
Када бих хтео да сажмем на најкраћем могућном простору оно сазнање које сам стекао искуством, личним као и цивилизацијским, дакле лектиром, сазнање које чини квинтесенцију мога писања, онда би се то могло свести на следеће: у основи људског искуства леже две у суштини контрадикторне позиције (и ту се позивам на Кестлера, једног од мојих учитеља): позиција „јогија“ и позиција „комесара“. Позиција „јогија“ јесте метафизички и онтолошки статус, обузетост последњим питањима (живота и смрти), а она друга јесте позиција друштвеног бића, човека који метафизику своди на социологију, налазећи у друштвеном статусу тоталитет бића. Две борбе, дакле, два начина гледања на ствари, на егзистенцију. Ако се осврнем сада на своје сопствено „дело“ (реч коју стављам под наводнике, следећи Борхесов пример), онда видим да се те две позиције дијалектички преплићу у тих мојих седам-осам књига, и то још од оне прве, у којој су се појавила, године 1962, у једном тому, два моја кратка романа. Први се звао Мансарда а други Псалам 44. Први је имао поднаслов сатирична поема и био је неком врстом младалачког портативног инвентара метафизичких размишљања и сањарија, док је други био неком врстом документарне прозе са темом из Аушвица. Та се линија наизглед противуречних но у суштини комплементарних приступа свету и појавама наставила у мојим књигама све до дана данашњег и те се две основне линије могу пратити не само из књиге у књигу него, најчешће, и у оквиру једне те исте књиге. „Јоги“ и „комесар“ узајамно се раздиру. Гледано дакле из аспекта тог амбигуитета, ја покушавам у својим књигама аутобиографског жанра да постављам питања о смислу живота, одакле сам? ко сам? куда идем?, узимајући најчешће самог Приповедача као специмен људске врсте (јер ту је сасвим неважно који је човек у питању, пред основним питањима сви смо исти).
То су књиге типа Башта, пепео или Пешчаник. На другој линији, са предоминантном позицијом комесара, написана је Гробница за Бориса Давидовича и већ поменути Псалам 44. Сви моји текстови, дакле, као што рекох, сведоче о тој двојности, о том раздирању, о том мењању угла гледања. А шта би литература и могла бити друго до то: крик и питање, увек ново и увек без одговора, човека загледаног у паскаловске ужасавајуће просторе а, с друге стране, сагледавање своје сопствене епохе и свог времена из неке могућне историјске перспективе, хоћу да кажем из неког могућног социјалног и социолошког аспекта, како би се кроз писање и самим актом писања човек покушао разабрати у кланици историје, која није никаква „учитељица живота“, него крик и бес и мрмљање једног идиота.
И, наравно, писање и није ништа друго до покушај, увек узалудан и безнадан, да се сви ови големи проблеми додирну, да се на тренутак осмисле средствима књижевним, да се том свеопштем хаосу историје и људског постојања дâ, тренутно, неки смисао и оствари нека нада. Јер књижевност јесте облик наде, књижевност затрпава, треба да затрпава, поноре које је сама створила, како то говораше Марсел Рејмон. Но књижевност јесте и то: страсно опредељење и борба „комесара“ за социјалну правду, за осмишљавање историје и њених токова. Наравно, писац зна, мора знати, да све што чини и на том плану једва да је ефикасније од његове „борбе са смрћу“, да се тако изразим, но он ипак улази у ту унапред изгубљену битку, јер се он клади једнако на вечност као и на садашњост, мада зна да је свака опклада унапред изгубљена. Тако он живи и пише између наде и безнађа…
Дозволите ми још само једну примедбу. Што се тиче писца данас и овде, хиц ет нунц, хоћу рећи у данашњем нашем свету, он ће бити суђен, верујем да ће бити суђен – и чини ми се да је тај страшни суд историје и правде већ почео да заседа – у првом реду у зависности од његовог става, од његових позиција према двама круцијалним феноменима овога века (уколико то није један те исти феномен): према логорима истребљења, оним хитлеровским и оним стаљинским.
Сваки покушај, макар и најзаобилазнији, макар и у заметку, било каквог идеолошког оправдања тог феномена – логорâ – у име такозване „историјске нужности“, „класне борбе“, „расне чистоте“, „новог човека“ и слично, дискредитоваће свако дело, сваког писца, једном заувек и немилосрдно. Усуђујем се рећи: да ће у скорој будућности, ако све не оде дођавола, одговорност писца бити одмеравана у првом реду у односу на његов став према стварности логорâ. Једних и других, пођеднако. Како је овај текст написан про домо меа, то се усуђујем да изразим и своју наду и уверење да књиге које је великодушно наградио овај жири не дозвољавају читаоцу да, у односу на логоре, Аушвиц и Колиму пођеднако, подмири своју савест неком лагодном теоријом „историјске нужности“ и светле будућности којима се правдају масакри историје. А да, истовремено, те књиге нису допринеле мржњи, ни класној, ни расној. И то је све. Можда недовољно за једну савест и за једно „дело“. Али ја сам желео да оправдам ову награду пред својом властитом савешћу и да у своју песимистичку концепцију литературе унесем зрачак оптимизма. Литература, ипак, нечему служи. Људској савести.
Данило Киш
Говор одржан приликом уручивања награде Le Grand aigle d’or de la ville de Nice, 1980