Црна Гора се на српском зове Црна Гора, а на енглеском се зове Монтенегро. Косово се на албанском зове Косова, али се на енглеском зове Косово, исто као и на српском. Историјски је то лако објаснити, прва помињања Косова на енглеском језику повезана су са српском историјом и културом. Ипак, успркос томе, неки (про)албански аутори ће и у текстовима на енглеском језику користити термин „Косова“.
Унутар српске јавности, став према уставно-правном статусу Косова често се може наслутити из терминологије. Они за које је Косово јужна српска покрајина, често ће користити термине „Приштина“, „Косово и Метохија“, „КиМ“, па и „Косово“, али нипошто „Република Косово“ што је опет омиљени термин оних за које је Косово независна држава.
У енглеском језику, међутим, термин „Косово и Метохија“ у свим својим инкарнацијама (укључујући „КиМ“ и „Космет“) практично се не појављује нигде у протеклих четврт века. А није увек било тако.
Вратио сам се ових дана књизи коју сам детаљно ишчитавао пре петнаестак година: „Cities and Stones“ Брајана Олдиса. Љубитељи СФ-а препознаће ауторово име. Ради се о једном од најважнијих аутора научно-фантастичног жанра, аутору неколико десетина романа и неколико стотина прича. Олдис је рођен 1945, а умро је 2017.
Једина Олдисова књига прозе која спада у нефикцијске жанрове је помињана књига „Cities and Stones“ која у Србији није преведена, али постоји загребачко-сарајевско издање из 2006. под насловом „Оксфорд – Охрид“. Ради се о путописној књизи кроз социјалистичку Југославију, извештају о шестомесечном боравку уздуж и попреко Југославије са својом тадашњом вереницом.
Брајан Олдис и његова вереница Маргарет Менсон потовали су кроз Југославију 1964. године. Он у уводу своје књиге каже: „Југославија је необична и фасцинантна земља. Уистину је јединствена држава (…) Југославија је комунистичка земља. Изоставити политику из целокупне слике било би као гледати ‘Хамлета’ у којем нема данског принца (…)“.
Нешто касније, аутор појашњава да је Југославија земља Јужних Словена, али да у њој има ипак и других етничких група те додаје: „Југославија се углавном с тим разликама носила на разуман и цивилизован начин, посебно што се тиче односа према Мађарима на северу у Војводини те са Албанцима или Шиптарима на Космету. Многе би мањинске скупине у Европи – примера ради, Каталонци или Валонци – биле срећне да од својих земаља добију слична права“.
Обратимо још једанпут пажњу на, како се то каже, „време радње“. Година је 1964, дакле, пре пада Ранковића, то је време када је, по скоро унивезалном консензусу унутар чак и јужнословенских хисториографија, албанска мањина на Косову и Метохији била дискриминисана. А Брајан Олдис, човек на прагу четрдесете године живота, Енглез који је пропутовао западну Европу уздуж и попреко, тврди да је „мањинска политика“ у Југославији супериорна у односу на оне у Шпанији и Белгији.
Није, међутим, ова тематика присутна само у уводу. Двадесет и друго поглавље књиге зове се „Несклад на Космету“. Први приштински Олдисов саговорник каже му дословце: „У доба Турака и у доба старе Југославије, Космет је био најсиромашнији крај у целој Југославији“. Мало касније, Олдис читаоцима саопштава да на Космету живи око 905.000 становника, а да ту процентуално има 67 посто Албанаца, док су преосталих 33 посто Срби, Црногорци и Роми.
И мада истиче да је на Космету чуо и неке „противрежимске коментаре“, ово му је доминантни утисак: „Чини се да ова непостојана мешавина (често раздвојена вером, а не само расом) живи у складу, што се увелико може захвалити признању права мањина. Радио Приштина испаљује крештаву шиптарску музику, а један наш пријатељ из Приштине, и сам Шиптар, ради за шиптарске новине Рилиндију, а као њихов дописник путовао је од Алжира до Стратфорда на Ејвону“. (Чисто да не буде забуне, термин „Shqiptar“ овде доследно користи сам аутор Олдис, а као „Шиптар“ га преводи хрватска преводитељка Ирена Рашета.)
Као човек који је сигурно свестан ограничења која постоје међу новинарима у земљама реалног социјализма, Олдис је потпуно фасциниран могућношћу новинара мањинског гласила да путује од Алжира до родног места Вилијама Шекспира. Алжир данас не признаје независност Косова, а макар Велика Британија била један од најстраственијих покровитеља те независности, тамошњим властима не пада на памет да уопште разматрају могућност укидања виза за носиоце пасоша Косова. Чак су и енглески писци који данас пишу путописе из балканских крајева углавном мање талентовани, а склонији стереотипима.
Мухарем Баздуљ
Извор: Косово онлајн
