Posle više pokušaja i bacanja u vatru premijerske i ministarskih funkcija različitih kandidata, došlo se i do tada u širim krugovima ne naročito poznatog i naizgled ni po čemu posebnog i harizmatičnog Vladimira Putina. On je u tom trenutku bio na čelu Federalne službe bezbednosti (FSB), nekadašnjeg KGB-a, tek nešto više od godinu dana i teško da je mogao da demonstrira neke izuzetne sposobnosti
U toku jedne večere, u predvaskršnjim danima, uticajan stariji čovek, intelektualac i bezbednjak još iz sovjetskih vremena, detaljno mi je objašnjavao planove destabilizacije Rusije uoči, u toku i nakon predstojećih predsedničkih izbora, kao i aktivnosti na njihovom sprečavanju. Sve što mi je rekao obistinilo se, pokušaji su postojali, sistematični i uporni, ali nama sa strane su delovali gotovo smešni i svakako beznadežni. Ipak, bili su ozbiljno shvaćeni, u ruska država je svakako odgovorila na njih, ne uvek na svima vidljiv način.
Takođe sam slušao kako je izgledao period pred dolazak Putina na vlast, kada su nekoliko godina ranije neki ljudi iz bezbednosnih struktura, dobivši procene da će se plan Bžežinskog o podeli Rusije ostvariti za najdalje nekoliko godina, odlučili da nešto mora da se uradi. A da bi se uradilo, trebalo je izvršiti promene u vladajućim strukturama, svakako počev od predsednika, koji bi tu promenu legitimizovao i simbolički reprezentovao, za šta je trebalo pronaći nekoga znatno uverljivijeg od tada već uveliko kompromitovanog Jeljcina. Neuspešan pokušaj „demokratizacije“ po zapadnom modelu, a zapravo po zapadnom diktatu, već je davao danak i široke mase naroda želele su državu sposobnu da ih zaštiti od kriminala, korupcije, brutalnih bezbednosnih i osornih birokratskih struktura, kao i od teritorijalnog osipanja i osećanja poniženosti i nemoći, kako u socijalnom, tako i u nacionalnom smislu.
Posle više pokušaja i bacanja u vatru premijerske i ministarskih funkcija različitih kandidata, došlo se i do tada u širim krugovima ne naročito poznatog i naizgled ni po čemu posebnog i harizmatičnog Vladimira Putina. On je u tom trenutku bio na čelu Federalne službe bezbednosti (FSB), nekadašnjeg KGB-a, tek nešto više od godinu dana i teško da je mogao da demonstrira neke izuzetne sposobnosti, bar ne na način vidljiv u javnosti. Ipak, procena se pokazala ispravnom, i što bi se reklo, ostalo je istorija.
Naravno, kada znamo meru ekonomske, političke, bezbednosne i moralne devastacije ruske države i društva u devedesetim, pravo je čudo kako je uopšte moglo da dođe do do ove promene, koja svakako nije predstavljala smenu elita, koje i dalje imaju kontinuitet od početka postsovjetskog perioda, ali svakako jeste bitnu promenu koje će uticati na prioritete ruske politike u decenijama koje dolaze. Jedan od odgovora mogao bi biti delimična očuvanost bezbednosnih struktura od stranog infiltriranja, kao rezultat efikasnog sistema bezbednosne kontrole u sovjetskom periodu, koji kod nas, na primer, nikad ni blizu nije bio dostignut. U tom trenutku, od tri bezbednosno-operativna centra, najuticajniji je bio upravo FSB, koji je „održavao kondiciju“ kontrolom i koordinacijom pre svega u domenu politike i biznisa, gde ništa nije prepuštano slučaju. To ne znači da je sve što se u tim domenima događalo bilo vođeno ili blagosiljano od strane „službe“, već da ništa nije promicalo ispod radara, jer ko zna kada može da zatreba. A zatrebalo je, jer vidimo da je igra ipak mogla biti odigrana tako da su naizgled nedodirljivi oligarsi iz neposrednog Jeljcinovog okruženja brže nego što je iko slutio stavljeni pred svršen čin.
Što se tiče vojne obaveštajne službe (Glavna obaveštajna uprava, GRU), ona je tek kasnije dobila na prestižu zahvaljujući ruskim vojnim uspesima, počev od Čečenije, preko Gruzije, do Sirije. General Ladigin, koji je na čelu GRU bio od 1992. do 1997. godine kasnije je govorio kako je u toku svog mandata imao jasne procene o neizbežnom napadu NATO na Srbiju i da ih je prezentovao predsedniku Jeljcinu, uz predlog dostavljanja veće količine protivavionskih i dalekometnih raketnih sistema, ali da to nije proizvelo nikakav efekat, što govori kako o položaju tadašnje Rusije u odnosu na Zapad, tako i o uticaju vojne službe na donosioce odluka. Spoljna obaveštajna služba (SVR) je tada bila još mlada i sumnjalo se pod preteranim uticajem zapadnjačkih službi i bila je daleko od onog što je danas, kada formalno predstavlja stožer bezbednosno-obaveštajnog aparata Ruske Federacije.
Hoću da kažem da Rusija uglavnom nije neozbiljno shvatala pretnje sopstvenoj bezbednosti i interesima, što ne zznači da su njene procene i reakcije uvek bile ispravne. Na primer, razgovarao sam i sa nekim vrlo ozbiljnim stručnjacima za anonimne, odnosno hibridne ili specijalne metode ratovanja, u šta je, odnosno u traženja načina da se odgovori na njih ruska država trošila ozbiljne resurse. I tačno je da je u međuvremenu sprečeno nekoliko specijalnih operacija stranih službi na teritoriji Rusije i značajno smanjen njihov kapacitet za izazivanje nereda ili manifestacija nenasilnog otpora, ali ne i „ružičasta revolucija“ u Ukrajini, koja vidimo koliko danas košta Rusiju. Najprostije rečeno, u Rusiji su subverzivne aktivnosti sprečavane pojačanom kontrolom nad potencijalnim izazivačima i nosiocima pobune, i usmeravanjem na kontinuirani i širim masama, ali i srednjoj klasi, vidljiv ekonomski napredak, što možda i jeste najvažniji faktor sprečavanja da se stvori kritična masa nezadovoljnih postojećim poretkom, uverena da promenom postojećeg stanja nema šta da izgubi. Rusija je, ipak, svojim delovanjem uspela da veći ili makar dovoljan broj stanovnika ubedi da, pored svih problema i dalje mogu nešto da izgube, bilo glavu ili slobodu, bilo ipak prihvatljivu udobnost i perspektivu za društveni napredak.
S druge strane, iako je ambiciozno izašla na spoljašnji teren, uz ambicije stvaranja konkurentske ideologije zapadnjačkoj, kojom će makar u regionalnom okviru moći da ovladava srcima i umovima stanovnika drugih država, umesto samo argumentima sile i kontrolom nad tržištem energenata, to joj nije posebno uspelo, za šta je tragični ukrajinski slučaj dobar primer.
Ali oni što je bilo ne može se promeniti i sad Rusija metodama anonimnog rata mora da pretpostavi metode vrlo opipljivog, oružanog sukoba u kome, kako njeni zvaničnici ne propuštaju da napomenu, ne sme da izgubi. Kada to kaže nuklearna sila, to ima posebnu težinu. A sukob oko Ukrajine, koji je od lokalnog i regionalnog brzo i jasno prerastao u svetski, menja prioritete i suptilniji metodi delovanja iz relativno mirnodopskog vremena odstupaju pred onim merenim isključivo kriterijumima opstanka. Bezbednosnog, energetskog i biološkog opstanka i novi savezi država biće uspostavljani pre na osnovu takvih kriterijuma nego onih ideoloških, globalno finansijskih pa i u užem smislu geopolitičkih. Usudićemo se da primetimo kako ovakva situacija možda sasvim odgovara Rusiji i da njeno navodno „odugovlačenje“ rata u Ukrajini treba sagledavati u ovom svetlu. Pa možda i procene njenih bezbednosnih struktura, od kojih nam se neke sada čine veoma pogrešnim.
Na kraju, da li je takozvana pobuna Jevgenija Prigožina i grupe „Vagner“ bila rezultat loše procene ili ona predstavlja plod genijalnog strateškog plana ruskih službi bezbednosti, koji je rezultirao skretanjem pažnje sa pokreta trupa na frontu, navlačenjem protivnika i raskrinkavanjem njegovih potencijalnih „jataka“? Teško je reći, naravno, i nikada neće biti jasno sa sigurnošću. Lično verujem da ta pobuna nije planirana od strane države i da je rezultat pogrešnih procena, kasnog reagovanja na već uznapredovale probleme, ličnih animoziteta, nezdravih ambicija i nesrećnog spleta okolnosti. Naravno da ta pobuna nije mogla da preraste u građanski rat ili da ozbiljnije ugrozi državnu vlast, ali je važna kao simptom uznapredovalog sukoba ruskih elita, koji je star koliko i postsovjetska Rusija, a koji od početka rata u Ukrajini ide ka svom vrhuncu. Propagandistički trijumfalizam zbog deeskalacije i Lukešenka kao „sile koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar“, neće moći da zameni realno i trezveno sagledavanje situacije u kojoj se nalazi današnja Rusija. Koja ovaj rat mora da dobije, iako nikome nije jasno šta će to tačno značiti i kakve oblike imati. I da posle toga opstane kao stabilna i prosperitetna država, kako na unutrašnjem, tako i na spoljašnjem planu.
Šta su bile namere podstrekača Prigožinove pobune manje je važno od onoga što će biti njene posledice. Ako posledice budu produbljivanje sukoba ili jačanje struja koje su za kompromis za Zapadom ili čak kapitulaciju to će značiti da je ova pobuna na neki način uspela. Ako posluži kao povod za jače zbijanje redova unutar takozvanih patriotskih snaga („pobeda našista“) i pročišćavanje „mangupa u sopstvenim redovima“, to će biti druga stvar. Ono što je izvesno je da će doći do promena u vojnom vrhu, počev od ministra Šajgua, što bi neki ne bez argumenata mogli da objasne i kao osnovni cilj pobune, koja bi onda uberljivo mogla biti tumačena kao specijalna operacija od strane same ruske države. A u vojnom vrhu svakako mora doći do promena, jer previše ljudi na terenu gine, koordinacija i opskrba ponekad preterano škripi, a manekenisanje tipa Surovikinovog možda diže moral kod patriotskih masa, ali teško da pomaže običnom vojniku u rovovima. Naravno, uz nužnu napomenu da nije svaka promena promena na bolje i da ne mora ( i ne sme) sve da se slomi samo na vojsci, jer ona teško da je najkrivlja za sve probleme kroz koje današnja Rusija prolazi.
Vladimir Kolarić
Izvor: Iskra
