Zapisnik sa suđenja na Filozofskom fakultetu, održanog 4. juna 1952. godine. Optuženi Slobodan Tomović izbačen je sa fakulteta po tužbi Komiteta komunističke omladine na čelu sa Nikolom Miloševićem
SAVEZ STUDENATA
KOMITET KOMUNISTIČKE OMLADINE FILOZOFSKOG FAKULTETA
ZAHTEV
Tražimo da se Tomović Slobodan, student Filozofskog fakulteta, isključi sa fakulteta zato:
- Što se kroz delatnost Tomovićevu na fakultetu i u privatnom životu ispoljava neprijateljski stav prema našoj zemlji, našim narodima i izgradnji socijalizma.
- Što je kao student, izučavajući filozofska dela, težio da svojim posebnim pogledima da jedan skroz fašistički i reakcionarni oblik i da te svoje poglede nametne i drugima.
- Što se sa omalovažavanjem izražavao o našim državnim i partijskim rukovodiocima, kao i o dijalektičkom i istorijskom materijalizmu.
- Što je imao nepristojan i omalovažavajući odnos kako prema nastavnicima Univerziteta, tako i prema studentima.
Slobodan Tomović je neposredno posle oslobađanja stupio u četnički odred, pripadao je Ravnogorskoj omladinskoj organizaciji i zbog tog pripadništva bio je dvaput hapšen, isključen je iz Saveza studenata zbog svoje neprijateljske delatnosti.
Predsednik Komiteta komunističke omladine Filozofskog fakulteta
Nikola Milošević, s. r.
Beograd, 17. maj 1952.
SUĐENJE NA FILOZOFSKOM FAKULTETU U BEOGRADU, 1952. GODINE
Disciplinsko suđenje održano 4. juna 1952. godine u Beogradu. Optuženi – Slobodan Tomović, student druge godine Čiste filozofije. Disciplinsku komisiju Rektorata Beogradskog univerziteta sačinjavaju: prof. dr Dragoslav Todorović (predsednik), prof. dr Radomir Aleksić, Miloš Rajačić (funkcioner omladinske organizacije), Sava Dutina (sekretar – zapisničar). Proces se odvija bez prisustva javnosti u jednoj od slušaonica Filozofskog fakulteta.
Optužnicu protiv studenta filozofije Tomovića pokrenuo je Komitet omladine Filozofskog fakulteta na čelu sa studentom Nikolom Miloševićem, sekretarom Saveza komunista Filozofskog fakulteta. Svedoci na strani optužnice su studenti filozofije: Nikola Milošević, Radovan Vlajnić, Branko Pejić i Čedomir Korać. (Proces bez prekida traje od 8-16 časova. Ovo je skraćena verzija zapisnika sa suđenja, prim. ur.)
PROF. DR DRAGOSLAV TODOROVIĆ: Druže Tomoviću, jeste li razumeli optužnicu?
SLOBODAN TOMOVIĆ: Razumeo sam!
PROF. DR D. TODOROVIĆ: Prihvatate li navode optužnice?
S. TOMOVIĆ: Ne!
PROF. DR RADOMIR ALEKSIĆ: Ne! Kako to ne?
S. TOMOVIĆ: Optužnica je lažna kao i svi njeni navodi.
PROF. DR D. TODOROVIĆ: Kako može biti lažna? To je Komitet omladine uputio disciplinskoj komisiji zbog vaših neprijateljskih izjava i delatnosti.
S. TOMOVIĆ: U Komitetu se nalaze studenti koji se od mene bitno razlikuju u filozofskim pogledima, stoga su moji protivnici i oponenti.
PROF. DR D. TODOROVIĆ: A zašto bi Komitet bio protiv vas mimo ostalih studenata?
S. TOMOVIĆ: Nemojte pitati mene, već kolegu Miloševića.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Pređimo na stvar. Optužnica Vas tereti za neprijateljsku propagandu.
S. TOMOVIĆ: Najljubaznije vas molim, gospodine profesore, recite šta se iz mojih iskaza ili radnji može uzeti kao neprijateljstvo, uostalom – protiv koga.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Na časovima filozofske diskusije vi širite među studentima svoja fašistička uverenja.
S. TOMOVIĆ: Molim vas, navedite činjenice u vezi sa vašom tvrdnjom.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: U optužnici piše da čitate uglavnom filozofa Ničea i usvajate njegove poglede.
S. TOMOVIĆ: Tačno je. Čitam Ničeova dela kao i ostale filozofe. To studiram, ali kakve veze ovo ima sa fašizmom?
PROF. DR D. TODOROVIĆ: Ima, ima Tomoviću. Niče je idejni utemeljivač fašizma. Hitler je sabrana Ničeova dela poslao na poklon svome prijatelju Dučeu. Treba li bolji dokaz.
S. TOMOVIĆ: Takvi detalji nisu bitni za Ničeovu filozofiju. Niče je, uprkos svemu, veliki filozof ili tačnije filozof-umetnik.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Želite li time da kažete kako Marks nije filozof, ili da je bar manji od Ničea?
S. TOMOVIĆ: Time ništa ne tvrdim. Ponavljam, došao sam da studiram filozofiju. Ne prihvatam naprečac ničiju teoriju bez obzira na njen autoritet, ma to bila i Marksova ili Ničeova, kako vi tvrdite.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Kolega Miloševiću, pokušajte da obrazložite Tomovićeva političko-filozofska uverenja.
NIKOLA MILOŠEVIĆ: Tomović je jedan od briljantnih studenata na Filozofskoj grupi, ali su njegova shvatanja reakcionarna, mračna, a njegov uticaj na studente više nego štetan.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Imate li prigovor Vašem kolegi Miloševiću?
S. TOMOVIĆ: To je njegovo viđenje stvari. Ali još nisam čuo dokaze za ono što tvrdi kolega Milošević.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Druže Miloševiću, šta je konkretno zastupao Tomović u vašim filozofskim diskusijama na Fakultetu?
NIKOLA MILOŠEVIĆ: Pa to, stalno ističe Ničeov individualizam s ciljem da umanji Marksov doprinos teoriji klasne borbe i revolucije. To je Tomovićev indirektan napad na marksizam i sklonost fašističkom pogledu na svet.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Šta kažete na ovo optuženi Tomoviću?
S. TOMOVIĆ: Ukoliko svedok Milošević unapred zna šta je u mojoj duši, onda je svaka odbrana bespredmetna. Šta znači indirektan napad na neku teoriju ili autoritet koji tu teoriju zastupa?
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Mi smo ovde da ustanovimo činjenice.
S. TOMOVIĆ: Onda pozovite svedoka da se služi činjenicama, a nikako pretpostavkama.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Druže Miloševiću, navedite neki konkretan primer Tomovićeve fašističke političko-filozofske orijentacije.
NIKOLA MILOŠEVIĆ: U razgovoru sa Tomovićem spomenuo sam Gebelsove reči „kad čujem reč kultura mašim se za revolver“.
PROF. DR D. TODOROVIĆ: I šta je Tomović na to kazao?
NIKOLA MILOŠEVIĆ: Nije ništa rekao, samo se zadovoljno osmehnuo.
PROF. DR D. TODOROVIĆ: I šta ste vi iz toga zaključili?
NIKOLA MILOŠEVIĆ: Zaključio sam da Tomović diskretno odobrava Gebelsov način mišljenja.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Znači solidarisao se sa…
NIKOLA MILOŠEVIĆ: Nije komentarisao. Pravi marksista bi negativno tumačio kontekst ovoga citata.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Optuženi Tomović, imate li prigovor svedoku?
S. TOMOVIĆ: Sve je tačno, osim pretpostavke o mojemu privatnom unutrašnjem raspoloženju. Meni ne udara krv u glavu kad čujem neki citat. Zbog toga je izjava svedoka ništavna.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Vi se opet pogrešno branite. Evo, neka kaže svedok Korać šta ste govorili o Vasojevićima.
ČEDOMIR KORAĆ: Tomović je tvrdio da su Vasojevići pleme nordijskog porekla.
PROF. DR D. TODOROVIĆ: Pa da! To je jedna poznata rasistička teorija o nordijskom poreklu Južnih Slovena.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Druže Korać, šta mislite s kakvim ciljem je Tomović u razgovoru isticao nordijski karakter plemena Vasojevića?
ČEDOMIR KORAĆ: Mislim, da pokaže kako su Vasojevići elita u srpstvu, slično Nemcima u Evropi.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: I, naravno, time opravda fašistički četnički pokret u Vasojevićima.
ČEDOMIR KORAĆ: Pretpostavljam da mu je to bio cilj.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Optuženi Tomoviću, imate li prigovor svedoku?
S. TOMOVIĆ: Svedok ne govori istinu.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Ne vređajte čoveka. On je Crnogorac kao i nas dvojica, Tomoviću.
S. TOMOVIĆ: To ne isključuje služenje neistinom.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Optuženi Tomović, drug Korać vas najbolje poznaje, školski ste drugovi iz nikšićke gimnazije.
S. TOMOVIĆ: Nikada nismo bili drugovi!
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Ali zbog čega bi drug Korać tvrdio neistinu? Recite slobodno šta imate. Evo, i ja sam Vasojević iz Andželata kod Andrijevice.
SLOBODAN TOMOVIĆ: Korać prima studentsku pomoć koju odobrava svedok Milošević. Reč je o partijskom zaduženju.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: To ne može biti! Vi ste ipak nešto kazali u vezi sa nordijskim karakterom Vasojevića.
S. TOMOVIĆ: Kazao sam, ali sa drugim ciljem i u drugom smislu od ovoga što svedok naklapa.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Šta ste kazali?
S. TOMOVIĆ: Rekao sam da POSTOJI naučna hipoteza da su neki građani u okolini Mojkovca, antropološki gledano, ostaci Sasa. Oni su u vrijeme kralja Uroša radili kao rudari u Brskovu i tamo domicilirani.
PROF. DR D. TODOROVIĆ: Pa to su Vasojevići!
S. TOMOVIĆ: Nisu! Brskovo nije u Vasojevićima, mada tamo ima doseljenih Vasojevića.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Dobro, dobro, ostavimo to. Optužnica Vas tereti za vređanje komunista.
S. TOMOVIĆ: Ne vređam nikoga, pa ni komuniste.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Šta kažete na ovo, druže Vlajniću?
RADOVAN VLAJNIĆ: Jeste, vređao je sve nas – sve komuniste, nazvao nas je „buzdovanima“.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Je li bar ovo tačno, Tomoviću?
S. TOMOVIĆ: Nije tačno! Doslovno sam rekao „Gde prestaje logika, tu počinje buzdovan“. Ovo se nije odnosilo na komuniste. To je retorička figura upotrebljena u filozofskoj raspravi.
RADOVAN VLAJNIĆ: Jeste, jeste, druže predsedniče. Mislio je na komuniste. Tako on, uostalom, misli. Smatra nas budalama!
ČEDOMIR KORAĆ: (priskače u pomoć Vlajniću) Na Studentskom kongresu u Zagrebu iznet je Tomovićev slučaj pred drugom maršalom. Slučaj je povezan sa studentima Pravnog fakulteta Builom i Jurišićem i njihovim neprijateljskim istupanjem. Studentski list je dva puta o Tomoviću negativno pisao.
MILAN RAJAČIĆ: Da, da, pisalo je u Studentskom listu o Tomovićevim malograđanskim izjavama oko buzdovana.
S. TOMOVIĆ: Uopšte ne znam ko su Builo i Jurišić. O događaju na Pravnom fakultetu pročitao sam iz novina i sa mnom taj slučaj nema nikakve veze.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Tomoviću, recite nam šta ste zapravo mislili kad ste govorili o buzdovanu?
S. TOMOVIĆ: Pa, buzdovan je srednjovjekovno oružje. U govoru ima preneseno značenje odnosi se na sjedinjenu glupost i silu.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Na koga ste u konkretnom slučaju ciljali? Budite precizni!
S. TOMOVIĆ: Ciljao sam na moje oponente u filozofskoj raspravi.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Ali to su sve marksisti-komunisti. Njima ste to uputili.
S. TOMOVIĆ: Na takvu podudarnost nisam mislio, gospodine profesore.
PROF. DR D. TODOROVIĆ: Ovako bezobraznog čoveka u svom životu nisam sreo. Pa gde Vi živite, Tomoviću? Govorite kao da ste pali sa Marsa. Vi ne pripadate našoj stvarnosti, socijalizmu, našem vremenu…
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Tomović je javno napadao marksizam. Je li tako, druže Miloševiću?
NIKOLA MILOŠEVIĆ: Jeste! Govorio je da je marksizam teorija za prosti narod.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Šta kažete za izjavu svedoka?
S. TOMOVIĆ: Tačna je, ali to je Marks rekao.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Kako to – Marks rekao!
SLOBODA. TOMOVIĆ: Karl Marks je napisao – „Teorija kad ovlada masama postaje materijalna pokretačka sila“, znači marksizam je teorija za mase ili prost narod, ako vam to bolje zvuči.
NIKOLA MILOŠEVIĆ: Sad ste se uverili, druže predsedniče, u Tomovićeve političke sofizme. On i dijalektiku negira. Stoga mu nije mesto na fakultetu.
PROF. DR D. TODOROVIĆ: Zar i dijalektiku!
NIKOLA MILOŠEVIĆ: Tvrdio je da je Hegel racionalnim postupkom naprosto izmislio dijalektiku. Rekao je kako je dijalektika filozofska nebuloza, konstrukcija kojom se Marks vješto poslužio da zbuni um i pobrka mišljenje ljudi radi lakše političke manipulacije.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Tomoviću, je li zaista moguće da ste sve ovo o dijalektici govorili?
S. TOMOVIĆ: Govorio sam, ali to je istina. Dijalektika je obična sofistika, intelektualna prevara kojom se pomoću autoriteta filozofije politički manipuliše. Pokazuje se kako ista stvar istovremeno može biti i ne biti ono što jeste. To je u suštini lažna metoda.
PROF. DR D. TODOROVIĆ: Pitam se jeste li vi uopšte normalan čovek! Pa vi ste… vi ste obična zver.
S. TOMOVIĆ: I ja se to pitam s obzirom na okolnosti kojima sam izložen. Samo ne zaboravite, gospodine profesore, govorim i mislim u okviru svoje filozofske slobode, politički sam nezainteresovan i ne možete mi suditi.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Vi politički nezainteresovani! Vi se i te kako bavite politikom. Svi su vaši stavovi politikanski. Vi negirate naš razvitak, izgradnju i napore radnih ljudi.
S. TOMOVIĆ: Grešite, gospodine profesore. Ja uvažavam sve ljudske napore i svaku izgradnju, što da ne?
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Vi opet u vašem maniru. Govorite kao da ste Englez, a ne čovek uklopljen u našu stvarnost, saživljen sa našim ljudima, sa izgradnjom socijalizma.
S. TOMOVIĆ: Čini mi se da govorim jasno, gospodine profesore. Govorim srpskim jezikom za koji ste vi stručnjak. Kako bih drugačije izrazio svoju saglasnost sa državom i njenim zakonima.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Vaše uvažavanje nama nije potrebno. Vi cinično ismevate nas i sve naše napore. Evo, u optužnici stoji da potcenjujete druga Đilasa.
S. TOMOVIĆ: Nije tačno, nikoga ne potcenjujem!
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Recite mu, druže Korać.
ČEDOMIR KORAĆ: Tomović se uvek namršti kad se povede reč o drugu Đidu. Ne oduševljava ga razgovor o Đidovoj inteligenciji i njegovoj teorijskoj potkovanosti. On je, nekako, izuzetak među studentima.
S. TOMOVIĆ: Vas zanimaju, znači, moje spoljašnje grimase u prisustvu provokatora tipa Miloševića, Vlajnića i Koraća. O Đilasu neka istorija dade sud, ne ja.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: O drugu Đidu istorija je već dala sud, ali se Vašoj tvrdoglavosti ne može ništa… Druže Pejiću, vi se najviše družite sa Tomovićem. Recite, pomognite nam! Šta Tomović politički misli o socijalizmu, revoluciji, komunističkoj budućnosti čovečanstva!
BRANKO PEJIĆ: Družim se sa Tomovićem prilično dugo, ali on nikad ne govori o politici, samo o filozofiji.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Kako to ništa ne kaže, čoveče, svi svedoci osim vas ističu njegove nazadne poglede.
NIKOLA MILOŠEVIĆ: (obraća se Pejiću) Nismo se tako dogovorili, druže Branko. Meni si drukčije pričao o Tomoviću.
BRANKO PEJIĆ: (zamuckujući) Pa da, može se indirektno govoriti o Tomovićevim nazadnim političkim stavovima u smislu kako ste vi istakli. Ali on čita samo filozofske knjige.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Koje filozofe? Pored Ničea, naravno.
BRANKO PEJIĆ: Čita Bergsona, Lajbnica, Kanta. Naročito Kanta! Profesor Nedeljković ga je nazvao neokantovcem!
PROF. DR D. TODOROVIĆ: Uh, uh, uh, sve najopskurnije filozofe. Sve same idealiste, mračnjake, metafizičare!
PROF. DR R. ALEKSIĆ: A zašto ga je profesor Nedeljković nazvao neokantovcem?
BRANKO PEJIĆ: Tomović je sa profesorom vodio spor, onako u zanosu, studentski.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: A je li se još sa nekim na katedri Tomović sporio?
RADOVAN VLAJNIĆ: Jeste, sa Mihailom Markovićem i Andrijom Stojkovićem oko smisla dijalektike. Sa profesorom Veljkom Koraćem napravio je incident.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Kakav incident?
RADOVAN VLAJNIĆ: Kazao je u lice profesoru da ne zna filozofiju i da je drug Korać ovde po zadatku.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Je li to tačno Tomoviću?
S. TOMOVIĆ: Tačno je, Korać ne zna filozofiju, osim marksizma i nešto Hegela.
RADOVAN VLAJNIĆ: To nije sve! Iza stavova Tomovića otkrili smo jednog informbirovca, Čeda Radulovića. Njega smo na partijskom sastanku raskrinkali. Branio je Tomovića.
PROF. DR D. TODOROVIĆ: Pa da, logična je veza između četnika i informbirovaca.
S. TOMOVIĆ: Ne insistirajte na toj vezi. Staljin i Moskva su uvijek za mene bili znamenje tiranije. Što nije sa vama slučaj. Do juče ste se zaklinjali u Staljina. Bio vam je zamena za Boga.
NIKOLA MILOŠEVIĆ: (Upada u reč) Tomović nije informbirovac. On ne voli Moskvu, ali sa drugačijih pozicija od naših komunističkih.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Recite nam, druže Pejiću, zašto ste se toliko dugo družili sa Tomovićem kad ste se uverili u njegove nazadne ideološke poglede?
BRANKO PEJIĆ: Imponovao mi je kao intelektualac, mada priznajem da je to sve nekako bilo izvan vremena. Drugovi su mi na to skrenuli pažnju.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: U optužnici se navodi da ste vi, druže Tomoviću, posle oslobođenja kao srednjoškolac dva puta hapšeni zbog vaših političkih stavova.
S. TOMOVIĆ: Tri, a ne dva puta. Dva puta sam suđen od strane redovnih sudova. Prvi put, kao šesnaestogodišnjak, odgovarao sam pred vojnim divizijskim većem, ali to nema nikakve veze sa filozofijom.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Sve se, dakle, uklapa. Sve kockice su na broju.
S. TOMOVIĆ: A šta se to uklapa, gospodine profesore?
PROF. DR D. TODOROVIĆ: Ne možete vi nama postavljati pitanja. Možemo mi vas i pod krivičnu odgovornost, ne samo disciplinsku.
S. TOMOVIĆ: Možete, ali to sigurno nećete uraditi.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Kako znate da nećemo?
S. TOMOVIĆ: Vi ste profesori univerziteta, niste policajci.
PROF. DR D. TODOROVIĆ: Mi smo profesori univerziteta, ali vi ste neprijatelj kakvog do sada u našoj praksi nismo videli.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Optuženi Tomoviću, imate li šta da kažete u završnoj reči, što će vam olakšati položaj pred Komisijom?
S. TOMOVIĆ: Ništa naročito! Kad pravo razmislim, vi i niste neki sud u punom smislu reči.
PROF. DR R. ALEKSIĆ: Šta kažete? Kako nismo sud? Uzećemo u obzir vaše uvrede. To će se Vama grdno osvetiti. (Viče) Vama će se osvetiti Vaša drskost i bezočnost.
S. TOMOVIĆ: Nemojte me plašiti, zemljače i profesore Aleksiću. Vi niste sud već transmisija režima, sredstvo jedne politike koja je odluku unapred donela. Znajte, ne računam sa činjenicom da smo nas dvojica zemljaci iz Vasojevića.
PROF. DR D. TODOROVIĆ: Proces je završen Tomoviću. Možete sutra doći u Rektorat da se upoznate sa odlukom.
S. TOMOVIĆ: To nije suđenje već sudska farsa, gospodo profesori! Od vas sam puno mlađi i neće Vam ovo ići u prilog, bar ne kao ljudima od nauke.
DISCIPLINSKA KOMISIJA ZA STUDENTE PRI REKTORATU UNIVERZITETA U BEOGRADU
Disciplinska komisija za studente pri Rektoratu Beogradskog univerziteta, sastavljena od dr Dragoslava Todorovića, vanrednog profesora Ekonomskog fakulteta – kao predsednika, dr Radomira Aleksića, vanrednog profesora – kao člana, i Miloša Rajačića, studenta Pravnog fakulteta, u disciplinskom predmetu protiv Slobodana Tomovića, studenta Filozofskog fakulteta – filozofske grupe druge godine, rođenog 20. maja 1929. godine, u Mateševu, N.R. Crna Gora – na sastanku svome od 4. juna 1952. godine, razmotrila je predmet disciplinskog prekršaja Slobodana Tomovića po optužnici Saveza studenata Filozofskog fakulteta, po završenim saslušanjima okrivljenog i svedoka – utvrdila je da je okrivljeni kriv za disciplinski prekršaj iz tač. 7 čl. 3. Pravila o disciplinskoj odgovornosti studenata Beogradskog univerziteta, pa je, na osnovu čl. 1, 3, tač. 7 i čl. 4, 6, 9, 11, 14 i 16 Pravila o disciplinskoj odgovornosti
studenata Beogradskog Univerziteta, jednoglasno donela sledeću
PRESUDU:
Okrivljeni Tomović Slobodan, student Filozofskog fakulteta, Filozofske grupe druge godine, kriv je za dela izražena u neprijateljskom stavu prema našoj zemlji, našim narodima i izgradnji socijalizma, vređanju poziva studenata, nepristojnom odnosu prema nastavnicima i Univerzitetu; u korišćenju studentskog statusa za izučavanje filozofije u krajnje fašističkom i reakcionarnom obliku, sa željom da se takvom filozofijom utiče na druge studente – prema tome na osnovu čl. 3, tač. 7 Pravila o disciplinskoj odgovornosti studenata Beogradskog univerziteta, KAŽNJAVA SE UDALJENJEM SA FAKULTETA ZA VREME OD PET GODINA, shodno čl. 9 Pravila.
Disciplinska komisija razmotrila je akta prethodnog disciplinskog izviđanja po ovom predmetu, izvršila je saslušanje okrivljenog Tomović Slobodana i svedoka: Vlajnića Radovana, Miloševića Nikole, Koraća Čedomira i Pejića Branka, po navodima optužnice, kao i suočenja okrivljenog sa svedocima po kontradiktornim izjavama. Iz same odbrane okrivljenog, kao i jednodušnih iskaza samih svedoka, Komisija je stekla uverenje da je okrivljeni zaista neprijateljski raspoložen prema našem državnom i društvenom uređenju i da on svojim stavom i svojim ličnim „filozofskim shvatanjima“ negativno utiče na okolinu i da mu kao takvom nema mesta na Fakultetu.
Protiv ove odluke kažnjeni Tomović Slobodan ima pravo žalbe Univerzitetskom savetu u roku od osam dana od dana saopštenja, odnosno uručenja ove odluke.
Predsednik Disciplinske komisije
D. Tomović, s.r.
Članovi Komisije
Rad. Aleksić, s. r.
M. Rajačić, s. r.
(Izvor)
Ana Selić: Kako nastaju naše veličine
Ovo saslušanje i presuda su, pogotovo za mlađe čitaoce i bez obzira na aktere, savršena slika o posleratnom stanju u Srbiji. Namerno kažemo u Srbiji, iako je ona tada bila deo šire, sada nepostojeće zajednice, pošto je Srbija, iz mnogo razloga, ili zapravo samo jednog – svoje samosvojnosti – imala poseban tretman. Krilatica „Slaba Srbija, jaka Jugoslavija“, uostalom, i danas je vrlo aktuelna, iako svrha slamanja Srbije nije sada tako sažeto formulisana: pravi cilj još nije za javnost.
No, ovaj slučaj ne predstavljamo samo kao ilustraciju toga kako je bilo, već i toga kako i dalje jeste. Dokaz za to je i izjava profesora Tomovića, štampana uz tekst u Dnevnom telegrafu, o tome našta je naišao kada je, sredinom devedesetih godina prošlog veka, pokušao da dođe do dokumentacije o svom progonu:
„Ispostavilo se da tih dokumenata nema u fakultetskim arhivama! A što je bilo još strašnije, nigde u papirima nije bilo ni mog imena – ni da sam uopšte bio student filozofije, niti da sam tu diplomirao, pa čak ni doktorirao na tom fakultetu.
Ljubazne žene koje su prekopavale po arhivama bile su zapanjene: nije bilo nikakvog traga da sam ikada boravio na Filozofskom fakultetu!“
Raspitujući se preko starih univerzitetskih veza Tomović je na kraju saznao da se dokumenta o njegovom slučaju nalaze u privatnoj arhivi čoveka koji je radio na Filozofskom fakultetu, ali je bio i saradnik tajne policije. Pokušao je da ih dobije direktno od njega, ali nije uspeo. A onda je krenuo drugim putem:
„Zamolio sam dobrog prijatelja da zatraži dokumenta od dotičnog saradnika tajne policije pod izgovorom da želi da piše doktorski rad o tim vremenima na Univerzitetu. Vlasnik privatne arhive uslišio je molbu mog prijatelja i pozajmio mu dokumenta na dva dana! Prijatelj je poštovao rok i vratio dokumenta na vreme. Naravno, mi smo ih u međuvremenu fotokopirali…“
„Slučaj Tomović“ ipak nije imao tragičan ishod. Tomović je nastavio studije na Teološkom fakultetu, koji tada više nije bio u sastavu Univerziteta, a posle tri godine vraćen je na Filozofski fakultet, gde je diplomirao 1956. Posle dodatnih peripetija uspeo je da na ovom fakultetu i doktorira, ali tek 1973, jer je do tada Ideološka komisija Ministarstva prosvete Srbije redovno odbijala sve njegove molbe da nastavi poslediplomske studije. Posao je mogao da dobije samo u provinciji, a vrata svih listova i časopisa u zemlji bila su mu zatvorena. Krajem sedamdesetih godina ipak je postao profesor univerziteta u Podgorici, a devedesetih i ministar vera Crne Gore. To mu je, kako kaže, donelo satisfakciju, a motiv da sve ovo iznese u javnost nije želja da bilo kojoj ličnosti naškodi, već:
„Da nove generacije dobiju sliku o vremenu kada su podvale cvetale, a izmišljanje političkih krivica bilo glavno zanimanje“. „U tome su“, kaže on, „prednjačili inteligentni, obrazovani ljudi. Razliku između policije i profesora univerziteta bilo je teško povući, osim u korist policije“.
O kontinuitetu konteksta „slučaja Tomović“ svedoče i reči ovog profesora koje se tiču školstva posle Drugog svetskog rata, a koje se, uz promenjeni ideološki predznak, sasvim lako mogu primeniti i na današnje vreme:
„Celokupni obrazovni sistem koncipiran je kao sredstvo za indoktrinaciju komunističkim pogledom na svet oličenom u sintagmi: marksizam-lenjinizam. Filozofski fakulteti imali su posebnu obavezu da postanu ognjište lažne doktrine koja je primenjivana na sve oblasti života. Unutar filozofskih fakulteta, filozofska katedra, ili takozvana ‘čista filozofija’, imala je povlašćeno mesto. Tamo se izučavao dijalektički i istorijski materijalizam, poput svetih evanđelja. Ukupne prirodne i društvene nauke, javni i kulturni život u celini imao je biti podređen strogoj indoktrinaciji jednog totalno izopačenog pogleda na svet, tačnije redukciji svesti do stanja iz koga se ne može ni o čemu imati zdravo gledište“.
Uloga Filozofskog fakulteta, naravno, više nije središnja ali kroz čitav obrazovni sistem, a naročito preko Fakulteta političkih nauka, propagira se pravi i jedini važeći pogled na svet, „demokratija“ i njen produkt – najnoviji novi čovek, materijalniji i prizemniji nego i 1945, a celokupan naučni, društveni i kulturni život opet „nema alternativu“.
Nešto ranije, mnogi su na Univerzitetu prošli mnogo gore nego profesor Tomović, verovatno zato što su bili već formirani i ugledni ljudi, i za sobom imali osvedočen život.
Tako, „već krajem 1944. godine“, navodi Pero Aleksić u listu Srpsko nasleđe (broj 3, mart 1998), „nove ‘narodne vlasti’ u Srbiji, počele su veliku kampanju progona nekoliko desetina istaknutih profesora Beogradskog univerziteta i najuglednijih srpskih naučnika. Među žrtvama ove, kako će se ispostaviti, pogromaške akcije nalazile su se i takve ličnosti kojima bi se trajno ponosile kulture i mnogo većih naroda nego što je naš. A da ironija bude veća, većinu njih naša javnost već odavno je zaboravila, pa su neki od njih danas nepoznati čak i našoj stručnoj javnosti.
Na dugačkom spisku stradalnika ove tipično staljinističke kampanje našli su se akademici Veselin Čajkanović i Miodrag Tomić, direktor Instituta za fiziologiju, genetiku i selekciju Srpske akademije nauka i umetnosti prof. dr Borivoje D. Milojević, direktor Balkanološkog instituta u Beogradu prof. dr Henrik Barić, poznati lingvista Branko Miletić, ugledni germanista Pero Slijepčević i njegov brat Đoko, čuveni istoričar Srpske pravoslavne crkve… Tu su i prof. dr Justin Popović, jedan od vodećih srpskih teologa, osnivač primenjene entimologije u Srbiji prof. dr Mihailo Gradojević, istaknuti profesor dr Relja Z. Popović, ugledni internista prof. dr Lazo Stanojević, urednik medicinske rubrike Politike, prof. dr Radoslav Grujić, jedan od autora najpre čuvenog a potom brzo zaboravljenog Memoranduma Srpske pravoslavne crkve o genocidu nad Srbima u nacističko-fašističkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj…“
Autor prvog, a verovatno dosada i jedinog celovitog rada o ovoj temi, zasnovanog na višemesečnom istraživanju u Arhivu Srbije i Istorijskom arhivu Beograda, dodaje i kako je ideološka čistka na Univerzitetu imala više od 60 žrtava čija je sudbina i tada kada on o njoj piše –1998 – i dalje bila deo zavere ćutanja.
Ističemo ovde, iako tekst prenosimo i u celini, samo dva primera: sudbinu Veselina Čajkanovića, najznačajnijeg ne samo srpskog filologa i etnologa, i profesora istorije i teologije Radoslava Grujića. Akademika Čajkanovića, koji je govorio petnaestak jezika, čija neka dela čine i danas obaveznu lektiru velikog broja vodećih svetskih univerziteta i biblioteka, „Sud časti“, osnovan da se sprovedu čistke, je među prvima udaljio sa Univerziteta, aprila 1945. Profesor Čajkanović je uzeo svoju presudu, vratio se kući i pao u postelju iz koje više nije ni ustao. Umro je avgusta 1946.
Profesor Radoslav Grujić je 1927. u manastiru Sveti arhanđeli kod Prizrena pronašao mošti cara Dušana i preneo ih u Beograd. Godine 1942. spasao je mošti kneza Lazara, cara Uroša i Stefana Štiljanovića iz fruškogorskih manastira koje su pustošile ustaše.
„Svoju najveću ulogu profesor Grujić“, prema pisanju Večernjih novosti, „imao je u Drugom svetskom ratu, zabeležio je pokojni dr Slobodan Mileusnić, nekadašnji direktor muzeja SPC. Vodio je bitku na dva fronta: zbrinjavao srpske izbeglice iz ratnih područja i spasavao crkveno-umetničke dragocenosti. Njegovim zalaganjem spaseni su i mnogi životi nedužnih ljudi zatočenih u logorima.“
No, profesor Grujić je ne samo udaljen sa Univerziteta, već osuđen i na gubitak nacionalne časti i stavljen na listu ratnih zločinaca, a prema Novostima, iako je pre nekoliko godina dobio i svoju ulicu u Beogradu, ova poslednja presuda komunističkih vlasti iz 1945. još je na snazi.
Tako su prošli progonjeni. A šta je sa progoniteljima?
Prof. dr Radomir Aleksić, lingvista i autor jednog od rečnika stranih reči i izraza, Tomovićev islednik i sudija, imao je prethodno dugotrajno iskustvo kao član Suda časti Beogradskog univerziteta. On je jedan od potpisnika presude Čajkanoviću i nizu drugih profesora koji su došli pod udar ove kazne bez prava na žalbu.
Profesor Aleksić bio je član SANU, a po nekim navodima i mason, kao takav ni najmanje usamljen među tadašnjom (da li i sadašnjom?) intelektualnom elitom u Srbiji.
Profesor Dragoslav Todorović, doktor pravnih nauka (doktorirao 1933. u Parizu), redovni profesor Univerziteta u Beogradu od 1955, autor Leksikona spoljne trgovine, bio je tužilac Suda časti. Radio je u Ministarstvu spoljne trgovine, uređivao časopise Pravna misao i Ekonomski anali. Godine 1964. umro u Etiopiji, gde ga je kao stručnjaka poslala jugoslovenska vlada. Bio je počasni doktor Pravnog fakulteta u Monpeljeu i Nansiju (inače, stecištu mnogih jugoslovenskih komunističkih veličina) i počasni član Američke akademije za političke i društvene nauke u Filadelfiji.
O Milošu Rajačiću, funkcioneru omladinske organizacije nismo uspeli da pronađemo nikakve podatke, ali će od njega će ostati zabeležena samo jedna njegova rečenica izgovorena tokom Tomovićevog suđenja: „Da, da, pisalo je u Studentskom listu o Tomovićevim malograđanskim izjavama oko buzdovana“.
O zapisničaru Savi Dutini, ni toliko.
Što se svedoka optužbe tiče, Radovan Vlajnić je možda umro 2008, a Branko Pejić znatno ranije, posle godina rada u Jugoslavijapubliku, i skromnog privatnog i, po znalcima, časnog života. Ostavio je za sobom neke spise koji će možda jednog dana biti objavljeni, a iz ovog teksta jasan je utisak da je na „suđenje“ doveden pod pritiskom pa izložen i pretnjama, ne bude li i on dao svoj doprinos blaćenju Tomovića.
Tražeći nešto o Čedomiru Koraću, navodnom školskom drugu Slobodana Tomovića, bili smo suočeni sa 35 internet stranica na kojima su pod ovim imenom zajednički nastupali Čedomir Jovanović i Žarko Korać što je, možda, u filozofskom smislu i odgovarajući trag koji je on ostavio za sobom.
A kakav je trag ostavio Nikola Milošević, profesor i akademik, glavni tužilac svog kolege sa studija, možda najbolje svedoče pohvale koje su mu, posle smrti 2007, izrekli prof. dr Kosta Čavoški i prof. dr Milo Lompar, njegov učenik i duboki poštovalac.
U tekstu posvećenom senima Nikole Miloševića prof. Čavoški sa puno razumevanja i poštovanja govori o razvojnom putu Nikole Miloševića od skojevca i partijca do „zvezde“ koja se:
„iznenada pojavila na našem filozofskom i političkom nebu i odmah nas obasjala jarkom svetlošću (…) Bio je u nas prvi koji je osvetlio onu dublju, zagonetniju stranu filozofije Fridriha Ničea“,
našta nam, u svetlu suđenja Tomoviću, ostaje da se domišljamo kako u našoj verziji odnosa Salijerija i Mocarta nekako uvek ispada da Salijeri bolje prođe.
„Upravo takav čovek odigrao je zapaženu ulogu u rušenju komunističkog mita u našim glavama i razaranju marksističke ideologije u našim političkim predstavama. Posle mladalačkog skojevskog i potonjeg partijskog iskušenja, kao učenik i iznad svega častan čovek Nikola Milošević je brzo, najpre u vlastitim mislima a potom i u svojim javnim rečima, raskrstio s komunizmom“,
nastavlja u svom omažu Miloševiću profesor Čavoški, jasno nam stavljajući do znanja da mu je njegov razvojni put sasvim poznat i da je ne samo prihvatljiv već i za pohvalu, s obzirom na učinak – rušenje mita komunizma, kao da je taj mit najveći problem s kojim smo se sretali.
Profesor Lompar je još poetičniji; prizivajući kao svedoka Hanu Arent, u tekstu pod naslovom Svetlost samotnika on piše:
„Šta opstaje unutar sivog klupka odnosa koje obrazuju ljudi dok žive svoje živote, krećući se u svetu pod uticajem istorijskog vremena, u kolopletu prikrivenih ujeda, neiskrenih pohvala, nečeg što je uvek samoobmanjujuće ili nečeg što se otkriva u doticaju pritajenog zla? Samo naša svest o tome da postoji, jer mora postojati, čovek u sivim vremenima“.
što sve, naravno, ne znači ništa, mada se ugledni profesor potom ipak donekle približava temi:
„Njegovo delo i njegova ličnost ispunjavaju jednu atitudu na zamišljenoj mapi srpske kulture. Iako je bio i filozof, i književni teoretičar, i hermeneutičar, i polemičar, i političar, i pisac, Nikola Milošević je – svojim životnim zračenjem, okolnošću da smo znali da je među nama – najviše davao dostojanstvo jednom životnom pozivu koji je svoje najznatnije ljude imao u času kada je Srbija bila najmanja: on je, pre svega, bio profesor.“
Neumerenost u veličanju, naročito ne više živih, je svakako još jedna od ne baš mnogo pohvalnih crta našeg javnog i intelektualnog diskursa, jer, i onih šezdeset i nešto profesora izbačenih sa Univerziteta 1945. takođe su bili profesori u nimalo lakim, a možda i težim vremenima od onih koja su zapala Nikoli Miloševiću.
No, u pismu nekolicine studenata Beogradskog univerziteta, generacije 1946–58, objavljenom na internetu – verovatno kao reakcija na objavljivanje teksta o Tomovićevom suđenju, navodi se sledeće:
„Svedoci smo da se Nikola Milošević, akademik i republički poslanik, predstavlja (ili ga predstavljaju) ne samo kao moralna gromada srpske političke scene, nego i kao borac protiv Broza i komunizma. Međutim, taj isti Nikola Milošević je bio jedan od najagilnijih skojevaca posleratnog Beograda. Dok je bio na funkciji predsednika Komiteta komunističke omladine na Filozofskom fakultetu Nikola Milošević je oterao u zatvor mnoge nevine studente. Jedan od njih bio je i Borislav Pekić… Mnogi od nas bili su žrtve omladinskog komunističkog funkcionera Nikole Miloševića. Strahovali smo da ne postanemo mete njegove sujete i zavisti i doživimo sve ono kroz šta je prošao naš tadašnji kolega Slobodan Tomović. Razlog za Miloševićevu tužbu protiv Tomovića je bila lična ljubomora, jer je Tomović bio najbolji student na Filozofskom fakultetu. Tomović je i danas živ (tekst je iz 2013. godine, a prof. S. Tomović je umro 2016. godine – prim. StSt) i živi u Podgorici (bivši ministar vera u Vladi Crne Gore).
Nedavno je na pitanje novinara da li je bio član Komunističke partije, Milošević uz osmeh odgovorio da je to jedan drugi njegov prezimenjak, a ne on. O tadašnjem Nikoli Miloševiću na Univerzitetu može da posvedoči i Dragoljub Mićunović, predsednik Demokratskog centra. Čudimo se zbog čega taj dugogodišnji borac za demokratiju i istinu ćuti i ne saopštava javnosti šta je sve doživljavao od tadašnje udarne komunističke pesnice Nikole Miloševića.“
Na ovo pismo, međutim, nije bilo nikakve reakcije. Prečuti i ćutati je izgleda najbolji način da se izbegne svaka odgovornost. Ko može sa upornošću i istrajnošću Katona Starijeg stalno zahtevati da i ova Kartagina bude razorena?
No profesorima je dužnost da razmatraju svoju temu u kontinuitetu i kontekstu, ne samo pragmatično ili lirski, i usredsređujući se samo na sopstveno iskustvo, kao što je u slučaju dva gore citirana profesora reč, i ne pravdajući se time da je njihov sektor Srednji vek, međunarodno procesno pravo, integralni račun ili zapostavljenost Bergsona u komunističkoj Rusiji.
Njihova tema naime jeste (ili bi trebalo da bude) vaspitanje i podučavanje generacija u duhu istine, morala i očuvanja narodnog i pojedinačnog integriteta.
Oni, dakle, treba da intimno, a i javno, raskrste sa svojim dilemama u tom pogledu, jer se uklanjanje 60 profesora sa Univerziteta 1945. godine tiče i njih lično: oni su uklonjeni jer su radili za svoj narod. Oni koji su radili za sebe, ostali su. Dok to ne učine, pitanje naših veličina biće i dalje otvoreno a kontinuitet sa vremenom otvorenih progona neprekinut, iako odenut u lepše ruho.
Profesor Milošević učinio je ipak gest nalik pokajanju koji je njegovim hvaliteljima i obožavaocima, kao i njegovim protivnicima, očito promakao: svoju biblioteku od više hiljada knjiga zaveštao je Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. To je možda mali korak, ali je i neki početak.
Jer, koliko studenata ili odraslih zna, na primer, da je septembra 1949. „nova“ vlast konfiskovala imovinu Mihaila Pupina, ili da je vojvodu Petra Bojovića na smrt pretukla grupa komunista, poslata 1945. da ga prinudno iseli iz njegove kuće u Trnskoj 25 u Beogradu? I da mu je telo na taljigama prebačeno na Novo groblje, a narodu zabranjeno da prisustvuje sahrani pod pretnjom represalijama?
Ove i mnoge druge teme razmatraju se samo na internet forumima, što znači da kruže u okviru ograničene grupe ljudi, te da se na njih može naići samo slučajno ili ako se već ima neko prethodno znanje i – što nije najbeznačajnije – da one postoje samo virtuelno, i kao paraistorija.
Ali, ako ne znamo svoju pravu istoriju, sa svim ličnim i grupnim posrnućima, neće nam vredeti nikakvo znanje o bilo čemu drugom, ma kako važno i dragoceno to eventualno bilo.
Naslov, skraćivanje i oprema: Stanje stvari
