Suđenje po kratkom postupku zbog sličnog prekršaja preti Nemici Alini Lip, novinarki koja s ratišta u Ukrajini šalje izveštaje drugačije od narativa koji odobrava zvanični Berlin
Bela ruža je bio nenasilni, intelektualni pokret otpora u nacističkoj Nemačkoj koji je predvodila grupa studenata među kojima su najpoznatiji brat i sestra Hans i Sofija Šol.
Štampali su letke i ispisivali grafite kojima su pozivali na otpor nacističkom režimu. Po hapšenju, 18. februara 1943. izvedeni su pred „narodni sud” i po kratkom postupku osuđeni na smrt, odnosno zatvorske kazne, što je u ono vreme značilo slanje u neki koncentracioni logor. Hans, Sofija i Kristof Probs giljotinirani su svega četiri dana posle hapšenja, 22. februara 1943.
Danas, skoro 80 godina kasnije, kada se u Ukrajini ponovo ratuje pod nacističkim simbolima, suđenje po kratkom postupku zbog sličnog prekršaja preti Nemici Alini Lip, novinarki koja s ratišta u Ukrajini šalje izveštaje drugačije od narativa koji odobrava zvanični Berlin. Lipova se danas, na svu sreću, ne suočava sa smrtnom kaznom ili slanjem u logor, ali bi mogla da dobije trogodišnju zatvorsku kaznu jer je odlučila da nemačkom društvu omogući da čuje i glas naroda Donbasa koji strada od ukrajinske agresije, jer je otišla u taj deo sveta i radila ono što radi svaki pravi novinar – razgovarala je s lokalnim stanovništvom, posmatrala događaje i svoja zapažanja prenosila drugima.
– Nemačka vlada se bori protiv slobode govora. Ja sam slobodna novinarka koja izveštava o specijalnoj operaciji u Ukrajini. Sada će me osuditi na tri godine zatvora jer sam govorila istinu. Prema nemačkom zakonu dozvoljeno je objavljivati samo jednostrane informacije koje su korisne vlastima. Sve što zalazi izvan okvira tog nepisanog zakona, kažnjava pristrasna sudska mašinerija. Ali nezavisna blogerska zajednica spremna je da se odupre zapadnoj cenzuri. Ja ću nastaviti da radim u Donjecku – napisala je Lipova na svom telegram kanalu „Vesti iz Rusije”. Zbog ovakvog delovanja nemačke vlasti su već zamrznule njen i bankovni račun njenog oca.
Lipova se u Donjeck preselila pre šest meseci, kada je i otvorila svoj telegram kanal, čiji se broj pratilaca za svega nekoliko meseci povećao sa nekoliko hiljada na 155.000, što jasno pokazuje kolika je žeđ nemačkih građana za informacijama iz prve ruke s fronta, koje se ne ograničavaju na zapadni, antiruski narativ. Prema dokumentima koje je objavila, progon je započelo tužilaštvo severnonemačkog gradića Lineburg, potom je preuzelo tužilaštvo Gotingena u Donjoj Saksoniji, da bi „Slučaj Aline Lip” završio u rukama Centralne kancelarije za zločine iz mržnje na internetu.
Dokumenti ukazuju i da je proces protiv nje pokrenut na osnovu člana 140 Krivičnog zakonika zbog „apologije i podrške zločinima”. Ovo je moguće pošto je, kako je tužilaštvo utvrdilo, „ruski agresivni rat u Ukrajini, koji je započet 24. februara”, zločin prema članu 13 nemačkog zakonika o zločinima protiv međunarodnog prava. Dakle, ruska intervencija u Ukrajini je zločin, pa samim tim i bilo kakvo drugačije izveštavanje o tome osim bezrezervne osude – takođe predstavlja zločin. Paralelno sa sudskim procesom, u Nemačkoj se vodi i sveobuhvatna kampanja blaćenja Lipove, koju mediji glavnog toka otvoreno nazivaju „Putinovim propagandnim ratnikom” i raduju se jer bi „Putinova glasnogovornica konačno mogla biti kažnjena zbog ratne propagande”.
Sve ovo nije ništa novo. Samo još jedan primer da je kolektivni Zapad spreman da odustane od svojih osnovnih postulata, odnosno „vrednosti”, u slučaju da se oni primenjuju suprotno od onoga kako je oligarhija zamislila. Baš nekako u isto vreme kada je sudski progon Aline Lip dospeo do javnosti, objavljena je i vest da je britansko pravosuđe posle decenijskog maltretiranja odlučilo da heroja slobodnog istraživačkog novinarstva Džulijana Asanža izruči Sjedinjenim Državama kako bi nastavile njegovo razapinjanje. Ni cenzura nije novost. Jesu li bombardovali RTS 1999? Jesu li zabranili Sputnjik i RT (pošto njih ne mogu da bombarduju)? I to ne samo zbog „huškanja na rat”.
Podsetio bih vas da su novinari tih redakcija godinama ozbiljno progonjeni na Zapadu. Možete li zamisliti kakva bi se buka digla i kakve bi sve osude stigle da Vučić zabrani, na primer, novinarima N1 pristup njegovoj konferenciji za novinare? E, pa Makron je to učinio novinarima RT-a odmah po pobedi na predsedničkim izborima 2017. Pri tome, ne zaboravimo da je „diktator Putin” novinarku Marinu Ovsjanikovu zbog prekida televizijskih vesti kaznio sa oko 250 evra i pustio, da bi nakon toga dobila dobro plaćen posao u nemačkom dnevnom listu Velt. Ništa joj nije zamrzavano, niti konfiskovano.
Ni zamrzavanje i otimanje imovine, inače „svetinje” na Zapadu, nije ništa novo. Ne konfiskuje se i ne zamrzava se ona samo ruskim oligarsima, što je još jedna moda od 24. februara. To je mera koju je liberalni kanadski premijer Džastin Trudo preduzeo i protiv običnih kamiondžija koji su se početkom godine bunili zbog obavezne vakcinacije protiv COVID-19.
Za to vreme kod nas agenti stranog uticaja zahtevaju oduzimanje frekvencija dvema televizijama na kojima se mogu čuti i videti različita mišljenja o najrazličitijim temama, od rata u Ukrajini, preko evropskih integracija, do brojnih pitanja unutrašnje politike, dok se na televizijama koje oni zagovaraju može dogoditi samo „sučeljavanje” istomišljenika iz „njihovog tabora”.
Filip Rodić
Izvor: Večernje novosti
