Дио српске интелигенције и даље живи у прошлости у којој Југославија још постоји, а Америка је једина свјетска сила. Њен гријех није сврставање на страну непријатеља, већ равнодушност и неутралност.
Фото: Митрополија црногорско приморска
Догађаји у Црној Гори и око ње поводом устоличења митрополита Јоаникија на трон Митрополије црногорско-приморске поставили су многа питања и можда учинили да неке ствари видимо јасније него раније. Количину и снагу мржње према Србима и православним хришћанима, на примјер, која се не може објаснити другачије него јасним и континуираним стратешким опредјељењем центара моћи једног дијела свијета према нечему што виде као пријетњу и могући глобални вирус отпора. Овде, наравно, не говорим о Српској православној цркви, већ о православном хришћанству, јер оно је овдје на мети; у супротном бисмо морали да признамо да и је и такозвана Црногорска православна црква некаква црква, па још и православна, што би била сасвим фантастична тврдња.
Догађаји у Црној Гори, на тај начин, имају глобални карактер, и поред Украјине представљају тренутно најфреквентнији пол овог епохалног сукоба.
ПИТАЊЕ СВИХ ПИТАЊА
Такође, на дјелу смо видјели чудовичност једне синкретичке идеологије, својеврсног идеолошког Франкенштајна, као споја усташтва, титоизма и американизма, уз јако финансијско, обавјештајно, парадигматско и нешто мање етничко залеђе у албанском фактору.
Та идеологија, колико год гротескна, толико да је тешко повјеровати да уопште може да има искрених заговорника, ипак може да буде опасна, ако јој се да довољно простора. А изгледа да се дало – што због потцјењивања тако сумануто засноване пријетње, што због својеврсног српског тријумфализма и склоности ка лежању на ловорикама често Пирових побједа, што због и даље врло живог дефетизма и неповјерења у соптвене снаге и што због, наравно, огољене издаје на разним нивоима српских држава и друштава, најприје Србије саме.
Дакле, овај чудовишни идеолошки Франкеншнтајн мора бити пажљиво анализиран, укључујући и јасан план његовог неутралисања. Анализа мора имати у уводу глобални контекст, нарочито паралелу са случајем Украјине, као и локални историјски контекст, односно његову спрегу са идеологијама титоизма, југословенства, усташтва и других чинилаца субверзивних за српске интересе, попут дјеловања страних сила, укључујући и Римокатоличку цркву.
Ипак, питање свих питања покренутих овим случајем јесте питање биједе српске интелигенције, при чему не мислим на онај њен дио који је предано и отворено радио на конструкцији разматраног монструма, и који не подлеже законским санкцијама само због слабости српске државе и држава које не могу да се одупру притиску окупатора и пете колоне. И слабости српског друштва које није способно за досљедан остракизам таквих индивидуа, група и организација.
Фото: Митрополија црногорско приморска
Овдје мислим на онај део српске интелигенције чији је гријех равнодушност и неутралност, који и даље живи у прошлости у којој Југославија још постоји, а Америка је једина свјетска сила. Или у будућности неке нове Југославије, при чему је Америка и даље, подразумијева се, једина свјетска сила, а политички Запад са њом на челу једини међународни субјекат с правом на постојање.
Интелектуалац који пере руке од политике, односно најважнијих питања свог друштва, народа и државе, политички је идиот који се тиме не одриче само свог интелектуалног, него и грађанског идентитета. Бити грађанин подразумијева управо субјекта, свесног, самосвесног, дјелатног и, што је најважније, одговорног, а свако повлачење пред таквом улогом је инфантилизам и интелектуално и грађанско дезертерство. То не значи да интелектуалац и грађанин морају политиком да се баве професионално и страначки, али значи да не би смјели да сржна питања свог друштва схватају као туђа.
МРДНИМО СЕ МАЛО
Количина незнања о сопственој историји и традицији, о глобалним политичким, економским или културним токовима, о основним елелентима политичке реалности и механизама који у њој владају, недостатак правне и институционалне свијести и стваралачког ероса, инфантилност, размаженост, лијеност и учмалост, какви постоје у српској интелигенцији, потпуно су недопустиви за било чију националну елиту, па и за ону која би себе хтјела да види као глобалну, космополитску, универзалистичку или шта већ, и шта год то значило.
Јер шта је друго него политички, интелектуални, етички и сваки други идиотизам прича о томе како се ради о сукобу некакве двије стране, при чему „ми“ морамо да будемо објективни и неутрални, како се ту ради о некој чудној црквеној ствари, о „поповима“ који нас прогресивне, је ли, не интересују (ионако возе скупа кола и граде цркве док се дјеца лече СМС-овима), о оној југославистичкој причи чији је рефрен „ко нас завади“, гдје смо сви ми једнако криви (с тим да Срби прихвате да су ипак мало кривљи). Гдје се прихвата непријатељски наратив, па се терористи називају часним именом „комите“, а сензибилитет за вјерске слободе се посједује само ако се има у виду политички инсталирана интересна група без икаквих одлика традиционалне вјерске организације, али не и према већинској цркви. Гдје се милион пута мјери свака ријеч неподобних, али се смјеста и без провјере прихвата свака лако оповргљива гласина која подилази нашим заблудама и уљуљканости у сопствену недодирљивост. Гдје је сасвим нормално гледати на свој народ као на црве, ако не дијеле наша на огољеном и насљедном интересу заснована увјерења.
Психопатска неосјетљивост једног дијела српске елите према заједници којој припадају тема је за озбиљно истраживање, али и озбиљну акцију. За почетак, ствари би требало да почнемо да називамо њиховим правим именима. Постоје пријатељи и непријатељи (не, нису сви исти), лаж и истина (не, није све свеједно и нисте ви у праву зато што вам се тако може), џелати и жртве (замислите, и Срби могу бити жртве).
Док свако помињање Јасеновца, цркве и ћирилице буде изазивало оволику буру код српске интелигенције, као света водица бачена међу ђавоимане, посао неће бити обављен. А ту је потребно пуно упорног и досљедног, вриједног и паметног рада. Надам се да имамо снаге за то, и да нас има. Не оних који би само да причају или сјеку главе коме мисле да треба, неспособни за заједничко и стрпљиво дјеловање са јасним циљевима, него који би да граде и раде, да стварају једно друштво у коме ће се љепше и слободније дисати, и једну државу која ће бринути о својим грађанима, а не у њима видјети плијен било које врсте. Не очекујмо чаробне штапиће, али мрднимо се мало.
Владимир Коларић (аутор је прозни и драмски писац, теоретичар умјетности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“)
Извор: Standard.rs
