Амерички режисер Вес Андерсон створио је током каријере свој микроуниверзум унутар модерне кинематографије, градећи га понекад путем правих малих ремек-дјела седме умјетности, а понекад путем прилично испразних огледа на дату форму.
Разлика је, као и увијек, када је у питању филмска умјетност вјештина режисера да унутар крајње стилизоване форме исприча функционалну причу, креира увјерљиве ликове, изазове истинске емоције између њих и успостави добру комуникацију са публиком. Нажалост, филм “Астероид сити” више гравитира према оном полу његовог рада у којем је форма често превазиђен садржај, а манир угуши стил.
Најновија Андерсонова мета, филмска слагалица рађена у стилу швајцарског сата са мноштвом испреплетених прича у атмосфери холивудске кемп носталгије и звјезданом глумачком поставом, која дјелује попут анимираних манекена у прецизном конструисаном визуелном свијету имитације стварног живота, једноставно не успијева да погоди нерв публике. И без обзира што комплексна прича, која почиње у маниру старих телевизијских емисија у којој нас домаћин Брајан Кранстон води иза кулиса насловне представе, која је у ствари позоришно дјело, а које је створио аутор Конрад Ерп (Ед Нортон) са радњом на америчком југозападу 50-их говори о бесконачности, између осталог.
Бранислав Предојевић
Извор: Глас Српске
