Пише: Артур Снел
Превео: Милош М. Милојевић
Трампова спољнополитичка носталгија за осамдесетим годинама двадесетог века вероватно ће се завршити као телевизијска серија Чудније ствари – као хорор
Сећам се, из времена када сам радио у Ираку после инвазије 2003. године, једног разговора са Американцем који је радио у приватном обезбеђењу а раније је, као младић, служио у једном од ваздушно-десантних пукова. Присећао се да је, када су му рекли да ће искакати падобранима у Панаму као део инвазионих снага, био толико неискусан војник да је мислио како је посреди нека шаљива подметачина за почетнике. Разуверио се тек када су почели да се укрцавају на авион на путу за Централну Америку.
Анегдота звучи довољно занимљиво да сам истраживањем сазнао да је мало вероватно исторична, пошто је било много увежбавања америчких снага уочи инвазије у самој Панами – где су хиљаде америчких војника биле одраније распоређене као део договора о предаји контроле над Панаском каналом који је склопио председник Картер. Без обзира на то, она је подсетник да су осамдесетих година 20. века амерички председници наређивали инвазију на једну латиноамеричку земљу, да су ухапсили њеног председника оптуженог за трговину наркотицима и да су настојали да испослују повлашћен третман за своје компаније, као што је Бехтел који је изводио већи број пројеката у време обнове земље.
Инвазија на Панаму 1989. десила се за време председничког мандата Џорџа Буша старијег, који се сада сагледава као оличење праведног белог, протестантског мушкарца и републиканца старе школе чија је политика водила ка окончању Хладног рата и који се супротстављао Израелу у вези са незаконитом насеобинама. Буш је ипак, не скривајући добро расположење допустио извођење војне операције упитне легалности, без конгресног допуштења и уз флагрантно кршење принципа суверености. Чињеница да је то учињено против готово ненаоружане државе (Панама је располагала мајушним „одбрамбеним“ снагама које нису биле кадре да се супротставе САД) у непосредном америчком окружењу вероватно је целу операцију учинило пријемчивијом за америчку јавност. Циници би могли приметили да је Буш био можда подстакнут да уклони Норијегу пошто је овај био кључни контакт ЦИА у исто време када је агенција била дубоко уплетена у трговину наркотицима, баш у време када је Буш обављао дужност њеног директора.
И чудније ствари су се дешавале 1983. године када су САД извршиле инвазију на Гренаду, мајушно карипско острво нашироко познато по лепим плажама и производњи мускатних орашчића. Оправдање за овај напад био је растући комунистички утицај и заиста су се на крају кубански грађани борили на острву против америчких снага. Али, још једном се мора потцртати, претња по Сједињене Државе била је занемарљива, војни отпор са којим су се суочили једва да је постојао, а упитна законитост изведене операције није имала стварних последица по лидера који ју је извео (тада је то био Роналд Реган). По циничном гледишту цела ствар је била осмишљена да одвуче пажњу са бомбардовања базе америчких маринаца у Бејруту, које се десило отприлике у ово време, што је било понижење које је Америци нанео Хезболах.
Тајмс: Како британски конзументи кокаина финансирају албански мини Дубаи
Стари добри дани
Као што нас беспрекидно подсећа његова навика да утоне у сан у јавности и све дементије понашање, Доналд Трамп је најстарији инаугурисани амерички председник. За њега, 1983. је година апекса, јер је управо фебруара те године отворио Трампову кулу на Менхетну. Трампов слоган „Учинимо Америку поново великом“ призива повратак у доба када су Сједињене Државе биле „снажне“ и „поштоване“. Иако Трамп не дели гледишта председника Регана о слободи трговине, често се позитивно осврће на његову спољну политику те је недвосмислен у својим наводима да су САД последњи пут биле „велике“ осамдесетих година двадесетог века. Идеја да се Америке третирају као двориште за америчке интервенције била је посебно снажна током ове деценије, било да су посреди биле војне операције или потајна деловања ЦИА у Ел Салвадору и Никарагви.
Осамдесете су биле Трампове славне године: поред отварања Куле, објавио је Умеће договарања (The Art of the Deal) 1987. године и блистао је у културном окружењу које је прослављало похлепу као врлину. Многе од његових омиљених популарно културних референци односе се на давно заборављене пословне људе и славне личности из осамдесетих. Осамдесетих је развио своју опсесију царинама и неблагонаклоност према НАТО, привлачећи националну пажњу рекламним простором који је закупљивао у Њујорк тајмсу да би оглашавао своја гледишта. Насупрот томе, наредна декада отпочела је Трамповим првим разводом (1980) и његовим првим банкротом (1991). Догађаји ових врста од тада се понављају са извесном редовношћу.
Вратимо се натраг у 2025. годину у којој су нагледаније серије на Нетфликсу фешта носталгије за осамдесетим годинама 20. века. Наиме, прва сезона серије Чудније ствари (Stranger Things) одиграва се у новембру 1983. године управо док се стишавала инвазија на Гренаду. Сама Трампова гледишта, и можда укупно његова личност, изгледа да су замрзнути у некој тачки временски близу инвазије на Панаму: самоуверени став привилегованог мушкарца у тридесетим годинама у време када је Америка била неупитна економска сила која односи победу у Хладном рату. Све је то шири контекст Трампове инвазије на Венецуелу.
Вашингтон пост: Како је протекла војна операција заробљавања Николаса Мадура
„Неће нас ништа коштати“
Свет се пробудио трећег јануара док су пристизале вести како су америчке специјалне снаге заробиле венецуеланског председника Николаса Мадура и његову супругу, што је био део ширег војног препада изведеног против те земље. Касније током дана, Трамп је обзнанио да ће САД „водити земљу“ – огромну, географски разноврсну територију већу од Авганистана, која грца у тешком сиромаштву и суочена је са колапсом управе. Рекао је да се САД не боје „копненог војног присуства“ и да неће бити никаквих трошкова за САД зато што ће све бити плаћено новцем који буду зарадиле америчке нафтне компаније пошто буду преузеле венецуеланску нафтну индустрију. У свом носталгичарском заносу Трамп је изгледа заборавио кључне лекције: напад на мање земље или уплив у њихове послове (земље попут Панама, Гренаде или Ел Салвадора) могу да протекну без већих потешкоћа. Али он је за разлику од тога себи допустио да буде увучен у земљу чије је копно површине веће од Пакистана са многољуднијим становништвом од Сирије.
Разуме се, овде је посреди много више од носталгије са осамдесетима. У САД, председници се често окрећу страним авантурама када примете да им опада подршка код куће. Коалиција трамписта, МАГА, располутила се претходних месеци због случаја Епстин, као и због сталних економских проблема насталих због царина које је Трамп увео. Трамп је толико непопуларан да није био кадар да приволи сенаторе у сенату савезне државе Индијана, тврдом републиканском упоришту, да изврше онакву поделу изборних округа која би омогућила лакшу победу републиканским кандидатима на предстојећим изборима на половини председничког мандата. Управо када се нађу у тако неповољном политичком моменту амерички председници се окрећу према иностранству. Када се један такав председник претерано досађује или му недостаје икакво идеолошко утемељење или политички принцип којим се руководи, исходиште ће вероватно бити нека хаотична ситуација. Последњих недеља, Трамп је извео тешко разумљив ваздушни напад у Нигерији, извео је већи број ваздухопловних напада на пловила у Карипском мору и на Пацифичком океану (Венецуела не излази на Пацифички океан) а сада је извршио инвазију и на саму Венецуелу.
Овде посебан изазов представља то што је оно шта Трамп ради особито неприхватљиво за његову МАГА коалицију. Његов потпредседник Џ. Д. Венс раније је оштро негодовао против глупих ратова, недвосмислено оспоравајући изведене војне интервенције ради промене режима које су водили некадашњи председници из редова Републиканске странке, у Ираку и Авганистану. Његова некадашња приврженица која се недавно преметнула у критичара, Мерџори Тејлор Грин, брзо је објавила: „Оно за шта су многе присталице МАГА мислиле да су гласале је ишчезло. Боже, колико смо погрешили“. Друге водеће личности овог политичког покрета, међу њима Такер Карлсон, Стив Бенон и Ренд Пол, истакли су своје примедбе на овај потез. Укупно узев, Трампове присталице желе да САД остану по страни када су посреди сукоби у другим земљама, а не да отпочињу нове.
Свет можда и не жуди за венецуеланском нафтом
Затим су ту мањкавости планирања. Колико се може закључити, Трамп верује да ће Венецуела, мање више, водити саму себе, уз један слој америчке власти која ће стајати изнад прелазних решења из редова Мадуровог режима те ће бити усредсређена на нафту. Свако ко зна било шта о венецуеланском енергетском сектору рећи ће вам да су потребне милијарде долара капиталних инвестиција пре него што изнова постане профитабилан. Осим тога, Венецуела црпи тешку нафту за којом постоји мања потражња на светском тржишту. А садашња потражња за нафтом је слаба – упркос светским комешањима која уобичајено погурују цене навише, оне су на нивоу који није био виђен још од пандемије Ковида. Свету заиста можда није потребна венецуеланска нафта или је уопште и не жели.
Потом је ту слаба политичка стратегија: основа по којој Трамп (и многе друге државе, међу којима и Уједињено Краљевство) оспоравају Мадурово претендовање на председнички мандат јесте оптужба да је у више наврата кривотворио изборе, последњи пут 2024. године. На овим изборима је, према уверењу већине посматрача, прави победник заправо био кандидат опозиције Едмундо Гонзалес. Да је Трампов наум био да организује некакву транзицију власти коју би требало да обављају Гонзалес или опозициона предводница Марија Корина Мачадо (недавна добитница Нобелове награде за мир), он би могао да се позива на привид међународног легитимитета. Међутим, он је на својој конференцији за новинаре 3. јануара изјавио у вези са опозиционом предводницом: „Мислим да би јој било тешко да буде лидер. Она не ужива подршку и поштовање у земљи. Веома је фина госпођа, али не ужива поштовање“. Уопште није поменуо Гонзалеса. Јасно је да му није стало до демократског легитимитета политичких предводника – што не изненађује.
Уместо тога Трамп је истакао како САД подржавао венецуеланску потпредседницу као транзиционог предводника док ће за то време САД „водити државу“. Али Делси Родригез, венецуеланска потпредседница, се не слаже са Трамповим наводима пошто је одбацила америчку интервенцију и захтевала је повратак Николаса Мадура. Учтиво речено, ово је један хаотични фијаско у којем нико не зна шта ради.
Но, Трампу можда уопште није ни стало. Његова пажња је сада вероватно усредсређена на новац од венецуеланске нафте за који верује да га је само потребно покупити. Потешкоћа је што он није неко ко је довољно посвећен детаљима. Укупно узев, САД су преузеле Венецуелу грешком. Дешавале су се и чудније ствари, додуше не много њих.
Извор: ArthurSnell.Substack
