Crna Gora se na srpskom zove Crna Gora, a na engleskom se zove Montenegro. Kosovo se na albanskom zove Kosova, ali se na engleskom zove Kosovo, isto kao i na srpskom. Istorijski je to lako objasniti, prva pominjanja Kosova na engleskom jeziku povezana su sa srpskom istorijom i kulturom. Ipak, usprkos tome, neki (pro)albanski autori će i u tekstovima na engleskom jeziku koristiti termin „Kosova“.
Unutar srpske javnosti, stav prema ustavno-pravnom statusu Kosova često se može naslutiti iz terminologije. Oni za koje je Kosovo južna srpska pokrajina, često će koristiti termine „Priština“, „Kosovo i Metohija“, „KiM“, pa i „Kosovo“, ali nipošto „Republika Kosovo“ što je opet omiljeni termin onih za koje je Kosovo nezavisna država.
U engleskom jeziku, međutim, termin „Kosovo i Metohija“ u svim svojim inkarnacijama (uključujući „KiM“ i „Kosmet“) praktično se ne pojavljuje nigde u proteklih četvrt veka. A nije uvek bilo tako.
Vratio sam se ovih dana knjizi koju sam detaljno iščitavao pre petnaestak godina: „Cities and Stones“ Brajana Oldisa. Ljubitelji SF-a prepoznaće autorovo ime. Radi se o jednom od najvažnijih autora naučno-fantastičnog žanra, autoru nekoliko desetina romana i nekoliko stotina priča. Oldis je rođen 1945, a umro je 2017.
Jedina Oldisova knjiga proze koja spada u nefikcijske žanrove je pominjana knjiga „Cities and Stones“ koja u Srbiji nije prevedena, ali postoji zagrebačko-sarajevsko izdanje iz 2006. pod naslovom „Oksford – Ohrid“. Radi se o putopisnoj knjizi kroz socijalističku Jugoslaviju, izveštaju o šestomesečnom boravku uzduž i popreko Jugoslavije sa svojom tadašnjom verenicom.
Brajan Oldis i njegova verenica Margaret Menson potovali su kroz Jugoslaviju 1964. godine. On u uvodu svoje knjige kaže: „Jugoslavija je neobična i fascinantna zemlja. Uistinu je jedinstvena država (…) Jugoslavija je komunistička zemlja. Izostaviti politiku iz celokupne slike bilo bi kao gledati ‘Hamleta’ u kojem nema danskog princa (…)“.
Nešto kasnije, autor pojašnjava da je Jugoslavija zemlja Južnih Slovena, ali da u njoj ima ipak i drugih etničkih grupa te dodaje: „Jugoslavija se uglavnom s tim razlikama nosila na razuman i civilizovan način, posebno što se tiče odnosa prema Mađarima na severu u Vojvodini te sa Albancima ili Šiptarima na Kosmetu. Mnoge bi manjinske skupine u Evropi – primera radi, Katalonci ili Valonci – bile srećne da od svojih zemalja dobiju slična prava“.
Obratimo još jedanput pažnju na, kako se to kaže, „vreme radnje“. Godina je 1964, dakle, pre pada Rankovića, to je vreme kada je, po skoro univezalnom konsenzusu unutar čak i južnoslovenskih historiografija, albanska manjina na Kosovu i Metohiji bila diskriminisana. A Brajan Oldis, čovek na pragu četrdesete godine života, Englez koji je proputovao zapadnu Evropu uzduž i popreko, tvrdi da je „manjinska politika“ u Jugoslaviji superiorna u odnosu na one u Španiji i Belgiji.
Nije, međutim, ova tematika prisutna samo u uvodu. Dvadeset i drugo poglavlje knjige zove se „Nesklad na Kosmetu“. Prvi prištinski Oldisov sagovornik kaže mu doslovce: „U doba Turaka i u doba stare Jugoslavije, Kosmet je bio najsiromašniji kraj u celoj Jugoslaviji“. Malo kasnije, Oldis čitaocima saopštava da na Kosmetu živi oko 905.000 stanovnika, a da tu procentualno ima 67 posto Albanaca, dok su preostalih 33 posto Srbi, Crnogorci i Romi.
I mada ističe da je na Kosmetu čuo i neke „protivrežimske komentare“, ovo mu je dominantni utisak: „Čini se da ova nepostojana mešavina (često razdvojena verom, a ne samo rasom) živi u skladu, što se uveliko može zahvaliti priznanju prava manjina. Radio Priština ispaljuje kreštavu šiptarsku muziku, a jedan naš prijatelj iz Prištine, i sam Šiptar, radi za šiptarske novine Rilindiju, a kao njihov dopisnik putovao je od Alžira do Stratforda na Ejvonu“. (Čisto da ne bude zabune, termin „Shqiptar“ ovde dosledno koristi sam autor Oldis, a kao „Šiptar“ ga prevodi hrvatska prevoditeljka Irena Rašeta.)
Kao čovek koji je sigurno svestan ograničenja koja postoje među novinarima u zemljama realnog socijalizma, Oldis je potpuno fasciniran mogućnošću novinara manjinskog glasila da putuje od Alžira do rodnog mesta Vilijama Šekspira. Alžir danas ne priznaje nezavisnost Kosova, a makar Velika Britanija bila jedan od najstrastvenijih pokrovitelja te nezavisnosti, tamošnjim vlastima ne pada na pamet da uopšte razmatraju mogućnost ukidanja viza za nosioce pasoša Kosova. Čak su i engleski pisci koji danas pišu putopise iz balkanskih krajeva uglavnom manje talentovani, a skloniji stereotipima.
Muharem Bazdulj
Izvor: Kosovo onlajn
