Зато је велики благослов за нас, посебно за нас који живимо у светој Црној Гори, јер кад мало времена узмемо, кад мало одтихујемо, можемо да сагледавамо и да созрецавамо да је ово земља која припада Мајци Божијој. Све што је најсветије у њој, сви они извор са којих се наш народ напајао и освећивао, сви су они мање више Њој посвећени. Од Острошке, Морачке, Цетињске, Савинске, па ево и Подмаинске…
Високопреосвећени митрополите, браћо и саслужитељи, у Христу сабрани народе,
Важно је у данашњи дан, празнични дан, да ухватимо ону суштину и силину Празника; силину истине која нас штити и ослобађа од окова заблуда, лажи које нам скраћује ноге да не бисмо ходили великим корацима, да се не бисмо кретали ка висинама – ка отвореним небесима; небесима која су отворена и која нас ишчекују и, ево, призивају силом љубави – бесмртне, нетрулежне, неодузимљиве, непокебљиве љубави којом нас Отац небески љуби. Ту љубав у тајни оваплоћења Сина јединороднога пројави, њену силину и максимализам смрћу Његовом потврди и васкрсењем објави да у љубави нема граница, нема ограничења више ни смрћу ни гријехом, ни оним који самога себе самољубљем осакати и заувијек одвоји од јединства са Оним који јесте љубав и Који је даје свима онима који Га љубе и кроз љубав јединство са Њим имају. Зато је важно, браћо и сестре, да препознамо небеса отворена.
Овај Празник нема никакве везе са земљом сем што са земље вазноси на небеса. Овај празник нема никакве везе са духом овога свијета и његовим грчевитим настојањима да себе одржи у смрти, у мржњи, у злу; у савезу са заувијек палим и одбаченим, помраченим демонским умовима. Ово је нешто сасвим ново. И за нас дато је и понуђено. Зато треба да смо опрезни, да смо фокусирани, јер не даје нам се мало и не даје нам било ко.
У данима овог Празника Успења Пресвете Богородице сама Мајка свјетлости, или како Свети Архангели поју, и како Је називају, и како Јој се поклањају, као материји Бога њиховог, Владике њиховог – Она сама нас сабира оним чувеним успенским магнетизмом који је у оне дане сабрао и апостоле и све ондашње хришћане, али и небеске силе. Иста та успенска литија, тај успенски магнетизам сабира и нас у ове дане.
Ништа се у међувремену није промијенило, није та сила магнетизма малаксала него је иста јер истом љубављу призива, истим вјечним животом у исти тај живот нас уводи, отимајући нас од пролазности, од трулежности, од обамана овога свијета и вијека.
Зато је велики благослов за нас, посебно за нас који живимо у светој Црној Гори, јер кад мало времена узмемо, кад мало одтихујемо, можемо да сагледавамо и да созрецавамо да је ово земља која припада Мајци Божијој. Све што је најсветије у њој, сви они извор са којих се наш народ напајао и освећивао, сви су они мање више Њој посвећени. Од Острошке, Морачке, Цетињске, Савинске, па ево и Подмаинске, да не набрајомо све светиње које су Њој посвећене, јасно откривају да припадамо Њој. И да се Она, ево и данас, материнском смјелошћу који има пред Владиком, Сином Њеним, али и Богом Њеним заузима за нас.
Зато је овај сабор, не обичан сабор, ово је наше кретање, браћо и сестре, наше улажење, али реално улажење и кретање ка небесима. Ово није развлачење по хоризонтали живота, ово није ни покретање са малим надањима и очекивањима да ће нам ето, можда, ако бог да, бити мало боље. Ово је вертикала Вазнесења, ово је силина Успења која смрт сатре и живот вјечни свима нама дарива, али да га имамо примајући га од Ње и од Онога којег нам Она роди на спасење и на вјечно обожење.
