Može li se, s obzirom na takvu prirodu i dimenzije sadašnjeg sukoba između Zapada i Rusije, sa Kinom u pozadini, održati ravnoteža između vojne neutralnosti i političke ne-neutralnosti, odnosno srazmerno tolerantna percepcija takve asimetrične spoljnopolitičke formule na dvema sukobljenim stranama?
U NEDAVNOM obraćanju javnosti posle pridruživanja glasa Srbije u Generalnoj skupštini UN odluci o suspenziji Ruske Federacije iz Saveta za ljudska prava, predsednik Aleksandar Vučić je prvi put izričito razdvojio pojmove vojne i političke neutralnosti. Objasnio je da je Srbija vojno neutralna i da će svoju vojnu neutralnost dosledno čuvati, ali da nije i da ne može biti politički neutralna, jer se nalazi na evropskom putu, što podrazumeva usklađivanje sa spoljnom politikom EU. Ekonomsku neutralnost nije pominjao, jer se taj pojam ne upotrebljava, pošto ekonomske neutralnosti ne može biti, a baš ekonomski činilac je ključan u dinamičnoj dijalektici vojno-političke međuzavisnosti i međuuslovljenosti.
Vučićev jasan iskaz o nepodudarnosti dveju neutralnosti ima principijelan značaj, kao poštena racionalizacija nečega što odavno neiskazano lebdi iznad predela javnog diskursa i zamagljuje ga.
Politikolozi, posebno u vremenima mira, rado citariju poznatu misao pruskog generala i vojnog teoretičara Fon Klauzevica, da je „rat nastavak politike drugim sredstvima“, jer je, pre svega tačna, a i oslobađa od potrebe šireg razmatranja konkretnih situacija. Retko se, međutim, uzima u obzir i komplementarna istina da je katkada „politika nastavak rata drugim sredstvima“, čega smo od 1995. godine svedoci u BiH. Od izbijanja rata u Ukrajini, odnosno nastavka politike drugim sredstvima, jasno je da je politika u neposrednoj službi ratnih ciljeva. Vlade i ministarstva evropskih država deluju kao ratni kabineti. Mirnodopska logika više ne važi.
Potvrđuje to i (nesmotrena ili sračunata?) izjava prvog diplomate EU, Đozepa Borela da će „rat biti dobijen na bojnom polju“, kao i odziv MIP RF Sergeja Lavrova, da prestanka borbenih dejstava/primirja neće biti do postizanja sporazuma zaraćenih strana.
Bio otvoren ili, kako se danas kaže, hibridni, rat dominira. Takođe, indikativna je objektivna saglasnost generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga i ministra Lavrova, da je krajnja meta pokretanja ruske „specijalne vojne operacije“ promena/preokret svetskog poretka, s tim što, naravno, to za njih dvojicu nosi dijametralno oprečne vrednosne konotacije. Politika je u službi rata. Politika je postala ratna, samo što se ne služi vojnim, već političkim i ekonomskim sredstvima prinude (sankcijama). Može li se govoriti o razdvojenosti vojne i političke neutralnosti u situaciji kad je politika postala deo ratnih dejstava? Bez obzira na motive i razloge, donošenje formalno političkih odluka objektivno se aktualizuje u koordinatama ratnog delovanja.
Može li se, s obzirom na takvu prirodu i dimenzije sadašnjeg sukoba između Zapada i Rusije, sa Kinom u pozadini, održati ravnoteža između vojne neutralnosti i političke ne-neutralnosti, odnosno srazmerno tolerantna percepcija takve asimetrične spoljnopolitičke formule na dvema sukobljenim stranama?
Otvoreni i posredni pritisci ili postupci rukovođeni nedeklarisanim nezadovoljstvom podjednako su opterećujući. Teško je davati pouzdane i vremenski oročene prognoze u pogledu tempa i intenziteta zatezanja omče oko srpske državne „kuće nasred puta“ (J.Cvijić), odnosno na raskršću puteva, ali nema mnogo elemenata koji upućuju na preveliki optimizam, premda izvesnog manevarskog prostora svakako još ima. Govoreći o manevarskom prostoru spoljne politike malih zemalja, Ivo Andrić je rekao da je on po pravilu mali, ali, i kad izgleda da ga nema, taj prostor uvek postoji, a diplomatija treba da radi na njegovom širenju. Ukoliko ga stvarno nema, nastavio jer, valja ga stvoriti.
Mudra, andrićevska misao, ali i vraški teško ostvarljiv spoljnopolitički i diplomatski zadatak. Biće izuzetno izazovno očuvati neutralnost i načelo pridržavanja normi međunarodnog prava, što je za Srbe i Srbiju jedino logično spoljnopolitičko opredeljenje.
Ako izuzmemo spoljne, tj. globalne faktore, na koje se može samo krajnje ograničeno uticati, najbitniji unutrašnji činilac delotvornog otpora nepovoljnim tendencijama i sve većim pritiscima moralo bi biti srpsko jedinstvo u pogledu sagledavanja vitalnih dugoročnih interesa Srbije, Republike Srpske i srpskog naroda u celini. Ono sada ne postoji, ni u Srbiji ni u Republici Srpskoj, pri čemu je u RS, koja je pod najvećim pritiskom, političko nejedinstvo dramatično izraženo, iako je narod većinski nedvosmisleno za odbranu i očuvanje Republike Srpske. Međutim, nema direktne demokratije, pa se volja naroda politički artikuliše kroz aktivnost njegovih demokratski izabranih predstavnika, bez obzira na to što u odnosu na nju legitimitet nekih među ovima može biti/postati problematičan.
Zato bi, uz svakako primaran značaj opštenarodne volje, konstruktivna saradnja političkih stranaka u vezi sa pitanjima presudnim za opstanak RS u njenim organima i institucijama morala biti iznad svih parcijalnih interesa, ideoloških razlika, sujeta i ličnih netrpeljivosti.
Bez temeljne narodne i izvedene političke sabornosti, teško ćemo uspeti da sledimo tri poruke koje je svojevremeno mudri profesor Milorad Ekmečić uputio Srbima: „Izdržati! Izdržati! Izdržati!“ ili, pak, biti kadri da se rukovodimo onim Njegoševim moćnim, sudbinskim paradoksom: „Neka bude što biti ne može!“. Jesmo li još uvek podvižnička nacija koja je, uprkos svim teškoćama, u odsudnim izborima puta uvek bivala na pravoj strani istorije? Ovo pitanje svih pitanja mora se krajnje odgovorno, racionalno i neodložno, a ne retorički i (samo)zavaravajuće, staroromantičarski postaviti. Da li bi neki savremeni Milan Rakić imao pokrića da se oglasi pesmom „Na Gazimestanu“? Uprkos svemu, nadajmo se da bi.
Darko Tanasković
Izvor: Iskra
