Атлантистичка и евроскептична десница је побола своје заставе од Лапоније преко Високих Татри и Влтаве до Сицилије, и владаће врло брзо у четири европске земље. После Пољске, редом су „падале“ Чешка, Шведска и Италија. С Мелонијевом у палати Киђи, Орбаном у Будимпешти, Фијалом у Прагу, Моравјецким у Варшави или Окесоном у шведској влади, имаћемо трку која ће земља у спољној политици бити што више америчка, а у унутрашњој што мање европска.
Британски евроскептици и ултра-атлантисти су оставили „кукавичје јаје“ иза себе на континенту у облику Партије европских конзервативаца и реформиста у Европском парламенту. Док су се торијевци у ЕУ, у претходној деценији, фокусирали на Марин Ле Пен, Матеа Салвинија, Хајнца-Кристијана Штрахеа, Герта Вилдерса, Фрауке Петри или Алису Вајдел, били су нека врста политичке квочке за одгајање антиевропске, хипер-атлантске и изразито конзервативне деснице у Европи.
Атлантистичка и евроскептична десница је побола своје заставе од Лапоније преко Високих Татри и Влтаве до Сицилије, и владаће врло брзо у четири европске земље. После Пољске, редом су „падале“ Чешка, Шведска и Италија.
Европски конзервативци и идентитетисти
Први конкретан корак ка Брегзиту је био излазак британске Конзервативне партије, под вођством Дејвида Камерона, из Европске народне партије и формирање посебног посланичког клуба у Европском парламенту 2009. године, а затим и оснивања паневропске Партије конзервативаца и реформиста (ECR Party).
Нова политичка породица је окупила углавном националистичке, клерикално-популистичке или екстремно десничарске странке из источноевропских земаља, од пољске странке Право и правда браће Качињски до Хрватске странке права Руже Томашић. Касније ће се клубу придружити Браћа Италије Ђорђе Мелони, Шведске демократе Јимија Окесона, шпански Вокс Сантјага Абаскала и чешка Грађанска демократска странка актуелног премијера Чешке републике Петра Фијале.
Торијевци су били одличан параван свим поменутим странкама у Европском парламенту, а на међународном плану су им обезбеђивали кредибилитет. За разлику од десних странака из групације „Идентитет и демократија“ (ID Group), формирана 2019, коју чине, поред осталих, италијанска Лига, француски Национални савез, Алтернатива за Немачку, Слободарска партија Аустрије, те као и радикално десне данске, финске, естонске, белгијске, холандске и чешке партије, око њих није направљен тзв. санитарни кордон и они су учествовали у расподелама руководећих функција у ЕУ, а партије десног центра су их доживљавали као прихватљиве партнере што им је омогућило да стигну до власти у Пољској, Чешкој, прибалтичким републикама и на крају у Шведској и Италији.
Таман када су у ЕУ – са победама Педра Санчеза у Шпанији, политичким самоубиством Матеа Салвинија у Италији 2019. године, изненадним тријумфом Олафа Шолца у Немачкој и очекиваном потврдом Емануела Макрона у Јелисејској палати – помислили да су избегли „црни“ цунами, стигли су успеси на парламентарним изборима Ле Пенове, Шведских демократа и Браће Италије, а у међувремену су и чешки евроскептици заузели власт у Прагу.
Бог, породица, отаџбина
Многи су сматрали да су после изласка Велике Британије и с њима торијеваца из ЕУ, Партија европских конзервативаца и реформиста, као и националне странке које је чине, осуђене на распад и маргинализацију, са изузетком пољске странке Право и правда. Ту грешку нису само направиле тзв. мејнстрим странке већ и оне које се налазе на крајњој десници.
Штавише, Матео Салвини, Марин Ле Пен, али и Виктор Орбан, били су уверени да ће без већих проблема „прогутати“ оно што је остало од алијансе коју су створили британски конзервативци и да ће формирати велики суверенистички блок у ЕУ који би био трећи по снази, тик уз социјалисте и народњаке, а испред либерала.
Међутим, Салвини, Ле Пен и Орбан су почетнички потценили утицај и снагу Сједињених Америчких Држава са Бајденом у Белој кући, а нису могли да претпоставе или да поверују да ће руски председник Владимир Путин отићи толико далеко у агресији на Украјину да ће срушити све мостове са Западом на неодређено време.
Било је ту и других појединачних мотива, попут сујета, као у случају Мелонијеве против Салвинија и Ле Пенове, али и прагматичних разлога, попут шпанског Вокса који није могао да буде у истој политичкој фамилији као италијанска Лига која је отворено подржавала каталонске сецесионисте.
Веома велике, готово непремостиве разлике, су по питањима права LGBTQ заједнице и утицаја цркве на свакодневни живот. И ту су пољски клеро-популисти веома блиски са италијанским тандемом Мелони-Салвини, Сантјагом Абаскалеом и Виктором Орбаном, сви заједно испод слогана: „Бог, породица, отаџбина“. На супротној страни су Марин Ле Пен и други француски суверенисти (Ерик Земур и Марион Марешал Ле Пен), као и холандски и аустријски „слободари“ који су заговорници бескомпромисног секуларизма.
Нова Европа
Ипак, кључна разлика између два крака суверенистичке и популистичке деснице је однос према Америци и Руској Федерацији, односно Владимиру Путину. Источноевропски чланови Партије европских конзевативаца и реформиста су од свог настанка изразито антируски настројени и безпоговорно проамерички опредељени. Баш као што се свиђало Доналду Рамсфелду, секретару одбране током првог мандата Џорџа Буша млађег и идејном творцу поделе Европе на „нову“ и „стару“, односно источну атлантистичку и западну која машта о стратешкој аутономији Старог континента.
Ђорђа Мелони, Јими Окесон и Сантјаго Абаскал су се тек у последње време јасно дистанцирали од симпатија које су показивали према режиму у Москви и обукли „атлантски“ дрес. Били су лукавији, бржи и имали су бољу интуицију да се пребаце на време на „праву“ страну, за разлику од Ле Пенове, Салвинија или Орбана, и постану американофили као Пољаци, Скандинавци и Балтици.
У западној Европи је већ деценијама присутно веома снажно антиамеричко опредељење које тангира подједнако читаву лепезу политичких странака од крајње деснице преко центра до крајње левице. То осећање је толико јако да се често иде у крајност кроз подржавање сваког ко се супротставља Вашингтону или је у сукобу са њим. У том светлу треба и посматрати „разумевање“ које за Русију и Путина показују у појединим изразито десничарским или левичарским круговима у ЕУ: иза њега стоји чист и непомирљиви антиамериканизам.
Међутим, док је однос према Русији и Путину непремостива препрека за прављење заједничког политичког субјекта на европском нивоу, он није проблем да Пољаци и Мађари једне друге штите ветом од казнених процедура у ЕУ због угрожавање темеља правне државе, независности правосуђа и медијских слобод,а или да Браћа Италије и Лига раде на конструисању владајуће коалиције у Риму.
Такође, с Мелонијевом у палати Киђи, Орбаном у Будимпешти, Фијалом у Прагу, Моравјецким у Варшави или Окесоном у шведској влади, сваки покушај спровођења реформи унутар ЕУ који би водио као дубљим интеграцијама, федерализацији, укључујући и напоре да се право вета у процесу одлучивања у ЕУ сведе на најмању могућу меру, биће узалудан.
Унутрашња политика спољне политике
С поменутом екипом имаћемо трку која ће земља у спољној политици бити што више америчка, а у унутрашњој што мање европска. Пољаци су, до сада, са Качињским и Моравјецким били неприкосновени, Орбан је скренуо мало с пута од одласка Доналда Трампа из Беле куће док је Мелонијева најавила жестоку конкуренцију пољским партнерима.
Пољска и Мађарска су биле једине земље које су се отворено противиле реформама у ЕУ и сада су на путу да добију подршку којој се доскора нису могли надати. Мелонијева је у својој изборној кампањи, верна принципима које су британски конзервативци уткали у програм Европских конзервативаца и реформиста, више пута наглашавала да неће дозволити да у ЕУ постоје државе Серије А и Серије Б.
Европски суверенисти изашли испод торијевског фрака су научили и лекцију да више не плаше огромну већину грађана у властитим државама причама о изласку из еврозоне или чланства у ЕУ. Рачуница је врло једноставна: таква реторика доноси пар сигурних процената гласова, али вама одузима коалициони капацитет како на домаћем тако и на европском плану.
Истини за вољу, и друга струја европских десничара је напустила причу о егзитима, од Марине Ле Пен до Матеа Салвинија који више не помињу ни Фрегзит ни Италегзит. Штавише, у Другој републици се појавила партија по угледу на Фаражов УКИП са именом без много маште „Italexit“, која не заговара само излазак из ЕУ већ и из НАТО: добили су мање од два одсто гласова.
Неофранкизам, псеудотрадиционализам и фолклор
Веома индикативан тренд је повезаност вербалног дистанцирања десничарских странака од неонацистичке и неофашистичке прошлости, ублажавање речника, вођење рачуна о томе како изгледају и како се појаваљују у јавности, са константним растом подршке у бирачком телу, док партије које појачавају или заоштравају реторику у правцу екстремне деснице, неофашизма, неонацизма или неофранкизма стагнирају или имају пад.
У првом случају говоримо о Марин Ле Пен која је наредила својим посланицима у парламенту да морају да носе кравате и да не прихватају ниједну другу дефиницију покрета коме припадају и његових чланова до „патриотски“ и „патриоте“.
Исто важи и за Акесона који је очистио партију од неонациста, заменио пламен у грбу са цветом у боји шведске заставе. Мелонијева се није одрекла „пламена“ из грба партије, али је изричито забранила било какве изјаве, гестове или понашања који би могли да буду протумачени као изрази носталгије за фашизмом. Као и Ле Пенова, и Мелонијева претендује да буде ословљавана само као „патриота“, све уз слоган који све чешће користи: „Живела Европа патриота“.
На другој страни, Алтернатива за Немачку и шпански Вокс скрећу све више удесно и стагнирају – дотакну максималну подршку од 15 посто у јавном мњењу или на изборима и онда се врате на границу двоцифреног броја подршке. Бернд Луке и Фрауке Петри су напустили Алтернативу јер је постала превише екстремна за њихове укусе док је Вокс остао веран до сржи франкистичким идејама форсирајући и супкултуру проткану франкизмом, псеудотрадиционализмом и фолклором.
У сваком случају, победа Мелонијеве на изборима у Италији и улазак у власт Окесона у Шведској, дали су нови ветар у леђа суверенистима и популистима, али и лекцију: без атлантизма се у ЕУ не долази на власт, а ако се којим случајем и дође, не остаје се дуго. Ђорђа и Јими су положили први испит, сада су на другом; Моравјецки и Качињски су прошли оба, док Ле Пенова има времена да се спреми до 2027.
Франко Белмонте
Извор: РТС ОКО