После готово три деценије, на велика врата, и онако како приличи једном од најважнијих комедиографа и драматичара овог поднебља, Бранислав Нушић се вратио на сцену црногорског театра – његов „Покојник“, у адаптацији и режији Егона Савина, чијом је премијером 6. октобра отворена нова сезона у Црногорском народном позоришту (ЦНП) у Подгорици, показао се као културни догађај испраћен озбиљном пажњом медија и публике.
У три премијерне вечери, у најоштријој сатири и по много чему апокалиптичној драми, последњој коју је Нушић написао, остављајући је као опоруку и огледало о нама самима, глумац Марко Баћовић одушевљавао је гледалиште улогом Спасоја Благојевића.
– Мислим да је важно што смо поставили „Покојника“, већ смо га дуго спремали, а некако је случајно дошао. Егон је требало да режира овај комад још пре неколико година у Црној Гори, па сам му ја урадио локализацију, и онда ми се јако допало како Нушићеви карактери звуче у црногорском миљеу. У међувремену сам дошао на место директора Црногорског народног позоришта, и одлучили смо се да „Покојника“ ставимо на ову сцену. То је апсолутно актуелна и универзална драма, можда актуелнија него пред Други светски рат када је написана, чини нам се као да је прича о нашој данашњици, локалној и глобалној, што с једне стране говори о величини Нушића као писца, а с друге, да је човек у својој грамзивости према богатству, моћи, утицају, непромењен – каже Баћовић у разговору за Данас.
Колико је та непромењеност у похлепи, корупцији, лажи, одсуству моралних скрупула и у „малом човеку“, и у онима који су на врху државе и власти, поразна за нас и наша друштва?
– Јако је све то поразно, наравно. Ове наше средине су мале, па су ствари уочљивије, јасније се види морални суноврат, спрега криминала и власти, постојање, како се то популарно каже, разних ОКГ-а, илити „Организованих криминалних група“. Спасоје Благојевић кога играм је шеф такве групе. Спасоје и ’’повезана лица’’, људи који су његови савезници, парадигма су и Нушићевог времена, и нашег, бојим се и будућег, управо због те непромењености човека, и „Покојник“ је заиста његова најоштрија друштвена драма. Та ОКГ, о којој нам Нушић говори, бескрупулозно, разним фалсификатима, отела је новац, кућу, комплетно имање, жену и научни рад од човека за кога се мисли да је умро, а он је само отишао од куће разочаран том истом женом. Затим све то улажу у некакво предузеће преко кога конкуришу код владе за концесију за велике државне послове. Наравно, концесију ће продати за огромне паре. Повратком покојника, илити Павла Марића, како се зове Нушићев култни јунак, цео посао долази у питање, и у спасавање тог криминала и одбрану профита укључује се цео механизам – представници власти, судије, адвокати, полиција, новинари, али и супруга покојника и његови дојучерашњи пријатељи. Проглашавају га за државног непријатеља, и под претњом да је опасан за националну безбедност, овог честитог човека натерају да побегне из земље. Врло познато и данас, то је опробани рецепт да отерамо најбоље људе који функционише и после скоро сто година, само што су данашњи спасоји и ђурићи, човек из врха власти који у „Покојнику“ све то организује, још грамзивији и бескрупулознији. Видимо да на тој похлепи, неморалу и себичности почива читав светски систем.
Шта је вама лично најузбудљивије у лику Спасоја Благојевића, да ли нам свевременост таквих људи показује да је немогуће да победимо систем ако ми сами остајемо исти?
– „Покојник“ је Нушићев тестаментарни рад, био је већ болестан и знао је да се приближава крају, и можемо да претпоставимо да је желео да нас упозори какви смо, и где иде друштво с таквим људима. Ми смо у овој представи радили на тој мери зла у Спасоју, могао је он да буде и неки чикица јако похлепан на паре, помало неспретан, који се „вади“ и смишља начине како да се извуче кад се његова крађа открије, а онда га владини министри, који су намирисали добар профит, уче како да води ту ствар. Егон је тражио да буде мало жешћи криминалац, па смо му додали и пиштољ. Нисам гледао „Покојника“ кога је Егон режирао у Народном позоришту у Београду, али колико се сећам, рекао ми је да је ту поставку направио више као породичну драму Павла Марића, а овде смо ишли ка врло оштрој сатири. У нашој представи Марић је патолошки заљубљен у своју жену, а она је исти сој као Спасоје Благојевић. Јако је грабежљива на свакакав начин, и путени, женски, и материјални, од ње све почиње. У нашој представи Марић као ману има ту страст према жени која га вара или, чак је има управо зато што га вара. То је једина слабост карактера тог човека, тако да је у овој верзији Егон обогатио и Марићев лик.
Можемо ли данас да имамо ту комоцију да се смејемо Нушићевим јунацима?
– Нушић је у једном тексту јако добро дефинисао појам смешног: „А чему се то смејемо? Пре свега себи, па онда ономе до себе, па оном изнад себе, па оном испред себе“. Ја сам увек био фасциниран Нушићем, и увек сам сматрао да је јако добар човек, управо због тога колико има разумевања за људе и колико не мрзи и не осуђује. Он воли те своје ликове, од Младена Обрадовића, Јеврема Прокића, Живке министарке и надаље. Ми се смејемо јер у његовим ликовима препознајемо своје мане, голица нас кад видимо на сцени да неко чини нешто што је и нама пало на памет и што нам пролази кроз главу, а што због своје унутрашње контроле и моралног става одбацујемо. Ми се смејемо кад видимо да неко стварно то уради, а нарочито њиховим мукама када крену да се чупају из онога у шта их је њихова похлепа, грамзивост, гордост или нека друга мана увукла. Али, Спасоје Благојевић некако нема ту Нушићеву симпатију, он изазива јако горак смех. Зато је „Покојник“ у истој мери и комедија и драма. Егон је тако водио ствари, а он је међу најбољим познаваоцима Нушића, радио је његове бројне комаде и те представе су врло успешне, играју се и освајају награде на фестивалима у региону. С друге стране, мислим да не би било добро да је овај текст још јаче актуелизовао, јер се позориште онда претвара у плакат, у агитпроп, у политичку сцену. Јер, оно што је битно и суштинско, и на чему нека лоша политика лежи, то су мане које ми имамо. Пре свега коруптибилност у људима, и то колико сви, заправо, имамо цену. Ако се тиме бавимо у позоришту, човеком, његовим моралом и карактером, онда то има смисла и добијамо оно што је сврха уметности. Она је дубља од сваке политике и режима. Мислим да је суштина театра да покаже ко смо и шта су наше слабости, које онда нека лоша политика искоришћава и на чему почива.
Видимо још од Нушића да су најмоћнији у друштву готово увек они најгори људи, без скрупула, знања, образовања… Како се та негативна селекција стално регенерише?
– Оних што краду, лажу, отимају, који су купили дипломе, плагирали магистратуре, докторате, присвајали туђе научне радове као Љубомир Протић у „Покојнику“, има свуда око нас колико хоћете. Зато што сви имамо мане, неко мање неко више, а Нушић ставља огледало испред нас да видимо свој одраз и да се суочимо с тим ко смо заиста. Моралан човек негативне пориве у себи држи под контролом, има моралне кочнице, пошто свима пролази кроз главу како да се окористе и како да буду већи у односу на друге. Нушић је врло свестан тога и никога не искључује из те типологије – сви смо са манама, али неки људи имају моралне императиве да се уздрже. Они су, нажалост, мањина, као што је и Павле Марић у овом комаду, који уз све своје знање, моралне врлине и доброту постаје животни аутсајдер. Људи с таквим квалитетима су непожељни, они су сметња у друштву. Тако је, нажалост, од 1937. године кад се „Покојник“ појавио, до данас. Та фирма коју су основали људи који су опљачкали Марића зове се „Илирија а.д.“, а ИИлирија је било друго име за Југославију. Ако бисмо пребацили у црногорске садашње прилике, онда би се могла звати „Илирија Монт“. Али, не треба спуштати уметност на ниво политике, јер се онда губи њена суштина. А све што живимо и што нам се догађа само је одраз колико смо у стању да се одупремо сопственом неморалу и коруптивности.
Како вама делује Нушић у црногорским приликама и језику?
– „Покојник“ је пребачен у Црну Гору јер се ту радила представа, и онда је занимљивије да има те карактере и локалне боје. Као што је, рецимо, лик Анта кога игра Горан Вујовић из „The Books of Knjige“, па је и тачан као карактер и симпатичан са својим цетињским нагласком, менталитетом, или Спасоје са подгоричким. Али, та драма о човеку коме све отму, жену, кућу, научни рад, новац, коме државни органи фалсификују биографију и на крају га протерају као елемент опасан за безбедност земље, није само у Црној Гори, у Србији или региону, него је општа, људска. Зато је „Покојник“ велико и унверзално дело које са истом актуелношћу може да се игра на било којој сцени широм света. Ми ћемо се, наравно, бавити собом, да не кажемо „Нешто је труло у држави Данској“, јер у ово доба неолиберализма јесте труло и у Данској, и код нас, и свуда на свету.
Имате вишедецењски радни стаж у Југословенском драмском позоришту, где сте играли у неким од најуспешнијих представа ове куће и добијали награде, публика вас памти и по ликовима из најбољих филмских и ТВ продукција, у којима сте сарађивали с познатим редитељима. Како се осећате као глумац пред пензијом, и како гледате на своју каријеру?
– Што би рекли песници, „Песник нема каријеру, песник има судбину“. То је негде приближно тачно и за глумце, каријера глумца умногоме зависи и од среће, судбине, околности да ли ће му у одређеном тренутку доћи баш та улога у којој може да се покаже потпуно. Али, на крају сам задовољан, добро је. Најважније је да радиш оно што те испуњава и што ти је занимљиво, јер то јесте суштина. Људи мисле да ће новац да их усрећи, а неће. Кад дођеш у неке године, у ону фазу „старац и море“, онда схватиш да новац помало олакшава живот, али није кључ за срећу. Срећним нас чини свакодневни ангажман – кад те оно чиме си обузет испуњава, и кад си у сталном креативном напору, ма колико то психички некад делује тешко и исцрпљујуће. Свака нова представа је нови почетак, оно што си пре тога научио не важи, и све је ново – нови жанр, нова прича, нови проблем, нови карактери, нове колеге… То јесте узбудљиво, а кад представа доживи успех онда си још срећнији. Али, суштина свега је у томе што проводиш време у нечему што волиш. Тренутно, на репертоару у Београду имам четири представе које нисам могао да оставим – у ЈДП играм у „Много буке ни око чега“, „Ујка Вању“, где сам на молбу Егона Савина „ускочио“ уместо Богдана Диклића, у „Царству мрака“ у Народном позоришту, и у „Пасивном пушењу“ у Звездара театру. То је једна врло успешна сатирична гротеска коју је написао Небојша Ромчевић, исто тако универзална као и „Покојник“.
Шта је ваша амбиција као директора Црногорског народног позоришта?
– То сам доживео као врсту авантуре, неко ми је рекао да функцију директора прихватим као још једну улогу, али кад дођеш у позориште онда схватиш колико је то тежак посао. Срећом, позориште лежи на радницима који воле позориште, на мајстору сцене, мајстору светла, на декоратерима, шефу сцене, на људима из продукције који су ту дан и ноћ, и на свим другим секторима, као и на глумцима, наравно. То је оно што олакшава посао директора. Људи на које можеш да се ослониш. Оно што је било забрињавајуће кад сам у ЦНП дошао пре две године је мало продатих карата. Доста људи је изгубило потребу да долази у позориште, јер је репертоарски концепт био да се по сваку цену праве експерименти, драмски, постдрамски и неке нове естетике, а да се при том не води рачуна колико ће то извођења имати и колико ће публике привући. Један од мојих циљева је био да вратимо публику, јер ово је ипак национални театар, народно позориште и позориште за народ, за захтевну али и „незахтевну“ публику. Како је то негде скоро формулисао неки мудријаш из Подгорице, ЦНП је позориште које није само за Подгорицу него је централна позоришна кућа целе Црне Горе. Успели смо да поправимо ситуацију са неколико квалитетних и паметних представа пријемчивих за публику, и та навика задовољства одласка у позориште се вратила. Наравно, треба и у ЦНП правити искораке, нешто што ће нас изненадити у естетском смислу, али не могу алтернативни пројекти да буду мејнстрим националног театра. Томе служе околне off off сцене, а има их у Подгорици, Празан простор, Атака, ту млади редитељи треба да истражују нове форме. Народно позориште мора да негује представе које ће привлачити публику, а повремено и да даје шансу ствараоцима који су се доказали алтернативним представама, да нам донесу нешто ново да видимо. Мислим да је у томе нека мера ствари.
Радмила Радосављевић
Извор: Данас
