U knjigama, međutim, starim preko četrdeset godina, Imerovi stihovi koje je sam preveo, što bi narod rekao, „rade pos’o“. Ako ima književne besmrtnosti, ona tako počinje
Posle korone i prateće inflacije na koju se nastavila ova ratno-ukrajinska, ima li još išta što može da se kupi za sto dinara? A samo stotinu dinara mi je neki dan uzeo bukinista sa buvljaka za „Knjigu pesama mlađih jugoslovenskih pesnika“ objavljenu godinu dana nakon mog rođenja, 1978, dakle, u čak, za današnje prilike, skoro neverovatnih dvadeset hiljada primeraka.
U ovoj knjižici koju su objavili u zajedničkom izdanju Nolit, Prosveta i Zavod za udžbenike predstavljeno je ukupno sedamdeset (tada mlađih) pesnika iz svih jugoslovenskih naroda i većine narodnosti.
Dugo mi u rukama nije bila inspirativnija knjiga. Na njenom tragu dalo bi se napraviti pet-šest monografija, desetak filmova, petnaest-dvadeset radijskih ili televizijskih emisija, pedesetak novinskih tekstova. Jugoslovenski pesnički „mladi reprezentativci“ posle su zaigrali za različite nacionalne selekcije, uglavnom na značajnim pozicijama.
Antologičar Aleksandar Petrov je očito uradio dobar posao. Potvrđuje to vreme, majstorsko rešeto. Tih sedamdeset imena i prezimena danas zvuče kao pesma: Vladan Radovanović, Franci Zagoričnik, Danijel Dragojević, Petre Andreevski, Željko Falaut, Rajko Sjekloća, Božidar Šujica, Radovan Pavlovski, Branislav Petrović, Aleksandar Sekulić, Ivan Gađanski, Zvonimir Mrkonjić, Zvonimir Majdak, Josip Sever, Azem Škrelji, Matija Bećković, Bogomil Đuzel, Svetlana Makarovič, Dubravko Horvatić, Igor Zidić, Nikica Petrak, Božidar Milidragović, Tito Bilopavlović, Milan Komnenić, Boško Bogetić, Gojko Đogo, Miroljub Todorović, Žarko Rošulj, Slavko Almažan, Oto Tolnai, Ištvan Domonkoš, Kalman Feher, Niko Grafenauer, Tomaš Šalamun, Milutin Petrović, Branislav Prelević, Milan Milišić, Vujica Rešin Tucić, Ranko Jovović, Ali Podrimja, Adam Puslojić, Borben Vladović, Vićazoslov Hronjec, Ahmed Muhamed Imamović, Abdulah Sidran, Goran Babić, Istok Gajster Plamen, Imer Škrelji, Ferenc Maurits, Josip Osti, Rajko Petrov Nogo, Miroslav Maksimović, Simon Simonović, Mirko Magarašević, Isak Ahmeti, Atanas Vengelov, Eftim Kletnikov, Stevo Tontić, Džemaludin Alić, Tomislav Marjan Bilosnić, Raša Livada, Sonja Manojlović, Branko Čučak, Ivo Svetina. Matjaš Hanžer, Julijan Tomaš, Ljupčo Siljanovski, Sabri Hamiti, Milan Jesih, Joan Flora.
Pesnici su poredani po godinama starosti. Najstariji je rođen 1932, a najmlađi 1950. Dobra je to ilustracija pesničke mladosti, barem kako je percipirana u socijalističkoj Jugoslaviji, od dvadeset i osme do četrdeset šeste godine života. Mlađi od dvadeset osam još su u juniorskoj konkurenciji i nisu baš za antologisanje, a stariji od četrdeset i šest već su bardovi ili potencijalni bardovi. Svi između pripadaju „mladoj poeziji“.
Kad danas čitaš imena i prezimena sa spiska, odmah si svjestan da su mnogi mrtvi. Iza nekih je ostala baština „velikana nacionalne književnosti“, pa se po njima imenuju i ugledne književne nagrade. Neki drugi su i u životu i u smrti ostali na plemenitoj margini. Slično važi i za žive: neki „drmaju“ akademijama i javnim životom, drugi obrađuju svoj vrt.
Neke je poezije zaboravila, neki su zaboravili poeziju. Bez obzira na to, međutim, neobično veliki broj pesama iz ove knjige je lepo ostario. I bez obzira na inicijalni kontekst nastanka bilo koje pesme, čudesnost poezije potiče u velikoj meri baš od njene potencijalne univeralnosti.
Azem Škrelji je u ovoj knjizi zastupljen sa dve pesme. Sa albanskog ih je na srpski preveo Esad Mekuli. Njegov mlađi brat Imer Škrelji zastupljen je pak sa samo jednom pesmom, a tu je pesmu sa albanskog na srpski preveo on sam, Imer Škrelji. Pesma u prevodu glasi ovako:
NJIHALO
Ne diraj mi srce jer ću ga dati
stare dugove plaćam kožom
kako ćeš proći ove zime
Ne znam zašto, ali jako me ovih dana gađa ova pesma. Ovo „njihalo“ je u današnjoj Srbiji neobično i priziva reč „klatno“. (Famozna priča Edgara Alana Poa kod nas je prevođena kao „Bunar i klatno“ odnosno kao „Jama i njihalo“, rešenja koja ovako zrcalno suočena i sama poetski zvuče.)
Ne znam ima li u ovoj pesmi neke šire socijalne konotacije odnosno da li ju je pesnik uzimao u obzir kad je sastavljao stihove. Danas, međutim, ona kao da opisuje usud Srba sa Kosova i Metohije.
Ne znam pamti li neko danas Imera Škreljija. Po njegovom bratu Azemu zove se nacionalna nagrada za književnost koju za životno delo dodeljuje prištinsko Ministarstvo kulture, omladine i sporta.
U knjigama, međutim, starim preko četrdeset godina, Imerovi stihovi koje je sam preveo, što bi narod rekao, „rade pos’o“. Ako ima književne besmrtnosti, ona tako počinje.
Muharem Bazdulj
Izvor: Kosovo Onlajn
