Пише: Милан Милошевић
Нобелову награду за мир за 2024. норвешки Нобелов комитет доделио је јапанском покрету преживелих након експлозија атомских бомби у августу 1945. од којих је страдало укупно 344.306 особа у Хирошими и 198.785 у Нагасакију.
Године 2016. у Јапану је живело 174 хиљаде који су преживели пакао Хирошиме и Нагасакија – на јапанском их зову хибакуша – а још неколико хиљада у Кореји и другим деловима света.
Њихове судбине су дуго скриване и занемариване.
Године 1956. њихова локална удружења су, заједно са жртвама које пате од последица експлозија и тестирања А и Х-бомби у Пацифику, основала конфедерацију Нихон Хиданкјо. Та конфедерација је објавила на хиљаде исказа сведока, резолуција и јавних апела и слала делегације на разне мировне конференције како би подсетила свет на хитну потребу за нуклеарним разоружањем.
“Помажу нам да опишемо неописиво, да замислимо незамисливо и да некако схватимо несхватљив бол и патњу изазвану нуклеарним оружјем”, поручује у свом саопштењу норвешки Нобелов комитет указујући на охрабрујућу чињеницу да ниједно нуклеарно оружје није коришћено у рату скоро 80 година, уз алармантно упозорење да је данас табу да се не сме употребити нуклеарно оружје под притиском. Нуклеарне силе модернизују и унапређују своје арсенале; нове земље се спремају да набаве нуклеарно оружје, а упућују се и претње употребом нуклеарног оружја у рату који је у току.
БЕРЛИН, КОРЕЈА, КУБА…
После Другог светског рата, 1945. па до августа 1949, Американци су имали нуклеарни монопол. Године 1949. СССР је направио сопствену атомску (фисиону), а потом и хидрогенску (фузиону) бомбу.
Америчка нуклеарна доктрина је у то време заснивана на концепту нуклеарне одмазде, зато што је Америка у Европи имала мање војника, возила и опреме него Совјетски Савез, али само је она имала А-бомбу.
Прва криза се испољила током блокаде Берлина 1948/1949, а друга, драматичнија, када је у јуну 1950. започео Корејски рат. Генерал Даглас Макартур, који је уверавао председника САД Харија Трумана да ће америчке трупе доћи кући до Божића, након успешног потискивања севернокорејских снага преко 38. паралеле, предложио је бомбардовање градова у Кини због њене помоћи севернокорејској војсци.
Председник Труман није желео да дође масовног рата у Азији, већ до потписивања примирја дуж 38. паралеле. Зато је сменио ратоборног Макартура и јавно демантовао да је размишљао о употреби нуклеарног оружја у Кореји.
У Труманово доба, Сједињене Државе су улагале у развој све моћнијих система наоружања укључујући и развој интерконтиненталних балистичких ракета, па је на војни буџет 1950. потрошено нешто више од 13 милијарди долара, а само три године касније више од 50 милијарди долара, или скоро четрдесет одсто тадашњег федералног буџета САД.
До 1961. у САД и СССР развијане су флоте бомбардера са нуклеарним оружјем, интерконтиненталне балистичке ракете (ИЦБМ) и балистичке ракете које се лансирају са подморница.
Током нове кризе око Берлина 1961, а нарочито око Кубе 1962, показало се да чак и ако би први напад уништио сваки нуклеарни бомбардер или силос ИЦБМ, нуклеарне бојеве главе би и даље могле бити лансиране са мора у узвратном удару, јер је скоро немогуће елиминисати сваку нуклеарну подморницу.
Према анализи експерата са Универзитета “Џорџ Мејсон”, америчка доктрина употребе нуклеарног оружја еволуирала је неколико пута.
Узајамно осигурано уништење (Mutual assured destruction, МАД) тако је постало најдуготрајнија доктрина нуклеарног оружја Хладног рата, која је опстајала од касних 1960-их до 1991. године.
Амерички председник Кенеди је 1960. почео да увиђа недостатке у концепцији масивне одмазде.
Појавила се и доктрина под називом “Флексибилни одговор”, у складу с којом је Кенеди улагао новац у јачање америчке конвенционалне војске у нади да ако избије рат између Совјетског Савеза и Америке, он никада неће постати нуклеарни.
Од 1945. до 1989. ту је изведено 456 нуклеарних тестова: Семипалатинск и тајна анатомског музеја
“ТЕШКА ЋЕ КИША ПАСТИ…”
Кад је 1945. бомбом званом Мали дечак уништена Хирошима, у америчкој јавности се мешао осећај поноса због победе у Другом светском рату, због поседовања А-бомбе, и ужаса пред сликом разарања. Већ тада је настајао покрет против нуклеарног наоружања, коме је тон давала Федерација америчких научника (ФАС).
Због повећаног страха од нуклеарног напада грађена су склоништа од нуклеарне бомбе, а у основним школама деца су редовно вежбала како да се заштите. И растао је антинуклеарни покрет, који је почео у Британији, против изградње ракетних база. Током касних 1960-их и 1970-их стотине хиљада људи су демонстрирале у Њујорку, Италији, Бриселу…
То је доба када су посебно одјекивали стихови Диланове песме: “Тешка ће киша пасти…”
Касније је младе људе више револтирао Вијетнамски рат него могући Армагедон. Потом је замах антинуклеарног антиратног покрета изгубљен, а друга су питања дошла у први план, попут покрет за грађанска права, женска људска права, права ЛГБТ и еколошка питања.
Паралелно с тим ницале су печурке Хладног рата – извршено је око 2000 нуклеарних и термонуклеарних проба, а научници који су били против војне употребе нуклеарне енергије су дискредитовани.
“ДА ЛИ БИСТЕ УПОТРЕБИЛИ НУКЛЕАРНО ОРУЖЈЕ…”
Данас, док европским небом тутње носачи нуклеарних бојевих глава у својим тренажним летовима, у европској јавности, милитаризованој до мере коју шездесетосмашка деца цвећа не могу разумети, нису уочене неке масовније “No nukes!” демонстрације.
Осам деценија након прве бомбе изгледа као да је избледео нуклеарни табу. Скот Саган из Центра за међународну безбедност и сарадњу Универзитета Станфорд је у анкетном експерименту спроведеном у јулу 2015. на репрезентативном узорку креирао новинску причу у којој је Иран напао амерички ратни брод у Персијском заливу, Конгрес је објавио рат, а председнику је представљена опција да пошаље америчке трупе да марширају у Техеран, што би довело до многих америчких војних жртава, или да баци атомску бомбу на Иран.
“Да ли би америчка јавност одобрила употребу нуклеарног оружја против града у Ирану у покушају да се оконча рат који је иранска влада започела као одговор на увођење америчких економских санкција?”
Сабравши одговоре, Саган је констатовао: “Најшокантнији налаз наше студије је да би 60 одсто Американаца одобрило убиство два милиона иранских цивила како би спречили инвазију на Иран која би могла да убије 20.000 америчких војника”.
Од тада је, међутим, америчко јавно одобравање те одлуке изгледа опало. Анализа Истраживачког центра Пју из марта 2022. показује да већина Американаца (62 одсто) каже да би се противила да САД “предузму војну акцију ако ризикују нуклеарни сукоб са Русијом”.
Анкета YouGov спроведена у марту 2024. показује како само 17 одсто Американаца каже да је прихватљиво да САД прве употребе нуклеарно оружје.
Међутим, скоро двоструко више (31 одсто) америчких мушкараца млађих од 40 година подржава превентивне нуклеарне нападе.
ДОК ЛЕТЕ АВИОНИ
Након што су 1985. лидери СССР и САД Михаил Горбачов и Доналд Регана изјавили да је рат између нуклеарних сила немогућ, а после распада Совјетског Савеза 1991. Америка објавила победу у Хладном рату, 2010. је дефинисана нова нуклеарна доктрина.
Њени циљеви су: 1) одвраћање агресије; 2) уверавање савезника и партнера да у Америци имају сигурног заштитника; 3) постизање циљева САД ако одвраћање не успе.
У америчкој доктрини из 2022. се наводи да је “основна улога” америчког нуклеарног оружја да одврати нуклеарни напад на Сједињене Државе или њихове савезнике и партнере.
Према подацима Федерација америчких научника (2024), Сједињене Државе су повећале улогу и профил нуклеарних бомбардера за подршку НАТО, а америчке подморнице са балистичким пројектилима су наставиле са посетама европским лукама – једна подморница је недавно изронила код Норвешке као јасан нуклеарни сигнал.
У априлу 2024. америчко ваздухопловство је објавило уговор вредан 13 милијарди долара за замену авиона који се користе за заштиту председника током нуклеарног напада. У Европи су надограђивани подземни трезори у којима се чува америчко нуклеарно оружје, подземни каблови и нуклеарни командни и контролни системи, као и објекти потребни за бомбардер Ф-35А са нуклеарним наоружањем.
НАТО је 14. октобра 2024. започео своју годишњу двонедељну вежбу са тактичким нуклеарним оружјем у Европи “Стеадфаст Noon”, у којој учествује више од 2.000 војника и више од 60 авиона из 13 земаља. Најзанимљивије и најиндикативније је – а можда и изненађујуће – то што у нуклеарној вежби учествује и бивша неутрална Финска само 18 месеци након што је постала чланица НАТО…
Авиони који могу да носе атомско оружје лете (без бојевих глава) изнад Северног мора и Белгије, Данске, Немачке, Холандије и Уједињеног Краљевства. Вежба је планирана раније, али у контексту ратних збивања у Украјини, у Либану, Израелу носи сенку претње – актери кажу: одвраћања Руса.
“МИ БИСМО ПОМРЛИ КАО ПРАВЕДНИЦИ, А ОНИ НЕ БИ СТИГЛИ ДА СЕ ПОКАЈУ”
Након распада Совјетског Савеза Русија је наследила совјетске нуклеарне залихе које су 1988. достигле врхунац – око 33.000 оперативних бојевих глава, у шта се убрајају и оне бомбе које су раније биле размештене у Украјини и Казахстану, као и 10.000 до тада пензионисаних, а још нерастављених бојевих глава.
Према Енциклопедији Британика, од око 12.000 руских бојевих глава које су остале после спровођења споразума о смањењу нуклеарног наоружања, само око 4.600 бомби је 2010. било употребљиво – око 2.600 је било распоређено на стратешке и око 2.000 на нестратешке системе.
У Основама државне политике Руске Федерације за 2020. у области нуклеарног одвраћања наведена су четири услова под којима би Русија употребила нуклеарно оружје: ако неко лансира балистичке пројектиле на њену територију и/или територију њених савезника; ако непријатељ користи нуклеарно оружје или друге врсте оружја за масовно уништење против Русије и/или њених савезника; ако противник делује против руских критичних или војних објеката или руских нуклеарних снага; или ако је конвенционалним оружјем угрожено само постојање руске државе.
У октобру 2023. руски политиколог, научни директор Факултета за светску економију и међународну политику Високе школе економије Националног истраживачког универзитета и почасни председник Савета за спољну и одбрамбену политику Сергеј Караганов критиковао је заједничку изјаву лидера нуклеарне “петорке” потписану у предвечерје ескалирања рата у Украјини, 3. јануара 2022, да генерално није прихватљива никаква војна конфронтација између нуклеарних сила.
“Уосталом, шта из овога следи? Да можемо једни друге уништити свим осталим врстама наоружања које су нам доступне? Уверавам вас да све нуклеарне силе имају планове за одмерену употребу нуклеарног оружја под одређеним сценаријима…”, наглашавао је Караванов помињући поред класичног и биолошко и сајбер оружје.
Он, иначе, признаје да је у прошлом веку и сам лично учествовао у стварању легенде о томе да ће свака ограничена употреба нуклеарног оружја нужно довести до општег нуклеарног Армагедона, а коју сада критикује.
На седници Санктпетербуршког међународног економског форума СПИЕФ 7. јуна 2024, Караганов је јавно предложио председнику Русије Владимиру Путину да буде спреман да употреби нуклеарно оружје. Предлагао је да се у руску доктрину уведе концепт “нуклеарне ескалације”, “који би потенцијалног непријатеља уверио у спремност Русије да изврши нуклеарни удар”, додајући да први удари не би требало да буду нуклеарни. Говорио је о неких 14 степеника ескалације. Предлагао је и да, као одговор на украјинске ударе дубоко у Русији, Русија удари по западним земљама.
Тврди да је нестанак страха од атомског оружја опасан: “Европљани су потпуно полудели, не разумеју шта раде и заборавили су шта је рат. Американци су почели да се понашају много опрезније…”
Владимир Путин, који је годину дана раније обзнанио да је Русија произвела ракете које развијају брзине од 12 маха, у неколико наврата је поновио да нико при здравом уму и јасном памћењу не би помислио да употреби нуклеарно оружје против Русије. У једној прилици је додао: “Ако би се то десило, ми бисмо помрли као праведници, а они не би стигли да се покају”.
Изјавио је, међутим, да руско вођство пажљиво прати шта се дешава у свету око Русије и да не искључује неке промене у својој доктрини.
И заиста, само две недеље после седнице СПИЕФ-а, Путин је говорио о променама у нуклеарној доктрини, због тога што, како је рекао, потенцијални противници развијају нуклеарне експлозивне направе ултра мале снаге, а у стручним круговима на Западу постоје идеје да би такво оружје могло да се користи и да у томе нема ничег посебно страшног.
На састанку руског Савета безбедности о нуклеарном одвраћању 25. септембра 2024. Путин је обзнанио суштину предложених промена руске нуклеарне стратегије.
Најуочљивија је одредба да се напад на Русију од стране било које ненуклеарне државе уз учешће или подршку нуклеарне државе, има третирати као њихов заједнички напад на Руску Федерацију.
“Реч је о стратешким и тактичким авионима, крстарећим ракетама, беспилотним летелицама, хиперсоничним и другим авионима… Задржавамо право употребе нуклеарног оружја у случају агресије на Русију и Белорусију као чланицу Уније”, нагласио је напомињући да су ова питања усаглашена са председником Белорусије.
У то време украјински председник Володимир Зеленски је тражио дозволу америчког председника Џоа Бајдена да Украјина америчким ракетама дугог домета може да нападне важне циљеве у дубини руске територије. Пре тога Путин је изјављивао да такве ракете Украјинци не могу лансирати без западне обавештајне и директне техничке помоћи.
Драган Добрашиновић: Због чега је Сребреница геноцид а Хирошима није
Према истраживању Сверуског центра за проучавање јавног мњења (ВЦИОМ), више од половине Руса (52 одсто) забринуто је због нуклеарног рата, а већина (60 одсто) је истакла да највећу опасност за Русију представљају САД.
Већина испитаника (79) је истакла да у случају нуклеарног сукоба скоро нико не би могао да преживи, али 71 одсто испитаника не зна да ли постоје и где се налазе противваздушна склоништа најближа њиховом дому…
Раније ове године, Русија је одржала вежбе нуклеарно-космичких снага и дистрибуирала слике и видео-записе како би то било примећено на Западу.
Мада су руско-амерички односи на вишедеценијском најнижем нивоу, изгледа да између војних команди постоји директна комуникација у циљу избегавања инцидената са далекосежним последицама. Руси и Американци, још од Хладног рата, имају развијене системе раног упозорења који сигнализирају да ли је лансирано стратешко оружје. Европљани такве системе немају.
ГРЕШКЕ КОЈЕ ОПОМИЊУ
Било је разних кризних момената: на пример, потенцијално један од најопаснијих тренутака Хладног рата током Арапско-израелског сукоба 1973. у САД је био када је покренута такозвана Дефкон 3 узбуна, или када су нуклеарно наоружани Пакистан и Индија 1999. водили такозвани Каргил рат у Кашмиру, као и након терористичког напада на индијски парламент 2001. када су две земље поново биле на ивици рата.
Систем, међутим, понекад хоће да погреши. Русија и САД су се по два пута у четврт века приближиле лансирању нуклеарних пројектила због лажних аларма из система нуклеарног упозорења који су се покварили или погрешно протумачили бенигне догађаје, пише Џефри Форден, виши научни сарадник на Програму за безбедносне студије на Технолошком институту у Масачусетсу, у чланку под насловом “Смањење заједничке опасности: побољшање руског система раног упозоравања”.
Врхунац лицемерства на церемонији у Хирошими: Крива је Русија, а САД се не спомињу
Та четири инцидента су трајала мање од 10 минута сваки: у јуну 1980. америчку узбуну је изазвао покварен чип; петнаест година касније, 25. јануара 1995. одраз 930 миља удаљене норвешке сондажне ракете за испитивање поларне светлости руским радарским техничарима је изгледао слично оном којим би ишла америчка ракета “трајдент” чија експлозија може да заслепи руске радаре…
А нешто пре 9 ујутру, 9. новембра 1979. компјутери у бункеру Северноамеричке команде ваздушно-космичке одбране на планини Чејен у близини Колорадо Спрингса, Национални војни командни центар Пентагона и Алтернативни национални војни командни центар у Форт Ричију у Мериленду показали су оно чега се Сједињене Државе највише плаше – масовни совјетски нуклеарни удар ради уништења командног система САД и нуклеарних снага. Стављене су у приправност целокупне снаге пресретача континенталне ПВО, а полетело је најмање 10 ловаца. Председников “авион судњег дана”, америчко национално командно место за ванредне ситуације, подигнут је у ваздух, мада без председника…
Касније је утврђено да је ту панику изазвала трака за обуку нехотице уметнута у компјутер који покреће националне програме раног упозорења.
Нови совјетски сателитски систем раног упозорења изазвао је недуго после поноћи по московском времену 26. септембра 1983. лажну узбуну, када су се сунце, облаци, руски сателит који је вребао одмах испод хоризонта и америчка ракетна поља током јесење равнодневице поређали на такав начин да је руски сателит сунчеву светлост која се одбија од облака на црној позадини неба на великим висинама регистровао као пет трагова лансираних америчких ракета. До кризе није дошло због тога што је потпуковник Станислав Петров, руски официр задужен за тајни бункер Серпухов-15, из којег је СССР надгледао своје сателите за рано упозоравање, био прибран и није подигао нуклеарну узбуну, јер је у складу с тадашњим предвиђанима закључио да “када људи започну рат, не започињу га са само пет пројектила”, те да су Американци хтели да униште совјетске лансирне силосе, у првом удару започели би масовни напад. Потпуковник Петров није кажњен, а није ни унапређен, него је “због неуредно вођеног дневника” распоређен на ниже место. “Шта си урадио?” питала га је жена.
“Ништа.”
Само је спасао свет…
НИЈЕ ВАЖНО КО УДАРА ПРВИ
Магазин “Тајм” је у јуну 2023. цитирао Макса Тегмарка, професора који се бави истраживањем вештачке интелигенције на Технолошком институту у Масачусетсу: “Није битно ко почиње рат: када једна страна лансира нуклеарне пројектиле, друга их детектује и узврати ватру пре удара”.
Балистичке ракете са америчких подморница западно од Норвешке почињу да ударају на Русију око 10 минута после лансирања, а руске преко севера Канаде погађају САД неколико минута касније.
Први удари “прже” електронику и електричне мреже стварајући електромагнетни импулс од десетина хиљада волти по метру. Следећи удари циљају командно-контролне центре и нуклеарна лансирна постројења. Интерконтиненталним балистичким пројектилима на копну потребно је око пола сата да прелете од лансирања до циља…
Стручњаци Школе за јавне и међународне послове Универзитета Принстон су 2022. на основу процена тренутних положаја америчких и руских снага, планова нуклеарног рата и циљева нуклеарног оружја, развили драматичну симулација под називом План А: Русија лансира нуклеарни хитац упозорења из базе у близини Калињинграда у нади да ће зауставити напредовање конвенционалних снага САД-НАТО. Како се прелази нуклеарни праг, борбе ескалирају у тактички нуклеарни рат у Европи. Русија шаље 300 бојевих глава помоћу авиона и пројектила кратког домета на базе НАТО и трупе које напредују. НАТО одговара са око 180 нуклеарних бојевих глава из авиона. Непосредне жртве: 2,6 милиона током неколико сати.
Након разарања у Европи, НАТО покреће стратешки нуклеарни напад на руске нуклеарне снаге са 600 бојевих глава са копнених америчких ракета и ракета са подморница.
Пре него што изгуби своје системе наоружања, Русија лансира ракете из силоса, са друмских возила и из подморница. Непосредне жртве: 3,4 милиона током 45 минута.
У Фази 3 се гађају најнасељенији градови и економски центри у Сједињеним Државама и Русији…
ПРЕДВИДИВЕ ПОСЛЕДИЦЕ
Стручњаци са Принстона упозоравају да се ризик од нуклеарног рата драматично повећао у последње две године пошто су Сједињене Државе и Русија, које поседују скоро 90 одсто нуклеарног оружја у свету, напустиле дугогодишње споразуме о контроли нуклеарног наоружања и почеле да развијају нове врсте нуклеарног оружја, те прошириле околности у којима би могле да га користе.
Једна другу сумњиче и да намеравају да нуклеарно оружје подигну у космос.
Када се повела реч о употреби атомског оружја, експерти Центра за међународну безбедност Руске академије наука (ИМЕМО РАН) Алексеј Арбатов, Константин Богданов и Дмитриј Стефанович, у чланку написаном посебно за лист “Комерсант”, упозоравали су на катастрофалне последице по Русију и Запад и по остатак света ако дође до размене масивних нуклеарних удара.
Када се користи тактичка бојева глава снаге бомбе из Хирошиме (15–20 кт), поред ударног таласа, ефекат заслепљења и опекотине трећег степена незаштићене коже су загарантовани на удаљености до 2,7 км, а на удаљености мањој од 2 км – опекотине четвртог степена.
Смртоносну дозу тренутног зрачења (не узимајући у обзир ефекат накнадних радиоактивних падавина) примиће сви у радијусу од 1,5 км, а акутна радијациона болест је загарантована на удаљености до 2 км.
Електромагнетни пулс би оштетио електронику и далеководе у области у којој би се користило нуклеарно оружје, и не би само утицао на војне системе, већ би такође изазвао додатне поремећаје у цивилним службама, комуналним предузећима, транспорту и системима за реаговање у ванредним ситуацијама, у информационим, телекомуникационим и дигиталним услугама и у свакодневном животу.
Један нуклеарни удар од 200 кт на војни циљ (на пример, на ваздушну базу Авиано у северној Италији, где се чувају америчке тактичке нуклеарне бомбе) одмах би убио око 17 хиљада људи, а последично до 244 хиљаде људи.
Само у првим недељама број жртава директног штетног дејства нуклеарних експлозија процењује се у отвореној литератури за земље НАТО-а и Русију на 90 милиона људи: од заслепљујуће и спаљујуће топлотне радијације, ударних таласа, продорног зрачења и ватрених торнада.
И још много тога у наредним месецима – као резултат ширења радиоактивних падавина широм планете, “нуклеарне зиме” због дима у атмосфери од великих пожара, од глади и хладноће, као и разарања друштвено-економске и државне инфраструктуре…
Експерти ИМЕМО РАН оцењују да је веома упитна и највероватније погрешна идеја да употреба нуклеарног оружја може да заустави ескалацију и реши стратешке проблеме које конвенционалне војне снаге нису могле да реше. Они оцењују да ће на делу бити доктрина узајамно осигураног уништења.
Све фазе могуће ескалације су непредвидиве, али, по њиховој оцени, прве фазе није тешко предвидети. Одговор НАТО-а (који је већ био планиран) биће масиван удар употребом прецизног конвенционалног оружја против свих војних циљева друге стране на копну и на мору (оно што руска војна доктрина назива “ваздушно-космичким нападом”).
Тада ће постати готово немогуће договорити се о прекиду ватре или о мирном решавању сукоба. Сукобљене стране неће имати другог избора осим даље нуклеарне ескалације, кажу стручњаци ИМЕМО РАН.
Нуклеарни арсенал
Нуклеарно оружје се нашло у поседу девет земаља: САД (1945), СССР (1949, од 1991. Русија), Велика Британија (1952), Француска (1960), Кина (1964), Индија (1974), Пакистан (1998), Северна Кореја (2006).
Оне поседују више од 12.000 комада нуклеарног оружја, са око 9.500 у активним војним залихама. Иако је то знатно мање у односу на приближно 70.000 бојевих глава које су поседовале нуклеарно наоружане државе током Хладног рата, очекује се да ће нуклеарни арсенали расти у наредној деценији.
Према подацима Америчке асоцијације научника (ФАС, 2024), Русија има највише нуклеарног оружја: поседује 5977 нуклеарних бојевих глава, од тога тренутно 1.912 такозваних тактичких нуклеарних бомби могу имати експлозивну снагу до 300 килотона или 20 пута више од бомбе која је уништила Хирошиму.
Следе Сједињене Државе са 5428 бојевих глава, од чега је око 100 америчких нестратешких бомби смештено у Италији, Белгији, Немачкој, Холандији и Турској (током пуча 2016. постојала је забринутост за оружје у бази Инџирлик). Следе Британија (са 225 нуклеарних бојевих глава), Француска (290), Пакистан (165), Индија (160), Кина (350), Израел (по претпоставкама, 90) и Северна Кореја (можда 20).
Питање је да ли ће се списку атомских држава придружити и Иран, чији је врховни вођа Али Хамнеи 2003. издао фатву против нуклеарног оружја. Институт за проучавање рата (ИСВ) ових дана констатује да је виши политички саветник врховног вође, бригадни генерал Расул Санаеи Рад у интервјуу 9. октобра казао да би Иран могао да преиспита своју нуклеарну доктрину ако Израел буде гађао иранска нуклеарна постројења.
Земље под А-кишобраном – или у мети
Међународна кампања за укидање нуклеарног оружја (ИЦАН) констатује да поред нуклеарно наоружаних држава потенцијалну употребу нуклеарног оружја такође дозвољавају 34 земље “под атомским кишобраном” (а судећи по формули “Нон-А плус А = 2А” – и у мети) НАТО и Колективне организације споразума о безбедности (ОДКБ). То су: Албанија, Јерменија, Аустралија, Белорусија, Белгија, Бугарска, Канада, Хрватска, Чешка, Данска, Естонија, Финска, Немачка, Грчка, Мађарска, Исланд, Италија, Јапан, Летонија, Литванија, Луксембург, Црна Гора, Холандија, Северна Македонија, Норвешка, Пољска, Португал, Румунија, Словачка, Словенија, Јужна Кореја, Шпанија, Шведска и Турска.
Ненуклеарни Глобални југ
Уговор о забрани нуклеарног оружја 20. септембра 2017. чије је потписивање најавило укупно 197 држава (193 државе чланице Уједињених нација, плус Света столица, Палестина, Кукова Острва и Ниуе), а до септембра 2024. ратификовале су или приступиле споразуму 73 државе, а то су углавном земље Глобалног Југа – Африке (међу којима је и Јужна Африка, која се добровољно одрекла атомског оружја које је поседовала), Јужне Америке и југоисточне Азије (у новије време Индонезија)…
Извор: Време
