Опело легалитету и легитимитету на Ист Риверу

Није никаква тајна ни новост да се вршење власти у савременим друштвима и државама, у којима се она у начелу осваја и губи на изборима, одвија кроз сталну, дијалектиктичку динамику, нериметко и варничење између легалитета и легитимитета.

Дарко Танасковић (Фото: sveosrpskoj.com)

Идеално је да власт буде демократски и законито успостављена на основу резултата остварених на слободним изборима, да испуни свој мандат до наредних редовних избора и да се онда о свему поново одлучује вољом бирача, односно народа. Такав, формално и суштински потпуно редован процес није, међутим, уобичајен, иако би требало да је нормалан. Наиме, ако у току једног изборног циклуса и не дође до неке ванредне ситуације и револуционарног преокрета или пак битне промјене у односу политичких снага у земљи, са посљедичном немогућношћу договора о формирању коалиције, уколико једна странка нема парламентарну већину довољну за самостално владање, па се пријевремени избори наметну као неминовност, однос између легалитета и легитимитета власти ријетко када је у потпуном складу.

Штавише, прилично су чести случајеви знатног, и растућег, раскорака између ових начела и претпоставки остваривања власти. По правилу, без обзира на све привиде, као и пропагандно и медијски пројектоване представе, власт, која је реалношћу принуђена и на повлачење непопуларних потеза, а понекад и објективно одступа од предизборних програмских ставова и конкретних обећања, протоком времена од избора помало или повише губи легитимитет у народу.

С тим се некако и рачуна, а такозвани демократски дефицит у одлучивању већ је постао прећутно прихваћена константна у савременом спровођењу представничке демократије. Нико, наравно, не може гајити илузију да би нека непосредована, директна демократија, као пресликавање „воље народа“ у датом тренутку, уопште била могућа. Како, уосталом, поуздано утврдити и стално утврђивати шта је, у вези са неким одређеним питањем, а и уопште, опредјељење већине грађана?

Међутим, упркос овим ограничењима, пречесто се ипак добија неодољив утисак да власт доноси одлуке и предузима мјере очигледно супротне расположењу које превладава у народу, а за шта нису потребна никаква егзактна социолошка и статистичка истраживања, чиме се генеришу општа напетост и нервоза у друштву.Схватање демократског владања као арогантног елитистичког предводништва без освртања на вољу „демоса“ бивши амерички предсједник Џорџ Буш Млађи аксиоматски је формулисао реченицом да задатак лидера није да слиједи (to follow), већ да предводи (to lead) нацију, без обзира на њену (заблудјелу) вољу.

На бившем југословенском простору овакво схватање лидерства најдосљедније и најупорније је примјењивала бивша црногорска власт која је, од проблематичног референдума о независности, преко признавања „Косова“, до приступања НАТО-у, све ове и те како битне одлуке доносила уз повећавање раскорака са народном вољом.

Уједињене нације (Фото: ИН4С)

Запамћена је остала изјава једног високог часника из Подгорице, који је, у вези са прикључивањем НАТО-у, не трепнувши оком, изјавио да је свјестан како се бар 80% Црногораца овоме противи, али да је то у националном интересу било нужно учинити.

Видјели смо шта се догодило кад је раскорак између понашања властодржаца и народне воље постао до апсурдности неиздржљив…

До које мјере је дијалектика односа између легалитета и легитимитета на простору бивше Југославије поремећена и извитоперена, изоштрено, готово гротескно се могло сагледати „на маргинама“ овогодишњег засједања Генералне скупштине УН.

Заједно са кратким и штурим заједничким саопштењем, регион и свијет је обишла фотографија са тројног састанка „предсједника Црне Горе и Косова, Мила Ђукановића и Вјосе Османи, и предсједавајућег предсједника Предсједништва Босне и Херцеговине Жељка Комшића“. О чему, односно о коме су разговарали није тешко претпоставити, као и да је њихова размјена мишљења била неупоредиво садржајнија и живахнија од оног што је пренијето изузетно опрезно сроченим заједничким саопштењем: „Предсједници су изразили забринутост најновијим дешавањима у региону, у контексту очувања стабилности, као предуслова за европску перспективу свих земаља Западног Балкана“.

Договорили су се, такође, да наставе комуникацију и дијалог на ту тему, у шта уопште не треба сумњати.

Да парафразирамо ону народну: „Троје без душе, један без главе“. Тако бар снује и прижељкује овај „црни трио“, како су трилатералу на маргинама описали неки, а као „сусрет балканских лидера на врху“, пак, други медији. Но, да оставимо по страни очигледност заједничког именитеља, односно доживљаја заједничког непријатеља и главни мотив овог маргиналног окупљања, у чему нема ничег новог и неочекиваног.

Главни утисак, поткријепљен визуелним свједочењем „породичне фотографије“, јесте да смо присуствовали још једном опелу или џенази легитимитета и легалитета на Ист Риверу, у палати Уједињених нација, са чијом се Повељом савремена свјетска политика глобално и локално већ одавно комотно поиграва.

Каквим легалитетом и легитимитетом располажу учесници тројног самита балканских маргиналаца? Најблаже речено, сумњивим и противрјечним, а то значи политички недјелотворним и слабо употребљивим. Мило Ђукановић је и даље легални предсједник своје државе, па му је, упркос схватљивим критичким гласовима у земљи, садашња влада омогућила да у Њујорку представља Црну Гору, што би се могло оцијенити као мудар потез. Одузет му је аргумент да је нова власт реваншистички расположена и осветољубива, а да је он, као легално изабрани предсједник, њена жртва.

Мило Ђукановић (Фото: Предсједник Црне Горе)

Са друге стране, предсједник који је у својим изливима мржње и неутемељеним оптужбама, упућеним на рачун великог дијела својих грађана, затим Србије, СПЦ, а и Русије, изгубио компас, могао се само додатно избрукати у сусретима са саговорницима којима је, без обзира на симпатије за ове или оне актере у Црној Гори и око ње, све углавном јасно, укључујући и Ђукановићев легитимитет.

Легалитет којим располаже Жељко Комшић на више је него стакленим ногама, поготово с обзиром на то да је у Њујорк путовао без сагласности, односно заједничког става тролчаног Предсједништва. О његовом легитимитету не вриједи трошити ријечи, јер му дјеловање одобрава само дио бошњачког националног корпуса у БиХ, а Хрвати га одбацују као овлашћеног заступника свога интереса.

Чак је и сам нелегално постављени, односно наметнути „високи представник“ Кристијан Шмит недавно довео у питање његов легитимитет. А Комшић у обраћању Генералној скупштини УН и даље аутистично о конститутивним народима говори као о „имагинарним“ појмовима!

И најзад, Вјоса Османи. Ова несумњиво добро образована и способна политичарка модерног стила и наступа, са добрим везама у САД, у односу на двојицу својих каваљера са тројног састанка на маргинама, могла би имати најчвршћи легалитет и легитимитет, само кад би представљала међународно довољно широко признату државу, чланицу, а не протекторат УН, за који је чак, како се преноси, и уздржани генерални секретар Антонио Гутереш рекао да за њега није држава.

Вјерујемо да је Вјоса Османи на маргинама засиједања ГС УН, по собама за састанке, ходницима и лифтовима палате на Ист Риверу урадила много кориснији посао за „Косово“, него Ђукановић и Комшић за државе које су суштински нерепрезентативно заступали. Али, кад је о начелима легалитета и легитимитета ријеч, све троје их је својим појављивањем и наступањем до те мјере релативизовало, да се оправдано може говорити о још једном њиховом сахрањивању у међународној политици.

Жељко Комшић (Фото: Принтскрин/Уједињене нације)

За универзалну мисију УН би било боље, примјереније Повељи свјетске организације, а и животу, да се, рецимо, уважи захтјев талибанског вођства у Кабулу и омогући му се обраћање са говорнице Генералне скупштине, него што се упражњава рутина шупљег одјекивања обраћања нерепрезентативних „представника“ разних пропалих политика пред њеном готово празном великом салом.

Криза, дјелимична блокада и неефикасност Свјетске организације огледају се и у томе што су се главне активности током засиједања ГС већ одавно преселиле из пленума и одвијају се кроз политичке и дипломатске сусрете на његовим маргинама, што је прилика и за мешетарење и покушаје ловљења у мутном појединаца без здравог легалитета и/или легитимитета.

Дарко Танасковић