Пише: Биљана Ванковска
Јирген Хабермас проживио је дуг живот и уздигао се до изузетних интелектуалних висина. Деценијама није био посматран тек као филозоф, већ као својеврсни морални ауторитет послијератне Европе. Ипак, овај свијет напустио је у часу када је већ био изгубио знатан дио угледа и вјеродостојности које је некада уживао. Његов живот био је довољно дуг да се у њему јасно оцрта читав лук те преобразбе.
У својим позним деценијама отворено је бранио западну безбједносну архитектуру, укључујући и Сјеверноатлантски савез, као и његов низ војних интервенција које су на Западу представљане као хуманитарна нужност, а у многим крајевима свијета доживљаване као испољавање империјалне силе. Постао је заговорник све изразитије милитаризације Европе, као и све снажније корпоратизованог европског политичког пројекта отјеловљеног у институцијама Европске уније. Филозоф који је некада развијао теорију комуникативне рационалности и демократске расправе на крају је стао у одбрану геополитичких структура које се ријетко савјетују са народима у чије име дјелују.
За многе на љевици, међутим, коначни раскид догодио се касније и још драматичније. Када се рат у Појасу Газе развио у трагедију са катастрофалним посљедицама по палестинско цивилно становништво, Хабермас је изабрао да не стане уз жртве силе, него уз државу која ту силу примјењује — Израел. За оне који догађаје у Гази виде као геноцид над палестинским народом, тај тренутак означио је морални слом мислиоца који је деценијама тврдио да политику утемељује у универзалним нормама. У том часу, у очима многих, Хабермас је престао да постоји као критички интелектуалац.
Припадао је другој генерацији Франкфуртске школе. Та генерација стекла је углед кроз свеобухватну критику капитализма, масовне културе и различитих облика друштвене доминације. Њихова мисао често је представљана као радикална, па чак и револуционарна. Ипак, у пракси је та критичка теорија живјела у прилично складном суживоту са западним академским институцијама и структурама моћи.
Парадоксално, Хабермас је можда био искренија фигура од многих својих савременика. Он никада није истински глумио револуционара. У своме језгру био је либерални филозоф — поборник уставности, процедуралне демократије и цивилизацијског потенцијала западних институција. Временом се та вјера учврстила до нечега што би се могло назвати својеврсним евро-фундаментализмом: увјерењем да се морална и политичка будућност човјечанства налази унутар структура европске интеграције и трансатлантског савезништва.
То увјерење откривало је и једно дубље интелектуално ограничење. Хабермасова мисао остала је у суштини дубоко евроцентрична. Његове приче о модерности, рационалности и развоју демократије биле су готово у потпуности укоријењене у европском историјском искуству. Колонијализам — насилно глобално ширење које је у многим погледима омогућило европску модерност — остајао је углавном на рубовима његовог филозофског хоризонта. Док су постколонијални мислиоци разоткривали испреплетеност идеала просвјетитељства са империјом и расном доминацијом, Хабермас је и даље Европу посматрао као повлашћену лабораторију универзалних норми. Гласови глобалног Југа ријетко су улазили у ону „идеалну говорну ситуацију“ коју је он тако чувено замишљао.
Милорад Дурутовић: Дигитализација политике и политика дигитализације
Из те перспективе, његова политичка путања постаје сасвим разумљива. Бранитељ либералних норми временом је постао бранитељ либералне моћи.
У извјесном смислу, његова интелектуална каријера ненамјерно је потврдила чувену мисао Роберта Кокса: „Теорија је увијек за некога и за неку сврху.“ Хабермасова теорија била је за Запад — и од Запада.
Но управо у томе лежи и дубља трагедија. Критичка теорија требало је да разобличава доминацију гдје год се она појави, па и унутар самих западних демократија. Умјесто тога, до времена Хабермасових позних година она се у великој мјери помирила са самим системом који је некада наводно доводила у питање. Радикално обећање критике постепено се расточило у одбрану постојећег поретка.
Филозоф јавне сфере окончао је свој живот говорећи све мање јавности, а све више чуварима већ успостављеног поретка.
Неће недостајати похвала које ће Хабермаса славити као највећег европског филозофа своје генерације. Његови појмови — јавна сфера, комуникативно дјеловање, делиберативна демократија — наставиће да испуњавају академске конференције и постдипломске семинаре још деценијама.
Али изван зидова семинарских сала, историја ће вјероватно упамтити и нешто друго: како је један од најслављенијих критичких теоретичара модерног доба на крају постао интелектуални стуб либералног империјалног поретка.
Хабермасов живот стога казује и једну ширу причу о судбини европске љевице након Хладног рата. Језик еманципације опстао је, али се политика све више усклађивала са западном моћи. Критика је преживјела као рјечник, док је њена радикална суштина постепено ишчезавала.
Хабермас је живио довољно дуго да посматра ту преобразбу. У много чему, он ју је и отјелотворио.
И можда је управо то најприкладнији епитаф: филозоф који је некада говорио о еманципацији на крају је стао у одбрану империје која је тврдила да је управо она њено остварење.
Извор: Биљана Ванковска
