Ово је један од етичких праваца који разматра еколошку проблематику, а његово име нам говори да је ријеч о схватању које је супротно од антропо-центризма. Ова философија поставља у центар пажње оне вриједности које нијесу људске, него се фокусира на вриједности не-људских бића или ентитета. Међу првима, таква је вриједност живот-сам-по-себи или живот-као-такав. Један од познатијих заговорника ове етике је Алберт Швајцер који нас учи о ”страхопоштовању према животу”. Појам тог и таквог ”страхопоштовања” састоји се од поштовања и племенитој зачуђености пред свим могућим ( а не само оним људским ) облицима живота. Једна од основних лозинки ове етике гласи: ”Ја сам живот ( који хоће да живи) у сред живота ( који хоће да живи )”.
Био-центрична етика прави заокрет у до тада устаљеној философској перспективи. За разлику од разних утилитаризама и деонтолошких праваца ( које углавном расправљају о квалитету поступака ), нова етика се базира на појму врлине, односно моралне особине дјелатника. У таквој перспективи више не баратамо сукобом између личног интереса на једној и обавеза на другој страни, управо зато што је интерес усклађен са врлином. Интерес је да сам добар и пажљив према околини.
”Поштовање према природи” Пола Тејлора је један од уџбеника еко-етике. По њему, наш основни морални став јесте управо исказ из наслова. Јер, свако живо биће има сврховитост, и јасно је шта му смета а шта не. Свако живо биће је телеолошки ( сврховити ) центар живота. С тим у вези, био-центрична етика нем прописује правила: нечињења зла, неометања, лојалности и комутативне правде ( спремности/обавеза да се надокнади учињена штета ). А тамо гдје се сукобе интереси људи и не-људских бића важи принцип самоодбране и принцип минималне штете.
Оливер Јанковић
