Изван државе или без државе?
Изворно значење имена ове ријечи нас упућује на расипање сјемена, односно расијавање припадника неког народа, етничке групе…. изван матичне земље у којој тај народ живи. Етимологија нас, логично, упућује и на историју. Овај појам је настао у старо-грчкој традицији и тицао се најприје оних људи који припадају грчком племену, а живе широм Медитерана и на обалама Црног мора. Пандам и савременик овог ”грчког” феномена јесте свакако јеврејски народ који током цијеле своје историје, у великој мјери, живи добро међусобно повезан и идентитетски утемељен ван своје државе.
Кад се ради о Јеврејима може се слободно констатовати, за већи ток њихове историје, какао живе не само изван, него и без своје државе. На овај антички модел схватања појма дијаспоре, надоградили су се идеолози национал-романтизма 18. и 19. вијека у Европи и свијету, када су од разних етничких матица и њихових расијања, почели да стварају националне програме будућих држава.
У овом су се процесу почели стварати феномени супротни оном старијем схватању, да га назовемо грчко-јеврејским схватањем. Наиме, националне државе више нијесу могле имати онакво поимање сопствене дијаспоре какво су имали древни народи у односу на своје сународнике. Шта је могла бити, рецимо, енглеска и њемачка дијаспора у Америци него супстанца за стварање америчке нације која ће, гле чуда, моћи и морати да ратује управо против, британске круне? Исто се може рећи за шпанске или италијанске исељенике који су формирали политичку и идентитетску стварност разних јужноамеричких нација.
Европски примјери
Када је ријеч о струјањима и миграцијама унутар саме Европе ту је долазило до преплитања различитих модела колективног опстајања и идентификовања, па су се нека народна расијања лако преливала у друге ”туђе” националне идентитете, док је код других народа опстајало и чувало се памћење о двострукој припадности: и овој држави, и оном народу.
То би свакако била тема опширнијих теоријских разматрања, и анализа разноразних примјера… али за ову прилику, и сразмјерно дометима наше упућености претрчавамо преко већег садржаја ове теме, како бисмо дошли до закључка да се термин дијаспоре традиционално и са пуним смислом односи на етничке групе и вјековне културе, а да се крајње условно може тицати савремених националних држава.
Простије речено: дијаспору може да има народ, а врло је дискутабилно шта би значило дијаспора једне државе. Или бар заокружене и стабилне државе. Замислите неке Италијане, Ирце или Финце који се организују негдје ван своје земље и да држе везу са својом матицом како би јој, не знам, ”помогли” у нечему? А опет, лако их је замислити као припаднике сопственог народа који у некој другој држави чувају своју народну традицију и културу, јачајући амбијент толеранције и ширине, управо те друге државе ( Дан Светог Патрика на улицама Њујорка; Прослава Кинеске нове године у Лондону … )
Међутим, ове наше балканске полу-државе гаје један двоструки однос стварајући код себе, номинално, амбијент грађанских држава, односно државе свих њених међусобно равноправних грађана и истовремено форсирају имиџ неке ”матице” која има неку своју дијаспору налик оној древној, заснованој на етницитету.
Црногорска дијаспора
Отуда, док је Црна Гора била на историјском правцу свог вјековног идентитета и континуитета за њу, њени држављани који живе у Србији, нијесу били никаква ”дијаспора” него, онако како Његош пише за Црногорце које шаље на школовање у Србију у свом писму Пауну Јанковићу, из 12. априла 1845.године. Ту Његош говори о образовању црногорске младежи, па, између осталог, каже:
”Но гдје би црногорска младеж могла лакше получити образованије ума и срца, а да не изгуби нимало од своје дичне народности, ако не у Србији, гдје се и све науке на нашем језику предају?”
У другом пак писму Сими Милутиновићу, из 1844. Његош, између осталог каже: ”Фала ти за свагдашњу твоју наклоност к овоме тврдоме и крвавоме крају, но српскоме од искона.Многи су Срби излепршали на литературно поприште, него готово сви они пребирају туђе после, у туђе олтаре жежу српски тамјан…Ти готово сам дичиш се Српством и Српство с тобом…Друго ти немам писати до што те молим да препоручиш покровитељству свијетлога књаза и његову правитељству наш народ који се исељива из Црне Горе у Србију, да буду као браћа Срби примљени и да их благоволе населити по онијема мјестима која су физически и климатом прилична њиноме отечеству…”
Дакле, осјећај српске етничке припадности у двије различите државе био је јасан. Код Његоша барем несумњив! И зато би ту прича о нпр. црногорској дијаспори у Србији била бесмислена.
Данас изгледа постоје грађани Црне Горе који не дијеле Његошева увјерења из 19.вијека. Јасно. Потпуно. Само они немају довољан број истомишљеника у Црној Гори да бисмо њихово мишљење сматрали доминантним или већинским. Више истомишљеника од њих, у Црној Гори има–Његош! Интересантно. Е сад, да се не бисмо препуцавали који став у разумијевању црногорске историје је аутентичан и ”прави”, обавеза Црне Горе као државе била би да кад се већ форсира прича о дијаспори њеним припадницима сматра све држављане Црне Горе изван њених граница.
Дакле, и оне који се окупљају искључиво под званичном државном заставом, али и оне који се окупљају под традиционалном црногорском тробојком. И оне Црногорце који се у Србији изјашњавају као Црногорци по нацији, али једнако и оне Црногорце који се у тој истој Србији изјашњавају по оним стандардима изнијетим у горе неведеним Његошевим писмима. Тако би требало да је у Србији, али једнако тако и у Њемачкој или у САД. Па, ако наиђете на какав скуп црногорских Муслимана или Бошњака у рецимо, појма немам, Луксембургу или Њемачкој, да их једнако сматрате својима као какво удружење Срба из Берана у Чикагу.
На исти начин, или још прије, не би требало дијелити црногорске исељенике не оне који држе политички и идентитетски правац, до јуче владајуће, ДПС партије и њених сателита и оне, рецимо, који су се организовали у завичајне и културно-умјетничке дружине Црногораца много прије него што је ДПС настао. Дакле, или тако или да не збијамо шале са сопственим именом, преко Дебелога Бријега и Добракова.
Милија Тодоровић
