Tek kad neko vreme prođe i prvi šok se slegne, neka vrsta pokušaja umetničke interpretacije tragedije može da ima smisla i moguće je možda da se kreira makar pojedinačna vrsta katarzične promene
Piše: Muharem Bazdulj
Jedna od masmedijskih „fusnota“ u danima neposredno nakon masovnog ubistva u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ notirala je javašluk i neopreznost jedne ovdašnje televizije koje je u svoj program jedva pet-šest dana nakon tragedije uvrstila neki film o masovnom ubistvu u ovoj ili onoj američkoj srednjoj školi. Radilo se o odvratnoj retraumatizaciji preživelih i o potencijalno psihološki pogubnom iskustvu za neku osetljiviju prirodu. To je otprilike kao kad bi neka avio-kompanija izabrala da se kao „zabava tokom leta“ na nekoj njenoj vazdušnoj liniji nudi film o razornoj zrakoplovnoj nesreći.
Tek kad neko vreme prođe i prvi šok se slegne, neka vrsta pokušaja umetničke interpretacije tragedije može da ima smisla i moguće je možda da se kreira makar pojedinačna vrsta katarzične promene. Ako postoji režiser koji se u poslednjim decenijama uspešno filmski bavio temama suočenja male zajednice sa nasilnom smrću dece onda je to Atom Egojan.
Egojan je kanadski režiser, rođen u Kairu, glavnom gradu Egipta, 1960. godine. U prezimenu mu „odjekuje“ jermensko poreklo. Roditelji su mu bili umetnici, slikari, pripadnici jermensko-egipatske manjine. Čini se da nisu bili lišeni određenog egipatskog patriotizma pošto su sinu dali ime Atom, povodom izgradnje prvog nuklearnog reaktora u Egiptu.
Bilo kako bilo, vreme je to snažnog porasta arapskog nacionalizma, pa mala jermenska porodica odlučuje da emigrira. Put ih vodi u Kanadu. Atom ima samo tri godine. Još kao tinejdžer počinje da se interesuje za dramu i pozorište, strastveno čita Beketa i Pintera, zamišlja sebe kao pisca, no, posle gledanja Bergmanove „Persone“ skoro zaluđeno se okreće filmu. U vreme studija u Torontu, osim za film, Egojan se jako interesuje i za jermensku istoriju.
Slatka sutrašnjica
Na umetničku scenu stupa početkom osamdesetih. Prvi dugometražni film snima 1984. Zvao se „Najbliži rod“ i u njemu se već provlači tema jermenske transgeneracijske traume. U idućih deset godina, on snima još pet dugometražnih filmova i postaje jedan od vodećih kanadskih filmskih režisera i deo neformalne grupe zvane „novi val iz Toronta“. Prvi nešto veći međunarodni proboj pravi 1994. s filmom „Egzotika“ za koji je dobio FIPRESCI nagradu na filmskom festivalu u Kanu. Tri godine kasnije, Egojan snima svoj najbolji film, film za koji je u Kanu dobio drugu najvažniju nagradu, „Gran pri“ žirija, „Slatka sutrašnjica“ (usput budi rečeno, „Zlatnu palmu“ su te godine podelili Kjarostami za „Ukus trešnje“ i Imamura za „Jegulju“.)
„Slatka sutrašnjica“ je film fokusiran na kanadski gradić suočen sa neopisivom tragedijom: naime, četrnaestoro dece školskog uzrasta gine u saobraćajnoj nesreći. Film je snimljen prema romanu Rasela Benksa, a sam Benks je bio inspirisan istinitim događajem.
Stvarni događaj se desio u Teksasu, pisac Benks je radnju premestio na istočnu obalu SAD-a, u blizinu Njujorka, dok Egojan radnju smešta u Kanadu. Jasno je, dakle, i iz ovoga da je priča univerzalna. Film se bavi tugom preživelih, potrebom da se za tragediju pronađe krivac i različitim načinima na koji se različiti ljudi nose s traumom te kako se to odražava na celu zajednicu. Kako reče Rodžer Ebert koji je „Slatku sutrašnjicu“ smatrao remek-delom, to nije film o umiranju, nego o grižnji savesti i žalosti preživelih. To je film o ljudima koji nikada više neće živeti normalan život, ljudima koji su postali „zombiji“, ljudima koji su „živi, a mrtvi“, ljudima čiji je gubitak toliko ogroman da ne postoji ništa što može da ga nadoknadi niti iskupi.
Egojan je negde rekao da je u ovom zapletu od početka prepoznavao i analogiju sa najvećom istorijskom tragedijom svog naroda: masovnim zločinima nad Jermenima koji su u Turskoj počinjeni tokom Prvog svetskog rata, zločinima koji i dan danas predstavljaju veliki problem za spoljnu politiku Turske pošto Turska oštro osuđuje svaku državu koja ove masakre oficijelno osudi kao genocid.
Neprelazna prepreka
Pet godina kasnije, Egojan snima svoj možda najambiciozniji film – „Ararat“ – koji se direktno bavi jermenskom tragedijom. (Između „Slatke sutrašnjice“ i „Ararata“ napravio je joj jedan sjajan film – „Felicijino putovanje“ u kojem je Bob Hoskins skoro neverovatno sugestivan i jeziv u ulozi masovnog ubice.) Francuski pisac Anri Mišo zabeležio je negde kako je već sama namera da se napravi amblematično umetničko remek-delo na konkretnu istorijsku temu neprelazna prepreka da se tako nešto zaista i napravi, a to vrlo dobro i vrlo tačno opisuje i poraz „Ararata“.
U „Tajni jezera Đavolja jazbina“ (2013) Egojan se ponovo bavi potresom koji u zajednicu unosi masovna smrt dece, odnosno, u ovom slučaju, svirepo ubistvo trojice dečaka. Iako je film vidno slabiji od „Slatke sutrašnjice“ i više je žanrovski strukturisan kao triler, on je takođe neobično uverljiv u prikazivanju jedne lokalne zajednice u suočavanju sa traumom koju je praktično nemoguće obraditi.
Egojan je pre tri godine bio gost Beograda kad je na FEST-u prikazan njegov film „Počasni gost“. Tom prilikom je i nagrađen „Zlatnim pečatom“ Jugoslovenske kinoteke. Ima još valjda i desetak njegovih dugometražnih igranih filmova koji ovde nisu pomenuti, a koji se u većini slučajeva, barem kroz jedan od lajtmotiva, naslanjaju na njegove naznačene opsesivne teme.
Ako je tragedija u trenutku događaja nalik na nuklearnu eksploziju, Atom Egojan zna da se njen potmuli odjek uporno i neprekidno nastavlja, nalik na radijaciju, i to jako jako dugo.
Izvor: RT Balkan
