Господар који је, не тако давно, на предизборним скуповима поручивао да Србе не треба бранити од њега који је Ратку Младићу слао цистерне с нафтом када то више није хтио ни Милошевић нуди беспризорно баналну мамбо-џамбо постмодерну папазјанију и представља је као грађански концепт
У својој књизи из 2018. која носи симптоматично име „Врлина национализма“ израелски конзервативни политиколог Јорам Хазони понавља одавно изречену тезу да се „нација разликује од породице или клана по томе што није заједница појединаца који су једни другима познати.“ „Нико“, наставља Хазони, „ ма колико уложио труд, не може бити лично упознат чак ни с малим дијелом појединаца који чине једну нацију.“ Ради се о „безличној апстракцији“, али опет таквој безличној апстракцији која сублимира све оно по чему се одређена нација разликује од остатка човјечанства: „То значи да је свака нација другачија од свих других народа и да је појединцу који је њен припадник она конкретно и познато биће, слично као особа, породица или клан.“ Ни Франтз Фанон као марксиста, интернационалиста и борац за ослобођење и самоодређење афричких народа није мислио ништа другачије: „Национална култура је читав скуп настојања народа у сфери мишљења да опише, оправда и похвали ђеловање којим се тај народ створио и одржава.“
Међутим, када је у питању Црна Гора, ствари не стоје нимало једноставно, готово толико да је данас немогуће одредити каква је то држава и друштво или да ли уопште испуњава најосновније критерије да буде препозната као држава и друштво. Цунами пропасти југословенског цивилизацијског концепта не само да се није разбио на њеним врлетима, „као сила душманима“, као што то вели оригинални текст црногорске химне. Његове поплавне воде не само што се нијесу повукле након иницијалног удара, већ се у њима и даље дави готово сваки глас разума, а поготово онај на којем Црна Гора и утемељена као једнакоправна југословенска република. Тридесетогодишњи неприкосновени господар, Мило Ђукановић је, потицањем етничких и вјерских свађа пођела и коалиција по систему свако против свакога, заклињући се при томе у опстанак грађанског, успио нацију свести на ниво завађених кланова. Који комуницирају једино у својим парохијалним оквирима и чије предоџбе о томе шта је и шта Црна Гора треба бити, стоје у потпуној колизији. Не зна се шта је горе. Када господар отворено завађа и хушка, попут потицања бесмислених нереда на Цетињу приликом устоличења митрополита Јоаникија, или кад некога из, наводно, супротног клана, попут војводе Андрије Мандића позове на засебни ТВ дуел како би му се удварао као једином достојном противнику и партнеру. Ако национална култура на којој се темеље држава и друштво јесте „скуп настојања народа“, онда господар и војвода и њихови епигони у тај скуп не могу дати ништа осим међусобно искључивих глупости, лажи и бесмислица.
Господар који је, не тако давно, на предизборним скуповима поручивао да Србе не треба бранити од њега који је Ратку Младићу слао цистерне с нафтом када то више није хтио ни Милошевић нуди беспризорно баналну мамбо-џамбо постмодерну папазјанију и представља је као грађански концепт. Свега ту има има помало. Фашистичко антисрпство усташког протежеа Секуле Дрљевића, зеленашка традиција нацистичког колаборатора Крста Зрнова Поповића (такођер четничког сарадника), дукљанистичке псеудоисторије Славка Перовића и Јеврема Брковића и све то запаковано у, до непрепознатљивости искасапљене, остатке остатака традиције НОБ-а, плус, наравно, најбизарније натрухе глобалне њоке културе. Другим ријечима, Ђукановићева идентитетска политика би се могла дефинисати као гомила најтоксичнијег отпада из црногорске историје на коју је набијена партизанска капа и застава у дугиним бојама, како се, на први поглед не би доимала као то што јесте.
Насупрот цијелом овом идеолошком галиматијасу стоји оно што му најбоље погодује, а то је српска национална идеја у Црној Гори заглибила у провинцијално-варварогенијски антимодернизам. Или као што је у свом изврсном есеју за подгоричке Вијести сублимирао Маринко Воргић, то је „културни модел који је био лишен суштинског модернистичког насљеђа лако је било лишити и свих његових идеолошких еквивалената, прије свих оних ‘лијевих’, грађанских, мондијалистичких и либералних. Једноставније речено, конзервативна, десна, традиционалистичка и клерикалистичка култура створила је исто такву политику. Што ће рећи, Србима у Црној Гори није била укинута само могућност идентификације с цјеловитом српском културном традицијом, већ и с цјеловитом српском политичком традицијом. Њено завидно љевичарско насљеђе својеврсни је табу у политичким и културним круговима овдашњих Срба у којима се за ових тридесет година нико није нашао да свом народу предочи достигнућа тог насљеђа, ако ни због чега другог оно зарад указивања на идеолошку и политичку разуђеност српске историје, а на то би ваљда требало да буде поносан сваки истински Србин, без обзира на своје политичко убјеђење.”
Другим ријечима, ако је, према војводи и његовим сљедбеницима једино везивно друштвено ткиво које се нуди потпуно преклапање православне есхатолошке и политичке српске, односно црногорске заједнице, онда за Црну Гору не само да губи оне који нијесу православни или уопште нијесу вјерници. Већ их гура директно господару који је за такве понудио, додуше, само сурогате њихових националних и идеолошких концепата. И што му, као и његовим насљедницима даје предност у мјери у којој обичном човјеку треба да схвати да је сурово намагарчен. А такву временску предност никада не треба занемаривати. Да не говоримо колико губитничко и злочиначко наслијеђе Драже Михаиловића и Павла Ђуришића не само да не може бити основа за заједничку, него за било какву државу која држи до себе, а не ону која у својој хиљадугодишњој државности нема ни једне значајне личности која се не би убрајала у Србе, укључујући и многе који нису били православни хришћани. Зашто господару који је и сам каријеру започео као Србин и, мање више, сличан опскурант као и војвода, препуштати све оно што је у историји Црне Горе било побједничко, олакшавајући му да о томе бескрупулозно лаже, а себи задржавати губитништво и срамоту, осим ако, војвода и војводе, заправо, некако не желе да му иду на руку? Још страшније је када се то ригидно десничарство које је довело до друштвеног слома деведесетих изљева у црквену јерархију, па се она, умјесто као есхатолошка заједница отворена за сваког човјека, почиње бити препознавана као апарат за идеолошко наметање историјског редукционизма и политичку промоцију оних који га намећу.
Заиста је јадно Србе у Црној Гори довести у ситуацију да господар који је себе окружио опскурантима попут Милорада Поповића, оца и сина Николаидиса, Мирослава Ћосовића, да не говоримо о другоразредним нарикачама типа Сенада Пећанина или Драгана Бурсаћа, а ради тежине глупости које годинама емитују у јавни простор, није предсједник партије са 0,1 посто подршке гласачког тијела, а не да је и послије 30 година, па чак и након што су га псеудоинтелектуални кловнови коштали власти у већини црногорских општина, предсједнички кандидат који оснива највећи број укупних гласова. А све само зато што му тобожњи противници иду на руку.
То би требала бити велика лекција Ђукановићевом противканидату и врло вјероватном побједнику другог круга предсједничких избора, Јакову Милатовићу, а чији је сам одличан досадашњи резултат доказ колико су грађанима Црне Горе у цјелини досадили и господар и војвода. Не треба ићи даље од онога што је на Трећем засједању Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Црне Горе рекао Иван Милутиновић, члан Политбироа ЦК КПЈ 14. Јула 1944. у Колашину: „Поставља се даље питање: да ли Црногорство умањује и искључује Српство? Другови, ко није добар Црногорац тај није ни добар Србин . .. Црногорци и Србијанци су народ једног племена.“ Војвода и господар и њихове површне пропаганде које су се до сада такмичиле у Црној Гори, радиле су на антагонизовању већинске популације која себе може звати Србима или Црногорцима, иако је изван сулудости постјугословенских пођела јасно да се радило и ради о једном те истом народу без чијег јединства Црна Гора не може опстати као држава.
Јаков Милатовић има историјску прилику да таквим сулудостима с обије стране стане у крај и да буде истински предсједник свих грађана Црне Горе. Пропагандисти који раде за господара ће свакако експолоатисати „подршку“ коју му је у другом кругу дао војвода скупа дежурним опскурантима из Србије. Иако добро знају да је таква „подршка“ војводи неопходна за застрашивање оних из црногорског корпуса који због ње поново требају помислити да је господар, ето, „мање зло“. И то само зато јер ће му се – господару – подршка свих могућих антисрпских шовиниста од Велимира Бујанеца, па до сарајевских младомуслиманских кругова, за коју су заслужни политички идиоти које је ангажовао, тешко обити о главу, па му је сваки устрашени национални Црногорац злата вриједан.
Оно о чему Милатовић такођер мора мислити, било да постане предсједник, било да се испрофилише у вођу опозиције, јесте и Фаноново упозорење да „национализам постаје стерилни формализам ако једноставно подразумијева водство мале елите у име (али не и суштине) народа“, а што је суштина постјугосовенске колонијалне свијести коју су, у име националног ослобођења, наметнули и господар и војвода и изразили је у виду пођеле на „четнике“ и „комите“. Црна Гора, уколико тежи својој националној аутентичности, не може остати само прћија новог господара и његове свите амбициозних чиновника, а у име ове или оне колонијалне силе и њеног намета на колективну памет. Сама свијест о томе да се будућност Црне Горе не може градити на наративима насталима у оквиру реколонизације југословенских простора деведесетих, односно редукцијом свих чињеница које не одговарају тим завађачким наративима није довољна.
За клонизоване народе бивше Југославије треба стално подвлачити Фанонове ријечи из „Презрених на свијету“, поготово с обзиром на то презреност и самопрезреност идеје о једноплемености најближих: „Нација није само претпоставка културе, њезина процвата, њезина непрестаног богаћења и продубљивања. Она је и нужност. Културу ослобађа и отвара јој стваралачке перспективе прије свега борба за национални опстанак. Касније ће, међутим, нација осигурати култури потребне увјете и простор да се она изрази. Нација уједињује различите елементе који су корисни и неопходни култури, јер само с помоћу њих она може постати вјеродостојна, пуноважна, динамична и стваралачка. Захваљујући управо националном обиљежју, национална ће се култура отворити и према другим културама, моћи ће да ђелује на њих и да их прожима.” Сама древна државност Црне Горе је почело деколонизације не само српског/црногорског народа, већ свих Јужних Словена. Сада, у вријеме друге колонизације, то је прва ствар коју будући предсједник, односно градоначелник Подгорице и истински вођа опозиције мора имати на уму. Јер она почиње у уму.
Вук Бачановић
Извор: Преокрет
