Шампион лицемјерја је опет САД. Сјећамо се скоро па агресивне прошлогодишње кампање и лобирања америчког изасланика за климу Џона Керија, који дијели лекције и Кини и Европи, убјеђујући их да пристану на плаћање губитака и штете. Потом је Кери одржао неколико лекција и Британцима крајем прошле године, кад је начуо да планирају отварање нових рудника угља
Почињу љетњи одмори. Неће се толико потезати ни једна тема, осим акутне украјинске кризе. Неће се, стога, говорити ни о клими и климатским политикама. Чим сване септембар, цијели свијет ће причати о ЦОП- у у Дубаију. Најзначајнији и најмасовнији глобални догађај у години- Конференција о климатским промјенама Уједињених нација, њено 28. издање
Неће бити прва која ће се одржати усред финасијске кризе. Нити ц́е бити прва која ће покушати да смири тензије између развијених и земаља у развоју око питања правичности.
Ипак, још једном се гарантује фрустрација глобалног југа због хипокризије Запада о клими и његово неразумијевање за било какве даље изговоре богатог свијета. Лоши климатски резултати Запада пријете да нашкоде његовим интересима у другим областима политике и поткопају сву стечену репутацију коју има у односу на ауторитарне државе попут Кине.
Фамозни ,,Lost and damage“
На овом ЦОП- у ће опет главна тема бити фонд за “губитке и штету”. Оснивање фонда је врхунац досадашњег прегалаштва УН- а у покушајима да се достигне каква-таква правда у релацијама између двије хемисфере планете. Овај фонд је кулминација деценијског притиска климатским катастрофама најугроженијих земаља. Тај новац није, заправо, ни кредит, ни помоћ запада, то је дуг. Колики год био износ, то је, у ствари, само дио моралног дуга запада. Он треба да макар дјелимично санира сву досадашњу патњу коју су најсиромашнији доживјели док су их погађале поплаве, пожари и суше.
Била је шанса за то на прошлогодишњем ЦОП- у, који је проглашем афричким. Иако је историјска одлука донесена, ово је само први корак, а успјех ц́е зависити од тога колико брзо ће се ствари покренути (читамо: колико ће брзо велики глобални играчи пронаћи неки свој интерес у томе што морају да шаљу живе паре некоме без правне обавезе). Богате земље и даље раде на моделима колико, коме и како. За девет мјесеци нисмо близу одговора ни на једно од та три питања.
Термин “губици и штете” односи се на негативне посљедице које произилазе из неизбјежних ризика од климатских промјена, као што су пораст нивоа мора, продужени топлотни таласи, дезертификација, закисељавање мора и екстремни догађаји- пожари, изумирање врста и пропадање усјева. Јасно је да ће се ови догађаји све чешће дешавати, а да ће посљедице бити све теже.
Земље Г20 су емитовале вец́ину гасова стаклене баште, који изазивају климатску кризу. Афрички континент најмање доприноси климатским промјенама, али је најрањивији на њихове утицаје. Афричке земље ће сада морати пет пута више новца да уложе у прилагођавање климатској кризи, него на здравствену заштиту. А, новца, јасно је, нема довољно ни за здравствену заштиту. Стога је, ваљда правично, да им за ово богати запад помогне. Односно, надокнади…
У међувремену, Пакистан је претрпио штету од преко 50 милијарди долара од тешких поплава, али емитује мање од један одсто глобалних емисија.
За сада, процјена је да ће бити потребно да западни свијет сакупи око 500 милијарди годишње, које би се каналисале ка најугроженијим земљама. Иако се овој суми алијанса афричких земаља само разочарано иронично насмијала, ни то им за сада није сигурно- запад одуговлачи још једном…
Велики и мали
Економска криза у периоду послије короне наставља да гуши земље у развоју, оптерећене огромним дуговима. Већини ових земаља, које немају ама баш икакву одговорност за то што нам се клима овако мијења и што нам се дешавају (а тек ће се дешавати) временске катарстофе огромних размјера, итетако би баш сада “легла” та правична надокнада за њихову деценијску патњу коју су богати проузроковали.
Све им је то обећано на прошлом ЦОП-у у Шарм ел Шеику, али је очигледано да су завршне ријечи генералног секретара Уједињених нација Антониа Гутереша да је једина клима која је јасна и предвидљива она „клима неповјерења која обавија наш свијет“.
Вашингтон
Шампион лицемјерја је опет САД. Сјећамо се скоро па агресивне прошлогодишње кампање и лобирања америчког изасланика за климу Џона Керија, који дијели лекције и Кини и Европи, убјеђујући их да пристану на плаћање губитака и штете. Потом је Кери одржао неколико лекција и Британцима крајем прошле године, кад је начуо да планирају отварање нових рудника угља. Тражио је тада чврсте гаранције да један рудник угља неће негативно утицати на животну средину. Тражио човјек чврсте гаранције да је угаљ можда, у неком сценарију, зелена енергија.
Од тада, Америка ћути. Од приче о фамозном пакету “Буилд Бацк Беттер-у” који је укључивао огромне пореске кредите за чисту енергију, што би земљи дало шансу да постигне смањење емисија које је поносно обец́авала 2021, Америка ћути. Планови у сопственом дворишту у вези са декарбонизацијом саобраћаја и енергетског сектора су Вашингтону у врху приоритета, али се ти послови раде новцем који је Кери обећао земљама сиромашне јужне хемисфере. Какво смијање у лице жртви! По принципу: прво ћемо деценијама да бесомучно експлоатишемо прљаве ресурсе и емитујемо отрове, већином на територијама ваших земаља. Од тога ћемо зарадити милијарде. Кад природа почне да наплаћује поплавама и сушама, онда ћемо да улажемо у адаптацију само у свом дворишту. А, прије тога ћемо вам око главе завезати штап, а за њега шаргарепу. Само вам фали један корак…
Свјетска банка
Како БЕЗ Свјетске банке? Ваља прво појаснити зашто ово “без”? Елем, иако је “свјетска”, ова институција је само америчка прича. Предсједника именује Бијела кућа, а у тој столици је до скоро сједио Трампов љубимац Дејвид Малпас.
Е, по том Малпасу, клима се не мијења, ово су само циклуси, планета се тек тако хлади и грије, а људи немају баш никакве везе с тим. Не помажу ни вапаји научника, ни хиљаде студија са доказима, ни сателити, ни бриселска упозорења.
Трамп нам се, у међувремену, вратио на Твитер и наставио да дезавуише науку и да у свом маниру гура прст у око глобалним напорима ширења свијести о климатској катастрофи која нас чека. Малпас је недавно смијењен, а финансијска институција без које свијет не може покрити неопходни мањак се чека да стане у борбене редове. Чека се да једна превише конзервативна и неамбициозна институција покаже лидерство у рјешавању највеће кризе са којом се хумана цивилизација икад суочила.
Знамо за јадац
Прекршена обећања, пропуштене прилике и неуспјех – ово је прича Запада. Из које год перспективе гледали понашање богатог свијета, равнодушност према ономе што се дешава негдје другдје је запањујућа. Не схвата Запад да је, колико год грађанима у Њемачкој или Америци животни стандард падао у посљедњим годинама, да је негдје другдје прави пакао преживјети дан и да је тај дан такав баш због онога што Запад ради и што је радио. Док се западне земље баве сопственим двориштем, ситуација у јужној хемисфери постаје све драматичнија. Неће се испунити циљ УН- а о искорењивању екстремног сиромаштва до 2030. године, а неће се ни почети исплаћивати новац из фонда за “губитке и штету”.
Ипак, лавина је већ покренута. Постало је нормално и прихватљиво у најутицајнијим медијима констатовати лицемјерје Запада, то је већ термин у глобалној дипломатији. Почели су себи да постављају питања, које им ми мали одавно постављамо: како може ово, а не може оно?!
Још увијек, домаћа политика и тврдоглава перцепција националног интереса су главни покретачи политике свуда на планети. Сви још увијек сви мисле о себи. Ипак, црвено небо над Њујорком нема везе са Америком. Горјело је стотинама миља одатле, а, изгледало је као да је Њујорк у пламену. Постаје јасно да је овдје враг однио шалу и да се пожар гаси тамо гдје још не гори. Зато је вријеме да западњачке бајке постану реалне и рационалне приче.
Данијел Гарић
Извор: РТЦГ
