Национална библиотека Црне Горе саткана на ћирилици, под именом онога који је писао и штампао на ћирилици, честита дан ћириличне престонице на латиници… Додуше, бар је стилизација честитке ћирилична.
4. јануар празнује се као један од најважнијих датума у историји Црне Горе (Зете), јер на тај датум 1485. године господар Зете Иван Црнојевић издао је Цетињском манастиру оснивачку повељу.
У рату 1476. године Иван је изгубио знатне области. Послије двије године Турци су узели његов Жабљак и више га нијесу напуштали. Притиснут од Турака, Иван се морао повући из земље. Лутао је Италијом. Обећао је, ако се срећно врати у земљу, да ће саградити манастир Богородици у славу. Свој завјет је испунио чим се појавио у Црној Гори 1481. године. Пошто је мало средио прилике, прегао је да изгради на Цетињу манастир. Радови су били већ увелико у току 1483. године…
Манастир је завршен најдаље до августа 1484. године, кад је Иван могао да стави камени натпис: ”В име Рождества ти пресвета Богородице, сзидах си свети храм твој в лето 6992 (1483/84)”. Почетком јануара 1485. године издао је манастиру повељу, којом му поклања многа добра за издржавање. Ту је, затим, смјестио Зетску митрополију, а у Цетиње је пренио и свој двор. Подизањем дворца и манастира под Орловим кршем, Иван Црнојевић оснива такав центар који ће, у условима теренске неприступачности и борбеног расположења околног становништва, постати жариште слободољубивих идеја, које се неће гасити чак ни онда када Турци, у својим најездама, успију да га спале и поруше… Но, без обзира на то који су услови и какви мотиви довели до подизања Цетињског манастира, ово дјело спада међу најважније подухвате у историји Црне Горе. Јер Цетињски манастир је кроз неколико вијекова надахњивао и духовно кријепио Црногорце, уливао им ону духовну снагу без које, у онако суровим условима живота, тако рећи на голом камену, а при том у непрестаној борби с Турцима, не би могли истрајати.”
Иван Црнојевић је 4. јануара 1485. године издао манастиру оснивачку повељу којом је нову задужбину обдарио посједима и приходима, “врло скромним додуше, јер су и његове могућности биле мале”.
Оснивачком повељом, у споразуму с ондашњим митрополитом зетским Висарионом, Иван је одредио да “свештенејши отци архијереји” са свом “братијом” морају одржавати “општежитије” без обзира на висину манастирских прихода и да нико не смије “ништа стезати ни у своју кјелију држати”. За нарушитеља ових принципа, уз казне и прогонства, предвиђао се и прогон из манастирске заједнице.
Такође, 4. јануара 1494. године из штампарије на Ободу, коју је основао Ђурађ Црнојевић, изашли су први примјерци Октоиха првогласника, прве ћириличне књиге код Јужних Словена.
Из те су штампарије изашле још четири књиге: Октоих петогласник, Псалтир, Требник (молитвеник) и Четворојеванђеље.
Главни штампар, у тој првој државној штампарији на свијету, био је јеромонах Макарије, кога сматрају родоначелником јужнословенског штампарства. Претпоставља се да је штампарску вјештину учио у Венецији. Његови ђаци били су Божидар Вуковић Подгоричанин и његов син Вићенцо Вуковић, који су наставили штампарску дјелатност у Венецији. Макарије је на крају поговора Октоиха записао да је књига завршена 4. јануара 1494. године.
Иницијатор штампања Октоиха, што се види из колофона, је Ђурађ Црнојевић, који се на челу Црне Горе налазио од смрти свога оца, 1490. године до 1496. године. У предговору и колофону Октоиха првогласника Ђурађ говори устима свога штампара и рукодјелника Макарија, да га и на штампање те књиге нагони љубав према цркви и туга због велике пустоши коју су Турци нанијели, поред осталог, управо манастирским, црквеним библиотекама. „Видјевши… цркве без светих књига што су их агаренска чеда усљед гријехова наших разграбила и поцијепала, уз ревновнах уз помоћ светог Духа и саставих форме на којима за годину дана осморица људи израдише Октоих прва четири гласа, на славослов Богу укрепитељу нашем“… Црна Гора је остала без књига и Ђурађ Црнојевић користи проналазак штампе да тај недостатак у последњем часу државне самосталности бар донекле отклони. Ђурађ Црнојевић је био образован човјек и љубитељ књиге, свјестан да књига има вјечни смисао и значај.
Изум технике, штампарију за печатање књига подарио је своме народу као настављач и наследник славних претходника. Највероватније је Цетињски манастир тек средином 1492. године постао стјециште штампарских мајстора. Појава штампарије у последњој слободној држави на Балкану која је одољела турској најезди, штампање православних богослужбених књига и њихова дистрибуција у околне крајеве, указује на жељу да се допринесе очувању националне и вјерске свијести поробљених народа.
