Како је написана рјечником тог времена, Турци јесу османлијска војска, окупатори и ратни непријатељи, а не цивили. А како је природа рата да се порази непријатељ, у пјесми као изразу једног рата, нема ништа спорно. Зато су коментари да се ради о пјесми која позива на убијање Турака, исте памети као кад би неко рекао да „Јеремија пали топа“ или партизанске пјесме позивају на убијање Њемаца, Мађара, Италијана или Бугара.
Текућа прича око пјесме „Од главе Зете до града Спужа“ је погрешна са сваке стране, али кренимо редом. По мојим сазнањима, пјесма се први пут на носачу звука (грамофонској плочи) појавила 1987 у СФР Југославији. Албум изворне групе Црна Гора донио је десет пјесама, међу којима и наведену. Остале пјесме су завичајно љубавног карактера, као нпр. „Чувам овце по планини сама“ или „Синоћ сам те сањао, мила“, још пар планинских романси, али и пјесма „Дапчевићу друже Пеко“, очито посвећена легендарном партизанском команданту.
Група је била састављена од познатих црногорских гуслара који су прије тога заједно издали бар два албума црногорских (и херцеговачких) изворних пјесама, а појединачно десетине соло гусларских и то за тадашње велике издаваче Југотон из Загреба и Југодиск из Београда.
Саво Контић је поред стандардних епских пјесама издао и „Поему о борби и раду “ поводом 30 устанка и развоја тадашње социјалистичке домовине. Стриктно дакле говорећи ради се о једној од пјесама из XИX посвећеној јунацима који су се након Невесињске, пушкама изборили за међународно признање Црне Горе које је наступило 13. јула. Како је написана рјечником тог времена, Турци јесу османлијска војска, окупатори и ратни непријатељи, а не цивили. А како је природа рата да се порази непријатељ, у пјесми као изразу једног рата, нема ништа спорно. Зато су коментари да се ради о пјесми која позива на убијање Турака, исте памети као кад би неко рекао да „Јеремија пали топа“ или партизанске пјесме позивају на убијање Њемаца, Мађара, Италијана или Бугара.
Пјесма је одраз једне епохе и може се тумачити само као спомен на један ослободилачки рат. Нажалост, пјесма је добила свој велики повратак на сцену злоупотребом од стране навијача Црвене Звезде, када су је пустили уочи кошаркашке утакмице са турским клубом. Стих „лелечу турци, кукају буле“, је посебно пријао шовинистичком уву, јер је у српској поезији врло тешко наћи сличан, а да толико понижава непријатеља у ширем смислу.
Сурова је истина да они који је данас пјевају не мисле о храбрости црногорског оружја, него о начину да испоље мржњу према другој националној групи. И на извођењу те пјесме данас пада у воду сва прича да си националиста јер волиш своје. Пјесме о вријеђању друге стране су резервисане за стадионе и могу да се пјевају тих 90 минута, ако неко баш има потребу да се испразни. Зато смо од Римљана и добили арене. На сваком другом јавном мјесту, за такав репертоар не смије бити мјеста, а посебно не у овако запаљивом друштву. Српска пјесмарица је толико богата и свеобухватна да има хиљаде патриотских пјесама које би могле доћи на ред прије „Зете“. Зато браћо, Гугл у шаке, обогатите репертоар да будете бољи, а не гори.
Небојша Бабовић
