Један од главних изговора за „смањење зависности од Кине“ за који се залажу Хабек и њему слични је смањење ризика кроз диверсификацију трговине. Али „разноликост“ не би требало да се „политизује“. Односи са Кином, посебно економска и трговинска сарадња, не би требало да постану најтеже погођена област за „тврдолинијске политичке емисије“ појединих политичких партија и појединих политичара.

Њемачки министар за економска питања и климатске акције Роберт Хабек је у последње вријеме често циљао на Кину. Послије састанка са колегама из Г7 прошле недјеље, Хабек је тврдио да је „крај наивности према Кини“. Његово министарство такође разматра нове мјере како би пословање са Кином учинило мање атрактивним, укључујући ближе испитивање кинеских инвестиција у Европи, јер настоји да смањи своју зависност од кинеског тржишта и производа. Али Хабекове примједбе су и непрофесионалне и бесмислене.
Очигледно је да је Хабек „зрео и софистициран“ у одређеној мјери јер је ухватио потребу за „тврдолинијским ставом“ неких људи у САД и Европи. Међутим, није само нелогично, већ и помало инфериорно да министар економије призна да је његова земља некада била „наивна“ и да је дуго имала користи од те „наивности“. Узмимо производњу аутомобила, главни стуб њемачке привреде, на примјер, Фолксвагенова продаја у Кини чини 49 одсто укупне продаје, док Ауди, Мерцедес-Бенз и БМВ имају 42, 36 и 34 одсто. И слична је ситуација за компаније попут Бајера, БАСФ-а, Сименса и многих других скривених њемачких шампиона.
Шта ово значи за Њемачку? Одговор је да кинеско тржиште осигурава да велика њемачка предузећа не морају озбиљно да се такмиче једни са другима. Поред тога, просјечном њемачком запосленом који ради 35 сати недељно и даље се могу гарантовати високе плате и бенефиције, а постоји и чвршћи статус за њемачку прерађивачку индустрију познату као „фабрика свих фабрика“. Истовремено, преко једне десетине њемачког увоза долази из Кине, Њемци тако могу да купе доста јефтине и квалитетне робе. Није тешко схватити те ствари, јер кинеско тржиште Њемцима доноси практичну корист.
У ствари, чак и неки западни медији који су покушавали да појачају Хабекове изјаве морали су да напомену да је Кина највећи трговински партнер Њемачке посљедњих шест година заредом, са билатералном трговином која је достигла 235,12 милијарди долара у 2021. години, што је повећање од 22,5 одсто у односу на претходну годину. У првој половини 2022. њемачке директне инвестиције у Кину достигле су рекордних 10 милијарди евра, а увоз из Кине је такође порастао за 46 одсто на годишњем нивоу. Хабек и њему слични намјерно тумаче „комплементарност“ и „интеграцију“ кинеске и њемачке привреде као нњемачку „претјерану зависност од Кине“, при чему се превиђа чињеница да је у контексту глобализације индустријски ланац међусобно повезан и да међузависност доприноси стабилност билатералних односа. Напротив, принудно „раздвајање“ из идеолошких разлога донијеће већу нестабилност и неизвјесност.

Прошлост и реалност кинеско-њемачке економске и трговинске сарадње чине да Хабек и њему слични, који заговарају „ненаивну” политику према Кини, дјелују прилично „наивно”. Због тога су многе индустријске организације попут Њемачког удружења аутомобилске индустрије и Удружења послодаваца металопрерађивачке и електроиндустрије и многе њемачке компаније експлицитно критиковале овај потез, рекавши да ће погоршање економске и трговинске сарадње са Кином „бити наивно и погубно, и политички и економски“. Садашња њемачка привреда се већ суочава са потешкоћама, а Хабеков приступ, који је очигледно супротан националним интересима Њемачке, учиниће да се људи више забрину за њемачку економију под његовим кормилом.
Један од главних изговора за „смањење зависности од Кине“ за који се залажу Хабек и њему слични је смањење ризика кроз диверсификацију трговине. Али „разноликост“ не би требало да се „политизује“. Односи са Кином, посебно економска и трговинска сарадња, не би требало да постану најтеже погођена област за „тврдолинијске политичке емисије“ појединих политичких партија и појединих политичара. Подразумијева се да ће увијек постојати разлике и несугласице између двије земље, али оне између Кине и Њемачке данас нису ништа веће него прије 50 година. Иако су обје земље успјешно управљале својим разликама и прошириле сарадњу у прошлости и имале користи од тога, забрињава чињеница да постоји опасна тенденција за Хабека и његове воље да ограничи сарадњу и прошири разлике.
Можда увидјевши то, њемачки канцелар Олаф Шолц се огласио како би неутралисао утицај Хабековог радикалног мишљења, упозоравајући на било какво одвајање од Кине или деглобализацију уопште. Надамо се да ће рационални и прагматични гласови увијек преовладати, јер у поређењу са оним политичарима који су опсједнути политичким штосовима и траже политички сопствени интерес, они се уклапају у тренд економске глобализације и фокусирају се на опште националне интересе Њемачке.
Ове године се навршава 50 година од успостављања дипломатских односа између Кине и Њемачке. У протеклих 50 година, обим билатералне трговине између Кине и Њемачке је порастао за више од 800 пута. Двије стране су оствариле заједнички развој и заједничка достигнућа кроз континуирано продубљивање прагматичне сарадње. Кључно је да се придржавамо узајамног поштовања и сарадње на којој сви добијају. Надамо се да ће Хабек и њему слични добити осјећај за историју и одговорност, да истински сумирају историјско искуство и искрено поштују објективне законе, умјесто да своје „кочије“ пусте да дивљају идеолошким и конфронтационим размишљањима. Ово није добро ни за кога.
Извор: Global Times
