Razlozi za zajednički nastup bili su toliko jasni, ubedljivi i očigledni da se svaki drugačiji rasplet sem ujedinjenja svih nacionalnih stranaka naprosto nije mogao shvatiti drugačije nego kao dokaz nekompetencije, ili još gore od toga, dokaz da im ’neko’ jednostavno ne dozvoljava ujedinjenje
Naravno da su izborni uslovi bili više nego neravnopravni. Naravno da je bilo manipulacije, ucene, kupovine glasova, „inženjeringa” i fantomskih glasača. Naravno da je opozicija oštećena u celini (a, vrlo verovatno, delom i SPS), pri čemu je onaj „patriotski” deo opozicije oštećen dodatno i dvostruko. Najpre samom činjenicom da su na izbore izašli razbijeni u više kolona (što im je, generalno, bila kobna i najveća greška – za koju im niko nije kriv), kao i usled toga što, za razliku od druga dva politička bloka, oni iza sebe nisu imali moćnu medijsku, političku i finansijsku logistiku. Ali, nezavisno od svega toga, „nacionalne snage” su na decembarskim izborima doživele veliki, težak, i bar jednim delom nezaslužen poraz. (Ali to istovremeno znači da on jednim dobrim delom i nije bio baš sasvim „nezaslužen”.)
Ako je, kao što rekosmo, ova grupacija bila objektivno hendikepirana odsustvom vlastite medijske mašinerije, kao i nepostojanjem moćnih sponzora i spoljnopolitičkih zaštitnika, utoliko pre nisu smeli dozvoliti luksuz da se, uz ovakvo ili onakvo obrazloženje, na ključnim izborima ne pojave zbijeni u jednom bloku, i tako izbegnu giljotinu koja im se spremala, faktički, još od aprilskih izbora 2022. a definitivno od pre godinu dana, nakon što je Vučiću, za Jovanjdan, serviran ultimatum u vidu tzv. francusko-nemačkog plana, kojeg su patriote složno i opravdano dočekale na nož.
Nacionalne opozicione stranke su Vučića optužile za izdaju i kapitulaciju. Došlo je do nemilih scena i zamalo tuče u skupštini, održano je i nekoliko prilično uspešnih protestnih skupova u Beogradu i više gradova po Srbiji. I onda – ništa?! Ne samo da se prekinulo sa protestima protiv francusko-nemačkog plana i sramne kosovske politike vlasti (da ne govorimo i o drugim pogubnim aspektima SNS vladavine), nego se zastalo i sa procesom ujedinjenja „desnih” parlamentarnih stranaka za šta se prethodnih meseci činilo da je već gotova stvar.
Jer stavovi ovih stranaka po praktično svim bitnim političkim pitanjima (Kosovo, EU, sankcije Rusiji, litijum i „Rio Tinto”) bili su bukvalno identični. Međusobni liderski odnosi nisu bili loši, a imali su i neposredno iskustvo bliske saradnje u skupštini i na terenu. Plus, kao što je već rečeno, „iz aviona” se moglo videti da je osnovni cilj i motiv ovih izbora spuštanje patriota (i „šišanje“ SPS-a). Drugim rečima, razlozi za zajednički nastup su bili toliko jasni, ubedljivi i očigledni, da se svaki drugačiji rasplet sem ujedinjenja svih nacionalnih stranaka naprosto nije mogao shvatiti drugačije nego kao dokaz nekompetencije, ili, još gore od toga, dokaz da im „neko” jednostavno ne dozvoljava ujedinjenje.
Pa čak i da to nije bio slučaj, tj. čak i ako se na kraju nisu udružili ne zbog Vučićevog veta, nego „samo” zbog svojih sopstvenih pogrešnih procena i sujeta, pomisao i sumnja da je u pitanju bilo i nešto više od toga, tj. da je bilo Vučićevih prstiju, „prijateljskih saveta” i nepristojnih ponuda (potpisi i medijski prostor u zamenu za malo mekši stav prema režimu, odnosno njegovoj personifikaciji u liku sveprisutnog predsednika), lebdela je kao Damolov mač i dodatno smanjivala izborne šanse neujedinjene nacionalne opozicije.
O pogubnosti tog neujedinjavanja pisac ovih redova je govorio, takoreći, neprestano, po mrežama i TV emisijama, gde god se ukazala prilika. Milo Lompar, Miloš Ković i Matija Bećković preduzeli su jedan gotovo očajnički pokušaj da u poslednji čas nekako ipak namole ili nateraju desne lidere na ujedinjenje. Ali kao da se govorilo gluvima, da ne kažem zidu.
Pri tome se sve ovo dešava u trenucima dok se doktor Nestorović i njegov pokret tek pomaljaju na političkom horizontu, ali se tzv. proevropska opozicija (unutar koje su se našli i neki prilično evroskeptični pojedinci i grupe), uprkos svojoj heterogenosti, sujetama i razmiricama, već bila ujedinila. Ali ni to nije bilo dovoljno za alarm i upozorenje.
Nestorovićev pokret je bio samo neka vrsta „Fortinbrasa” u ovoj srpskoj patriotskoj drami. Došao je na kraju kao egzekutor. Ali da se ne lažemo, ova srpska patriotska „Danska” bila je uveliko trula mnogo pre nego što je skoro dvesta hiljada glasača u doktoru Nestoroviću i neobičnoj skupini ljudi oko njega prepoznalo melem za srpske političke rane.
Razume se, da nije bilo „Glasa iz naroda”, Dveri–Zavetnici bi svakako bili iznad cenzusa (ali sa procentom znatno slabijim od njihovih očekivanja), a i NS i DJB-SDS bi svakako imali nešto pristojniji rezultat. Ali stoji i obrnuto: da se četiri-pet „desnih” parlamentarnih stranaka ujedinilo i izašlo na jednoj listi, politički prostor, pa i rezultat liste MI – Glas naroda” bio bi znatno manji. Tako da se opet vraćamo na inicijalni „magnum krimen” nacionalnih patriotskih stranaka, od kojeg one i njihovi lideri naprosto ne mogu pobeći. Svojevrsni je paradoks, a pomalo i nepravda, što su na kraju najviše stradale i najveći ceh platile stranke i lideri koji su tom ujedinjavanju bili najskloniji – naročito Jeremić, delom i Obradović – ali nisu imali snage da ga nametnu.
No, sve i sa tim, verovatno „ukradenim” cenzusom liste Dveri–Zavetnici samo bi se privremeno maskirala žalosna realnost srpske patriotske scene.
Poput čestica zlata u kvarcnoj steni, tako je i gro patriotskih glasova zarobljen i okovan u biračkom telu SNS-a, i odatle ga je veoma teško izdvojiti (tehnologija je veoma zahtevna, skupa i prljava). A u „čistom” tj. slobodnom obliku, baš kao i zlata u čistom obliku u prirodi, ima ga veoma malo, i utoliko pre je sa tim dragocenim resursom trebalo pažljivije i taktičnije rukovati nego što su to, vođeni različitim interesima, činili lideri parlamentarnih patriotskih stranaka.
Neka se niko ne ljuti. Ali na ovim izborima „Glas iz naroda” jeste bio tj. funkcionisao kao projekat vlasti, odnosno Vučićeve strategije ubijanja i razbijanja opozicionog patriotskog korpusa – a što opet ne znači da su Nestorović i drugovi samo Vučićeve „lutke na koncu”. Nisu. Ima među njima (barem onima koje poznajem) ljudi od integriteta, iskrenih patriota i ozbiljnih stručnjaka u svojim oblastima. I njihov intelektualni i politički kapacitet, u najmanju ruku, svakako nije manji od onoga što imamo u drugim strankama i listama. Naprotiv! Ali, ponavljam, u ovom političkom kontekstu, njihovo postojanje i njihov ključni politički stav (da neće „ni sa ovima, ni sa onima”) u potpunosti je odgovaralo vlasti – da zamuti scenu i, što je Vučiću uvek posebno važno, maksimalno razvodni jasnu polarizaciju na vlast i njene protivnike.
I šta sad? Realne šanse za istinsko „nacionalno okupljanje” i „treći blok” koji je pouzdano mogao računati na 15-20 odsto glasova serijski su prokockane greškama u periodu od aprila do decembra protekle godine, i sada će priče o njegovom tobožnjem pravljenju, nažalost, služiti više-manje kao samo još jedna prorežimska manipulacija. A preostale istinske patriote moraju najpre pogledati u oči realnosti i jedni drugima, prikupiti preživele krhotine nacionalne agende i onda, možda, uz mnogo zajedničkog truda i napora, biti patriotski korektiv i segment unutar nekog jedinstvenog opozicionog korpusa – ukoliko ga, razume se, uopšte bude.
Đorđe Vukadinović
Izvor: Politika
