*Књижевник, пјесник и члан Српске академије наука и умјетности, Милован Мића Данојлић, преминуо је у Француској послије краће болести. Данојлић је рођен 3. јула 1937. године у Ивановцима крај Љига. Основну школу завршио је у родном селу, а у Београд је дошао 1953. године да би завршио гимназију. Упоредо са похађањем наставе, продавао је новине и лед како би се прехранио.
Реч Матије Бећковића на Петровдан 2022. године када је Градска библиотека у Љигу добила име Милована Данојлића
Mетеорит који је 3. јула 1937. године пао на једну њиву у Ивановцима добио је име Милован Данојлић. Никад се ништа трајније и драгоценије на тој њиви родило није.`Новорођенче ни само није знало ни ко је ни шта је. Ни једно место га држало није. Тражећи себе нигде није могао да се скраси.
Нико од њега није боље научио оно што је учио и ниједан монах није се толико подвизавао и самомучио. Бог зна да ли је живи извор који га је родио силним знањима и путовањима продубљивао и проширивао или затрпавао. Али ако га је загасио на једном, извор је избијао на другом месту и никаква сила није могла ни да га пресуши ни да га каптира.
„Идиоте, мој животе што си тако црн / Киша пада биће града процветаће трн“
„И то је моја земља. Петком у Милановцу / Мука тера сељака а сељак тера овцу.“
Нико није изгледао узнемиренији и несигурнији, а имао здравију и стабилнију реченицу. Нико није видео толико страног света а раскошније описао и више видео у локвици кишнице на путељку у Ивановцима него у свим речним сливовима, морима и језерима.
Овај рођени песник био је и рођени самац. И кућа коју је подигао била је кућа за самца. И његова соба у кући коју је за своја три сина подигао отац у Жаркову, у коју ме једном одвео, личила је на земуницу али тако снабдевену и накрцану није имала ни једна веверица. Венци лука, паприка, сланине и кобасица висили су са таванице а нагуране вреће кромпира вириле су испод кревета.
Нико није више путовао и странствовао, а написао мање путописа. Нико није научио више страних језика, а теже комуницирао с људима. Нико се није брже извињавао а за то имао мање разлога. Нико није више избегавао неспоразуме, а чешће у њих упадао. Запамтио сам да ми је једном рекао: „Решио сам да више не комуницирам с људима.“
Њему сам посветио стихове: „Никада нисам чуо ни видео / Човека који се толико стидео / А што је најлепше од свега у свему / Стидео се због оног најлепшег у њему.“
Страхове је накнадно признавао, а где је све стизао и одакле се није јављао тешко да би и он побројао. Као да је одлазио што даље само зато да би отуд телефонирао. Нема говорнице коју није пронашао, ни телефонског бројчаника који није окретао, ни картице за телефонирање коју није набавио.
Само он зна како је стигао код Бродског док је Петроград још био Станица у пустињи, да би упознао и први превео његове младићске стихове онда кад је за њега мало ко знао а камо ли сањао његову будућу славу. Први је стигао до Паунда, код Јејтса и Џојса у Даблин, код Шекспира у Стратфорд и Лондон, код Бодлера, Клодела, Арагона, Сиорана у Париз и својим ингениозним преводима уписао их и у српске писце. Коста Христић ми је рекао да Клодел у српском преводу боље звучи него у француском оригиналу. О славним песницима које је препевао написао је есеје од којих немамо бољих, а кад сам то рекао Мији Павловићу додао је – ни тачнијих.
У Њујорку је Душка Радовића повео код Бродског и отуд су ми се групно јавили разгледницом. Тада је Мића отпутовао у неки амерички Љиг да код обућара који је правио чизме уникате наручи једне по својој мери.
За друге Радовиће сам знао али за Душка Радовића сам први пут и чуо од Данојлића кад смо се срели у Нушићевој улици он рече да иде код Радовића у Радио Београд. И да се тај Радовић зове Душан.
Сретали смо се и по свету, у Чикагу и Паризу, али се у моје сећање заувек упечатио наш одлазак у село Ба у које смо банули једног поднева. То је личило на сцену из каубојског филма. Тачно у подне. Није било нигде живе душе, сем што је нека невидљива рука малчице померила крајичак завесе на затвореном прозору.
Кад ме је ових деценија пут нанео у једну кућу у околини Љига упитао сам за свог друга Милована Данојлића. Један од укућана рече: „Кад год видиш његовог оца да нешто ради, знај да је неки велики светац.“
Син тог оца једини је српски песник који је подигао цркву посвећену једном великом свецу, Светом Николи, својој крсној слави.
У време кад су се рушили споменици, мењала имена градова и улица, па чак и држава, у Ваљеву сам пред живом песникињом рекао да ће Десанка Максимовић у том граду имати улицу која никад неће мењати име и споменик који нико никад неће рушити.
И данас, на Петровдан 2022. године, кад библиотека у Љигу добија име великог песника Милована Данојлића, могу поновити те речи и додати да ће се, како време буде одмицало, та библиотека више поносити што је била прва која је понела то славно име.
Част ми је, понос и дика што сам присуствовао том ретком догађају и важном културном чину.
