Mi smo toliko zaokupljeni ostvarivanjem materijalnih i socijalnih ciljeva da zaboravljamo da se jedina istinska vrednost nalazi u nama: čista radost postojanja. (…)Kako doći do toga? Čitanjem mitova. Mitovi nas uče da se okrenemo svom unutarnjem biću i pokušamo da shvatimo poruku koju nam prenose simboli.
Mit nam pomaže da svoj um dovedemo u vezu s doživljajem postojanja. On nam odaje prirodu tog doživljaja. Na primer, brak. Šta je brak? Mit nam daje odgovor na to pitanje. Brak je ponovno sjedinjavanje dvoje koji su bili rastavljeni. U početku smo bili jedno biće. Sada nas je dvoje. Brak je spoznaja istovetnosti u duhu. On nije isto što i ljubavna veza; s njom nema ništa zajedničko. To su iskustva na različitim mitološkim ravnima. Ako ljudi stupaju u brak zato što veruju da je to dugotrajna ljubavna veza, tada će se oni vrlo brzo razvesti. Jer sve se ljubavne veze završavaju razočaranjem. Ali, brak je i prepoznavanje duhovnog identiteta. Ukoliko živimo život na pravi način, ako su naše misli usmerene prema pravim vrednostima osobe suprotnog pola, tada ćemo pronaći sebi odgovarajuću mušku ili žensku polovinu. Međutim, ako nam uplitanja čula skreću pažnju, ući ćemo u brak sa pogrešnom osobom. Ulaskom u brak s pravom osobom mi obnavljamo predstavu otelovljenog Boga. Brak to i jeste.
Mojers: Kako se nalazi prava osoba?
Kembel: To nam govori naše srce, moralo bi da nam kaže.
Mojers: Naše unutarnje biće.
Kembel: To je zagonetka.
Mojers: Mi uvek prepoznajemo svoje drugo „ja“.
Kembel: Pa tako nekako. Blesne neka iskra i nešto u nama zna da je to On ili Ona.
Mojers: Ako brak predstavlja sjedinjavanje jednog „ja“ sa drugim, spajanje s muškim ili ženskim temeljem nas samih, zbog čega je onda u našem savremenom društvu brak toliko nesiguran?
Kembel: Zato što na njega ne gledamo kao na brak. Rekao bih: ako brak nije najpreča stvar u našem životu, tada i nismo u braku. Brak označava dvoje koji su jedno biće; dvoje postaju jedno telo. Ako brak potraje dovoljno dugo i ako se – umesto ličnim hirovima – nepokolebljivo pokoravamo njegovim zahtevima, shvatićemo da je istina: dvoje postaju jedno. Prvenstveno u duhovnom pogledu. Biološko je izvor pometenosti koja nas može odvesti do poistovećenja sa pogrešnom osobom.
Mojers: Da li to znači da ona nužna funkcija braka – produženje nas samih u deci – nije najvažnija?
Kembel: Ne, to je zapravo samo osnovni apsekt braka. Brak se razvija tokom dva potpuno različita stupnja. Prvi je mladalački brak koji se pokorava onoj čudesnoj pokretačkoj sili koju nam je podarila priroda u okviru uzajamnog delovanja polova i čija je biloška funkcija rađanje dece. Posle toga nailazi doba kada deca odlaze iz porodice, a par ostaje sam. Ja sam bio zaprepašćen brojem mojih prijatelja koji su se razdvojili u svojim četrdesetim i pedesetim godinama. Oni su imali savršeno uzoran zajednički život s detetom ali su svoj brak posmatrali kroz prizmu svog odnosa prema detetu. Nisu sagledali brak kroz prizmu sopstvenog uzajamnog odnosa.
Brak je odnos. Kada su u braku odričemo, mi žrtve ne prinosimo drugoj osobi nego jedinstvu našeg odnosa. Kineska slika Taoa kao uzajamnog delovanja tamnog i svetlog dela predstavlja odnos jana i jinga, muškog i ženskog, a to je, u stvari, brak: ono što smo stupanjem u brak postali. Nismo više izdvojena jedinka; naš identitet sadržan je u odnosu. Brak nije obična ljubavna veza. To je teško iskušenje koje se sastoji u odricanju od ega u ime odnosa u kojem dvoje postaju jedno.
Mojers: Brak je, dakle potpuno nespojiv s namerom da radimo po svome?
Kembel: Vidite, brak nije samo Vaša lična stvar. U izvesnom smislu, to znači raditi po svome, s tim što taj neko niste samo Vi nego dvoje koji su u isto vreme jedno. To je posve mitološka predstava koja označava žrtvovanje vidljive jedinke transcendentnom dobru. Ona se na prekrasan način ostvaruje tokom drugog stupanja braka koji ja nazivam alhemijskim i u kojem dva bića doživljavaju sebe kao jedno. Ako ova bića, pak, nastave da žive kao u prvom stadijumu braka, tada će se razići čim im deca napuste porodicu. Tata će se zaljubiti u neku zgodnu curu i odbeći s njom, a majka će ostati napuštena, puste kuće i praznog srca, primorana da se snalazi sama, kao zna i ume.
Mojers: Sve zato što ne shatamo ova dva nivoa braka?
Kembel: Što se nismo predali braku.
Mojers: Mi pretpostavljamo da jesmo – da se predajemo u dobru i zlu.
Kembel: To je trag rituala.
Mojers: A ritual je izgubio snagu. Od ceremonije koja je nekada bila izraz unutrašnje stvarnosti ostala je samo forma. To se odnosi i na društvene i na lične obrede braka i religije.
Kembel: Koliko ljudi pre braka primi duhovnu pouku u vezi s onim što brak predstavlja? Stanete pred matičara i za deset minuta ste venčani. Bračna ceremonija u Indiji traje tri dana. Takav par postaje „slepljen“ jedno za drugo.
Mojers: Vi tvrdite da brak nije samo društveni sporazum nego i duhovna vežba.
Kembel: Brak je pre svega duhovna vežba. Od društva se očekuje da nam pomogne da ovo shvatimo. Čovek ne bi smeo da bude u službi društva; društvo treba da bude u službi čoveka. Država u kojoj čovek služi društvu jeste nakazna država, a to je ono što u ovom času ugrožava svet.
Džozef Kembel, Moć mita, As-Sovex, Beograd, 2004 /sTr. 30-32/
