Пише: Антун Бранко Шимић
Ми не знамо што је то уметност; то не зна, уосталом, нико до сада. Велика је ствар, уистину. Од Платона и Плотина и данашњих естетика написана је о уметности силна гомила књига; али је, уистину, о уметности написано, речено врло мало; тек неколико истина. И мада се зна о уметности тих неколико истина, она се не зна; уметност. Нико још није погледао до надно тога бездана који се зове уметност; да ли се то уопште може кад је бездан? И да ли то уопште треба?
Много је да уметност постоји. Знате ли шта то значи да човек ствара; ствара. Да ствара уметност, то ће рећи нове ствари; дела, вечна дела. Какав је морао бити осећај уметника који је први доживео час спознаје да је створио Нешто; ствар у којој је за вечно оставио себе и кроз коју је, после свршености, потекао један виши, вечни живот. Често кад мислим на уметника и на то чудо којему је име Стварање, сетим се на Господа који је у блату удахнуо нешто од себе; душу.
Уметност, јер је вечна, не може остарети ни застарети; она, заправо, не може бити ни стара ни нова. Греше они који мисле да се битно разликује стара, то ће рећи у прошлости створена, уметност од данашње, то ће рећи у наше време стваране, уметности. Разлика је само у схваћању, у уметничким правцима, уметност је једна. Разлика је, потребита савршено, уосталом, само у делима уметности која су створена јуче, прекјуче или данас, дакле у времену да постану безвремена, бездобна, изван времена.
Уметност, јер је људска, не може бити ни демократска, ни аристократска, ни грађанска, ни бохемска, ни социјалистичка. Кад се ствара, не мисли се за кога се ствара. За све људе, дакако.
Уметност не тежи ни за чиме; тежи једино да буде уметност.
Штовише, уметност не тежи ни за лепотом; ни за лепотом. Ко ми зна јасно рећи од естетика, што је то што се зове лепота у уметности? Ако је лепота, уметничка лепота, оно исто што и уметност, чему онда, поред речи уметност, реч лепота? Ако лепота није исто оно што и уметност но оно чему уметност мора тежити, онда те лепоте нема; јер уметност не тежи ни за чиме.
Уметност је експресија уметникових осећања; оваплоћење уметникове унутрашњости у звуцима, бојама, линијама или речима; стога, у експресији. Уметност се дакле открива у експресивности, не у лепоти. Уметници стварају уметност, естетици обилазе око појма лепоте. Уметници стварају дела, естетици, веома многи, плове тек у спекулацијама. (Не бисмо пролили ни сузе да сутра све оне грдне германске спекулативне Естетике стигне судбина црљенога огња као ону библиотеку у Александрији.) Има писаца естетике и данас што не мисле само да уметност мора тежити за лепотом но да уметност мора „приказивати“ само лепе ствари. Али уметници у стварању не чине разлику између лепих и ружних ствари.
(Не чини разлику Микеланђело; ни Мештровић, који ствара са једнако праснаге оно Сјећање и онога Срђу Злопоглеђу; ни Родин, који после својега Homme au nez casse, главе преружна старца, ствара бусту невина, девичанскога девојчета.)
Култура отказивања – Што се крије иза цензуре Агате Кристи или Микеланђеловог Давида
Сва је уметност дакле у експресивности; у експресивности, не у лепоти.
Ми не знамо, ни после овога, што је уметност. Али, можда,
Ми осећамо шта је то уметност.
Сва су дела уметности и национална. Мада се појам те националности не да увек држати на длану, ипак је увек разлика између онога што пише Гете и онога што пише Виктор Хуго. У уметности се мора очитовати националност, јер се у уметности очитује душа уметника (а ми знамо да наша душа не може бити проста од свега онога што чини националност.)
Код нас, на Југу, још је врло неодређен појам наше националности у уметности. Не чудимо се: Балканци смо; народ млад и који је тек протро очи иза барбарског снивања. Но наша земља, која је показала да може родити великим стварима, навластито великим стварима крви, моћи ће да роди и великим стварима уметности (она је себи већ осветлала лице: народна је песма; Мажуранић је; Мештровић је), дакако; онда ћемо после тих великих и довољних ствари увидети што је битност нашкости и што је наша уметност, наша поезија, наша скулптура, наша музика, наша архитектура. Данас је код нас само време за стварање; време за рад, како воли рећи Родин. Ми смо на цести да створимо наш стил; нашу културу. И наш стил бит ће. И наша култура бит ће. Наш стил и наша култура, различни од свих других стилова и култура; јер ћемо бити ми. А бити, то ћерећи бити различан од других (рече не знам ко пре мене).
Извор: глиф
