Пише: Биљана Степановић
Изборе за Београд и за локалне самоуправе у којима нису били, треба да распише за 2. јун, баш како је опозиција и тражила. Додуше, тражила је пре скоро месец дана, док је још било времена за кампању. Претходно је, наравно, требало испунити остале кључне услове, да би ти избори имали неког смисла.
Уместо тога, намерно се одуговлачило. Брнабић је прво расписала изборе у Београду за 2. јун, а онда звала опозицију на разговор. Кад је опозиција затражила да се донесе Уставни закон и сви избори закажу на јесен, хитно су проглашени и локални избори за 2. јун „како је опозиција тражила“. Наравно, не и за локалне самоуправе у којима су избори били 17. децембра прошле године, када су одабрани председници општина натерани да поднесу оставке пре истека мандата, што је опозиција такође тражила.
Власт књижи да је опозицији изашла у сусрет пошто је кооперативна и пуна добре воље, а ова се стално предомишља и мења захтеве.
А шта се овде заправо догодило? Перфидна превара, да не околишимо, нема тачнијег израза. За власт би био баш велики проблем да опозиција (она која се у овом тренутку сматра правом, а не она коју власт произведе да би учествовала на изборима) јединствено не изађе на београдске изборе 2. јуна, јер то онда и нису избори. Не можете правити изборе без опозиције.
За власт је велики проблем и да се сви избори одложе за јесен, из бар два разлога. Прво, тиме сасвим отворено признаје своју слабост, признаје да је крала и доказује да је једини начин на који се од ње било шта може извући – заједнички притисак. Друго, до јесени не би могла овако лако да изврдава и саботира претходне услове које је била дужна да испуни: чишћење бирачког списка и ослобађање медија, пре свега.
Рокада Ане Брнабић: Дневником увреда до идеалног кандидата за напредњачку скупштинску норму
А ако то уради, онда може да изгуби изборе у Београду, могуће и неку од централних београдских општина, можда и Ниш и још неки град у Србији, ко зна. Кад није намештено и кад нема медијске пресије, све је могуће. То, наравно, ни по коју цену не жели да дозволи.
Шта се онда догађа: Брнабић јавно зове опозицију на дијалог, предлаже комисије и радне групе, говори како ето жели да испуни препоруке ОДИХР-а, а заправо троши време и покушава да ту исту опозицију разбије. Сасвим успешно, мора се признати, пребацује тежиште на датум избора као најважнију, ако не и једну тему.
Први и основни захтев, да се отворе и пречисте бирачки спискови, да се уклоне фантоми и мртве душе, некако се утопио у формирање комисија које ће прорадити једног дана и радиће не знамо како тачно. Ово је иначе јако велики и озбиљан посао који се не може завршити у кратком року. Да је желела, власт је са овим послом могла почети одмах после ОДИХР-ових препорука.
Други захтев, да се ослободе медији и отвори пре свега РТС за опозицију, али тако да јој се заиста омогући да говори, а не да се сваком госту налепе неки Орлићи или Јованови који су послати да вам не дају уста да отворите, а не да разговарате, упадљиво се избегава. Јер кад се дају медији, посебно РТС, сасвим вероватно даје се и власт.
У којој ситуацији је опозиција сада? У врло непријатној. Главни успех власти, њена насушна потреба, јесте стварање расцепа у коалицији Србија против насиља. Једни хоће на изборе 2. јуна, упркос свему, из њима знаних разлога. Хтели су и до сада, али су се некако приклонили захтеву да сви избори буду на јесен. Пошто то није прихваћено из прве, они излазе.
Ови други који су против изласка на изборе 2. јуна под овим условима, сада имају две опције – или ће и они на крају да се приклоне и ипак изађу да не буду потпуни губитници, или ће да буду доследни и остану изван целог процеса, па тако сами себе баце на маргину. Или бар да изађу као морални победници, зависи од исхода ових избора.
Излазак опозиције или њеног дела на овакве изборе фактички значи амнестирање власти за крађу од 17. децембра прошле године. И не само то, него и губитак могућности да се у скоријој будућности бори за иоле законите изборе и равноправне услове на њима. Како? Па једноставно. Ако сте открили пресељење становништва и крађу избора, ако сте ишли у Стразбур да пред Европским парламентом о томе говорите, ако су и сами представници власти (Стаматовић) то признали, ако сте од власти тражили да се са тим прекине да бисте даље учествовали на изборима, ако вам власт фактички ништа од тих захтева није испунила а ви опет излазите на изборе, шта да закључе ваши бирачи?
Ако ти бирачи, рецимо, имају могућност да вас упитају – зашто нисте истрајали у захтеву да сви избори буду на јесен и да на 2. јун не пристајете, зашто сте поклекли кад је заједнички притисак ваше једино оружје да добијете иоле фер изборе – шта је смислен одговор?
Да сте заправо лагали како власт краде изборе? Да немате снаге да се изборите за елементарне изборне услове и на крају пристајете на све? Да мислите само на себе и своје уске интересе, а то је пошто-пото учешће у власти и не занима вас суштински интерес државе и грађана? Да не смете или не можете да се одупрете притиску страних представника који наравно гледају своја посла и у складу са тим делују? Без обзира што ни њихову подршку ни власт, ионако немате.
Да ли је одговор да нисте у стању да се сложите око заједничког циља, већ свако вуче на своју страну? Да сте међу собом посвађани и пуштате да режим профитира на вашој неслози и гурању личних интереса? Да сте желели да разбијете коалицију Србија против насиља? Да схватате здраво за готово, а тиме и не поштујете своје гласаче, очекујући да вас они слепо следе и поново гласају за вас, упркос свему? Прво сте викали „уа, крађа“, а сад их зовете „ајмо на изборе“.
Велики је ризик који опозиција сада преузима, и они против и они за изборе. Ови први ризикују да се упропасте, да их одбори по Србији не послушају па изађу, или да их послушају па пошто су дуго изван власти, да нестану.
Ови други ризикују да добију мање него на децембарским изборима. Ако се тако не деси, имаће право да траже од свих „аналитичара и синтетичара“ који то тврде, да вечно заћуте. Ако се тако деси, тријумфоваће само и једино Александар Вучић. С пуним правом ће изаћи и рећи – ето, неосновано сте ме оптуживали за крађу, све сам вам дао што сте тражили а нисам морао, само да вам покажем да ћете сад још горе да прођете. Народ вас неће, а мене хоће, време је да схватите. Зато – тишина тамо.
Тешко да ће имати шта да му се одговори.
Извор: Н1
