Превео: Александар Терзић
— Пустите ме, хоћу сама да терам! Сешћу поред кочијаша! — рече сасвим гласно Софија Љвовна. — Кочијашу, причекај, сешћу с тобом на бок.
Она је стајала у санкама, а њен муж Владимир Никитич и пријатељ из детињства Владимир Михајлич држали су је за руке да не би пала. Тројка је јурила брзо.
— Ја сам говорио да јој не треба давати коњака — прошапута љутито Владимир Никитич своме сапутнику. — Е, па баш си чудноват!
Пуковник је знао из искуства да у таквих жена као што је његова жена Софија Љвовна, одмах после бурне, мало пијане веселости, долази хистеричан смех, а онда плач. Он се плашио да ће сада, кад стигну кући, уместо спавања, морати да се бакће с облозима и капљицама.
— Тпрр! — повика Софија Љвовна. — Хоћу да терам!
Она је била од срца весела и ликовала је. За последња два месеца, још од дана венчања, њу је тиштала мисао што се из рачуна удала за пуковника Јагича и, како би се рекло, рар дерит, али данас у ресторану ван вароши уверила се, најзад, да га жарко воли. Поред своје педесет четири године, он је био стасит, окретан, витак, тако се пријатно шалио и пратио Циганке у песми! Заиста, сада су старци хиљаду пута занимљивији од младића, те се чини да су старост и младост промениле своје улоге. Пуковник је старији две године од њеног оца, али може ли та околност имати каквог значаја, ако он, говорећи искрено, има кудикамо више животне снаге, бодрости и свежине него она, мада су јој тек двадесет три године?
„О, драги мој!” помисли она. „Дивни мој!”
У ресторану се такође уверила да од пређашњег осећања није остало ни трунке. Према пријатељу из детињства, Владимиру Михајличу, или просто Волођи, кога је још јуче волела готово до лудила, до очајања, сад се осећала потпуно равнодушна. Вечерас јој је све време он изгледао тром, поспан, незанимљив, безначајан, а његов обичај да хладнокрвно избегава плаћање рачуна у ресторану, њу је овога пута огорчио, те се једва уздржала да му не каже: „Ако сте сиромах, онда седите код куће.” Плаћао је само пуковник.
Можда због тога што је поред њених очију промицало дрвеће, телеграфски стубови и сметови снега, њој су падале на памет најразноврсније мисли. Размишљала је: према рачуну, плаћено је у ресторану сто двадесет, и Циганима сто; и сутра, ако јој се прохте, може бацити у ветар чак и хиљаду рубаља, док пре два месеца, пре свадбе, није имала ни три своје рубље, већ је морала за сваку ситницу да се обраћа оцу. Каква промена у животу! Мисли су јој се испреплетале, и она се присети како се пуковник Јагич, њен садашњи муж, кад је она имала десетак година, удварао њеној тетки, и сви у кући су говорили да ју је он упропастио; и заиста, тетка се често појављивала на ручку уплаканих очију и стално је некуда одлазила, и говорили су за њу да, јадница, не налази себи места. Тада је он био врло леп човек и имао необичан успех код жена, тако да га је знала цела варош, а причало се о њему како сваки дан одлази у посете својим обожаватељкама, као доктор болесницима.
Чак и сада, без обзира на седу косу, боре и наочари, његово сувоњаво лице, нарочито из профила, покаткад изгледа дивно. Отац Софије Љвовне био је војни лекар и служио је некад у истом пуку с Јагичем. Волођин отац такође је био војни лекар и такође је служио некад у истом пуку с њеним оцем и с Јагичем. И поред љубавних авантура, често врло замршених и узбудљивих, Волођа је изврсно учио; завршио је студије на универзитету са веома завидним успехом, а сад је изабрао за своју ужу струку страну књижевност и, како кажу, пише дисертацију. Он живи у касарни код оца, војног лекара, и нема свога новца, мада му је већ тридесет година. У детињству су Софија Љвовна и он живели у два разна стана, али под истим кровом, па је он често долазио к њој да се играју; заједно су учили окретне игре и француски језик, а кад је порастао и постао стасит, врло леп младић, она је почела да га се стиди, а затим га је лудо заволела и волела све донедавно, док се није удала за Јагича. Он је такође имао необичног успеха код жена, тако рећи већ од своје четрнаесте године, а жене, које су због њега изневеравале своје мужеве, правдале су се тиме што је Волођа мали. За њега је недавно неко причао као да је он, док је још био студент, живео у хотелској соби близу универзитета, и обично, кад год би човек закуцао на његова врата, иза њих би се чули његови кораци, а затим полугласно извињење: „Rardon, je ne suis ras seul.” Јагич је био одушевљен њиме и хвалио га је на сва уста, као Державин Пушкина, и очевидно га волео.
Заједно су, ћутећи читаве сате, играли билијара или пикета, а кад би Јагич некуд пошао тројком, повео би и Волођу, а Волођа је у тајне своје дисертације посвећивао једино Јагича. У прво време, док је пуковник био млађи, они су често били супарници, али никад нису били љубоморни један на другога. У друштву, где су се заједно виђали. Јагича прозваше Волођа велики, а његовог пријатеља — Волођа мали.
У саоницама, осим Волође великог, Волође малог и Софије Љвовне, налазила се још једна особа — Маргарита Александровна, или, како су је сви звали, Рита, ближа рођака госпође Јагич, девојка која је превалила тридесету, врло бледа, црних обрва, са принце-нез[25], која је пушила без предаха, чак и на јаком мразу; на њеним грудима и коленима увек је било пепела. Говорила је кроз нос, отежући сваку реч, била је хладна, могла је да попије ликера и коњака колико хоћеш а да се не опије, и двосмислене анегдоте је причала апатично, неукусно. Код куће је читала од јутра до мрака дебеле часописе, засипајући их пепелом, или је јела промрзле јабуке.
— Соња, престани да лудујеш — рече она отежући. — То је чак глупо, богами.
Надомак улаза у град тројка успори, почеше да промичу куће и људи, и Софија Љвовна се смири, приви се уз мужа и сва се предаде својим мислима.
Волођа мали седео је према њима. Сад се већ у веселе, лаке мисли почеше уплитати мрачне. Размишљала је: овом човеку, који седи наспрам ње, познато је да га је волела, и он је, наравно, веровао причама да се удала за пуковника рар дерит. Она му ниједном није признала да га воли и није хтела да он то зна, крила је своја осећања, али се по његовом лицу видело да он њу одлично разуме — и њено самољубље је патило. Али у њеној ситуацији највеће понижење било је то што после свадбе тај Волођа мали поче обраћати пажњу на њу, што се раније никад није догађало, па је сада седео с њом сатима, ћутећи или чаврљајући о ситницама, а сада у санкама, не разговарајући с њом, овлаш јој је додиривао ногу или стезао руку; очигледно, он је само и чекао да се она уда, а било је јасно да је презире и да она у њему изазива она толико позната интересовања која може изазвати само рђава и непоштена жена. И кад би се у њеној души тријумф и љубав према мужу мешали са осећањем понижења и увређеног поноса, онда би њу обузео бес и тад би пожелела да седне уз кочијаша и да виче, да песму прати звиждукањем…
Баш у моменту кад су се возили мимо женског манастира, разлеже се велико звоно тешко хиљаду пудова. Рита се прекрсти.
— У овом манастиру је наша Оља — рече Софија Љвовна и такође се прекрсти и задрхта.
— Због чега то она оде у манастир? — запита пуковник.
— Рар дерит — љутито одговори Рита, очигледно алудирајући на брак Софије Љвовне и Јагича. Сад је у моди рар дерит. Изазов целом свету. Стално насмејана, велика кокета, волела је само балове и каваљере и наједном — ето ти! Изненадила нас!
— То није истина — рече Волођа мали, спуштајући оковратник на бунди и показујући своје лепо лице. — Ту није рар дерит, већ, ако хоћете, прави ужас. Њеног брата Димитрија послали су на робију, а сада се не зна ни где је. А мати јој од туге умрла.
Он опет подиже оковратник.
— И добро је урадила Оља — додаде он мукло. — Да живиш као питомица, па још с таквим златом као што је Софија Љвовна, треба, богме, добро поразмислити!
Софија Љвовна осети у његовом гласу презрив тон и хтеде да му каже нешто грубо, али оћута. Обузе је опет ранији бес; она скочи на ноге и узвикну плачним гласом:
— Хоћу на јутрење! Кочијашу, натраг! Хоћу да видим Ољу!
Окренуше назад. Звук манастирског звона био је дубок, и Софији Љвовној се чинило као да је нешто у том звоњењу подсећа на Ољу и њен живот. Звонило је и у другим црквама. Кад кочијаш заустави тројку, Софија Љвовна искочи из санки и сама, без пратиоца, брзо пође према капији.
— Пожури, молим те, — довикну јој муж. — Већ је доцкан!
Она прође кроз мрачну капију, па затим крену алејом која води од капије ка главној цркви, и снег је шкрипао под њеним ногама, а звоно се сад већ чуло над самом главом и као да је прожимало цело њено биће. Ево црквених врата, три степеника наниже, затим паперта с ликовима светитеља на обе стране, па замириса клека и тамјан, па опет врата, која отвара нека тамна прилика, клањајући се до земље… Служба у цркви још не беше почела. Једна калуђерица је ишла око иконостаса и палила свеће на великим свећњацима, друга је палила полијелеј. Свуда у цркви, уз стубове и споредне олтаре, стајале су непомично црне прилике. „Дакле, како стоје сад, тако се неће помаћи све до јутра,” помисли Софија Љвовна, и њој се ту учини мрачно, хладно, досадно, — досадније него на гробљу. Она погледа с осећањем досаде на непомичне, укочене прилике, и срце јој се одједном стеже. Однекуд познаде у једној од калуђерица ситног раста, мршавих рамена, са црном марамом на глави, Ољу, мада је Оља кад је отишла у манастир била пуна и мало као виша. Неодлучно, јако се узрујавајући због нечега, Софија Љвовна приђе искушеници, преко рамена јој се загледа у лице и познаде Ољу.
— Оља! — рече и пљесну рукама, не могући да проговори од узбуђења. — Оља!
Калуђерица је одмах познаде, зачуђено подиже обрве, а њено бледо, недавно умивено, чисто лице, па чак и њена бела марама која се видела испод повезаче, као да синуше од радости.
— Па, ово је право чудо Господње — рече она и такође пљесну својим мршавим, бледим ручицама.
Софија Љвовна је снажно загрли и пољуби, плашећи се при том да јој се дах не осећа на вино.
— А ми, пролазећи малочас, сетисмо се тебе — рече она, задувана као од брзог хода. — Господе боже, како си бледа! Мени… мени је врло мило што те видим. А ти? Како си? Је ли ти досадно? — Софија Љвовна се обазре на друге калуђерице и настави већ тишим гласом: — Код нас има толико промена… Знаш, ја сам се удала за Јагича, Владимира Никитича. Ти га се сећаш, сигурно… Врло сам срећна с њим.
— Па хвала богу. А твој тата, је ли здрав?
— Здрав је. Често се сећа тебе. Оља, дођи нам о празницима. А?
— Доћи ћу — рече Оља и насмеши се. — Другог дана празника ћу доћи.
Софија Љвовна заплака и сама не знајући зашто, и један тренутак је плакала ћутећи, затим обриса очи и рече:
— Рити ће бити врло жао што те није видела. Она је такође с нама. И Волођа је ту. Они су пред капијом. Како би им само било драго кад би се видели с тобом! Хајдемо к њима, служба ионако није још почела.
— Хајдемо — пристаде Оља.
Она се трипут прекрсти и пође ка излазу са Софијом Љвовном.
— Па ти велиш, Соњечка, да си срећна? — запита она кад минуше капију.
— Веома.
— Хвала богу.
Волођа велики и Волођа мали, опазивши калуђерицу, изиђоше из санки и с поштовањем је поздравише. Обојица су били приметно ганути њеним бледим лицем и црном монашком одећом, и обојици је било пријатно што их се сетила и дошла да се поздрави. Да јој не би било хладно, Софија Љвовна је огрну путничким ћебетом и зави једним скутом своје бунде. Недавне сузе олакшале су јој и разгалиле душу, и њој беше мило што се ова хучна, немирна и у суштини нечиста ноћ наједном завршила тако чисто и мирно. И да би што дуже задржала поред себе Ољу, она предложи:
— Хајде да је провозамо! Оља, седи, само ћемо мало.
Мушкарци су очекивали да ће калуђерица одбити — свеци се не возе тројкама — али, на њихово изненађење, она пристаде и седе у санке. И кад тројка појури према трошарини, сви су ћутали и сви су се само трудили да њој буде згодно и топло; свако је мислио на то каква она беше некад, а каква је сада. Сад је њено лице било смирено, безизражајно, хладно и бледо, прозрачно, као да у њеним жилама тече вода, а не крв. А пре две-три године она беше пуна, румена, говорила је о просиоцима, смејала се због најмање ситнице…
Од градске трошарине тројка крену натраг, кад се после десетак минута заустави крај манастира, Оља изађе из санки. На звонари су већ звонила сва звона.
— Господ нека вас чува — рече она и поклони се дубоко, калуђерски.
— Па дођи, Оља.
— Доћи ћу, доћи ћу.
Она нагло оде и убрзо је неста у мрачној капији. А после тога, кад тројка пође даље, све обузе некаква дубока туга. Сви су ћутали. Софија Љвовна осети у целом телу малаксалост и просто клону; то што је натерало калуђерицу да седне у санке и да се провоза тројком са пијаним друштвом, изгледало јој је сад глупо, нетактично, слично скрнављењу светиње; са пијанством њу прође и жеља да себе вара, и већ јој беше јасно да не воли и да не може волети свога мужа, да је све бесмислица и глупост. Удала се из рачуна, зато што је, по речима њених другарица из института, био лудо богат, и што јој се чинило страшно да остане уседелица, као Рита, а и зато што јој је досадио отац-лекар и што је хтела да наједи Волођу малог. Да је могла претпоставити, кад се удавала, да је то тако тешко, ужасно и гадно, она не би ни за какво благо на свету пристала да се венча. Али се недаћа сад не да поправити.
Ваља се с њом помирити.
Стигоше кући. Лежући у топлу, меку постељу и увијајући се покривачем, Софија Љвовна се сећала мрачне паперте, мириса тамјана и прилика крај стубова, и језиво јој беше од мисли да ће те прилике стајати непомично све време док она буде спавала. Јутрење ће бити врло дугачко, затим часови, па после литургија, благодарење…
„Али бога има, зацело има, и ја обавезно морам умрети, дакле, треба раније или касније помислити на душу, на вечни живот, као Оља. Она је сад спасена, она је решила за себе сва питања… Али ако бога нема? Онда је њен живот пропао. Како пропао? Зашто пропао?”
И за тренутак у главу се опет увлачи мисао: „Има бога, смрт ће неминовно доћи, треба помислити на душу. Кад би Оља овог тренутка угледала своју смрт, она се не би уплашила. Она је спремна. А што је главно, она је за себе већ решила питање живота. Има бога… да… Али зар нема другог излаза осим одласка у манастир? Отићи у манастир значи одрећи се живота, упропастити га…
Софију Љвовну обузе помало страх; она сакри главу под јастук.
— Не треба о томе мислити — шаптала је она. — Не треба…
Јагич је ходао по тепиху у суседној соби, звецкајући тихо мамузама, и о нечему размишљао. Софији Љвовној паде на памет да јој је тај човек близак и мио само због једне ствари: он се такође зове Владимир. Она седе на постељу и зовну га нежно:
— Волођа!
— Шта ћеш? — одазва се муж.
— Ништа.
Она опет леже. Зачу се звоњење, можда баш оно исто из манастира, и она се сети опет паперте и тамних прилика, у глави почеше да јој се врзмају мисли о богу и неминовној смрти, и она се покри преко главе да не би слушала звоњење; дође до закључка, да пре него што дођу старост и смрт, још ће потрајати дуг, врло дуг живот, и да ће из дана у дан морати да рачуна с близином невољеног човека који је, ево, већ ушао у спаваћу собу и легао да спава, и да ће морати да сузбија у себи безнадежну љубав према другом — младом, дивном и, као што јој се чинило, необичном човеку. Она погледа у мужа и хтеде да му пожели лаку ноћ, али уместо тога одједном заплака. Беше јој криво на саму себе.
— Ето, почиње музика! — рече Јагич, наглашавајући зи.
Она се умири, али касно, тек око десетак сати изјутра; престаде да плаче и да дрхти целим телом, али је зато поче јако болети глава. Јагич је журио на службу божју и гунђао у суседној соби на посилног, који му је помагао да се обуче. Он уђе једанпут у спаваћу собу, звецкајући тихо мамузама и узе нешто, затим још једном, сад већ с еполетама и ордењем, једва приметно храмљући од реуматизма, а Софији Љвовној се због нечега учини да иде и гледа као грабљивац.
Она је слушала како Јагич телефонира.
— Молим вас, дајте везу с Васиљевским касарнама — рече он, а мало затим: — Васиљевске касарне? Позовите, молим вас, на телефон доктора Салимовича… — Па опет за тренутак: — С ким говорим? Ти си, Волођа? Врло ми је мило. Замоли, драги мој, оца да одмах дође к нама јер се моја супруга јако раскењкала после јучерашњице. Није, кажеш код куће? Хм… Захваљујем. Дивно… Много ћеш ме задужити… Мерси.
Јагич по трећи пут уђе у спаваћу собу, наже се према жени, прекрсти је, даде јој своју руку да је пољуби (жене које су га волеле, љубиле су му руку, и он је навикао на то) и рече да ће се вратити на ручак. И изађе.
Негде између једанаест и дванаест сати собарица јави да су дошли Владимир Михајлич. Софија Љвовна, заносећи се од умора и главобоље, брзо обуче своју нову дивну домаћу хаљину боје јоргована, опшивену крзном, и на брзу руку се некако очешља; осећала је у души неизмерну нежност и дрхтала је од радости и страха да он не оде. Само да га погледа. Волођа мали беше дошао у посету као што је и приличило — у фраку и с белом машном. Кад Софија Љвовна уђе у салон, он јој пољуби руку и искрено изјави жаљење што јој није добро. Затим, кад седоше, похвали њену домаћу хаљину.
— А мене је потресло јучерашње виђење с Ољом — рече она. — Испрва ми је било ужасно, али сад јој завидим. Она је несаломљива стена, њу не можеш с места маћи; али, Волођа, зар није имала другог излаза? Зар сахранити себе за живота значи решити питање живота? Па то је смрт, а не живот.
При помену Оље, на лицу Волође малог појави се израз ганутости.
— Ето, Волођа, ви сте паметан човек — рече Софија Љвовна — научите ме да и ја поступим исто као и она. Наравно, као жена која не верује, ја не бих отишла у манастир, али се, ваљда, може урадити нешто што би било по својој снази равно томе. Мени није лако живети — настави она, поћутавши мало. —
Па научите ме… Реците ми нешто убедљиво. Реците макар једну реч.
— Једну реч? Па ево: тарарабумба.
— Волођа, зашто ме презирете? — запита она живо. — Ви са мном говорите некаквим посебним опростите, лакрдијашким језиком, како се не говори с пријатељима и са честитим женама. Ви имате успеха као научник, ви волите науку, али зашто са мном не говорите никад о науци? Зашто? Да ли сам недостојна?
Волођа мали се зловољно намршти и рече:
— Зашто вам се наука одједном прохтела? А можда бисте хтели устав? Или, можда, моруне с хреном?
— Па добро, ја сам без садржаја, ништавна, без начела, ограничена жена… Ја имам сијасет, сијасет грешака, неуравнотежена сам, искварена и зато ме треба презирати. Али ето, ви сте, Волођа, старији од мене десет година, а мој муж тридесет. Ја сам расла пред вашим очима, и да сте хтели, могли сте начинити од мене све што бисте пожелели, чак и анђела. Али ви… (глас јој задрхта) поступате према мени ужасно. Јагич се оженио са мном кад је већ остарио, а ви…
— Та доста, којешта — рече Волођа, седајући ближе и љубећи јој обе руке.
— Оставимо Шопенхауерима нека филозофирају и доказују све што хоће, а ми ћемо љубити ове ручице.
— Ви ме презирете, а да само знате како ја патим због тога! — рече она неодлучно, знајући унапред да јој неће поверовати. — А кад бисте ви знали како желим да се изменим, да почнем нов живот! О томе са одушевљењем мислим — проговори она и заиста јој од усхићења сузе навреше на очи. — Да будем добар, поштен, неискварен човек, да не лажем, да имам циљ у животу.
— Де, де, де, молим вас, не измотавајте се. Не волим! — рече Волођа и на његовом лицу појави се израз каприциозности. — Богами, исто као на позорници. Понашајмо се као људи.
Да се не би наљутио и отишао, она поче да се правда и њему за вољу силом се осмехну, па опет поведе реч о Ољи и о томе како хоће да реши питање свога живота, да постане човек.
Зашто је „Слепа сова“ најважнија и најзабрањиванија књига у Ирану
— Тара…ра… бумба — запева он полугласно. — Тара…ра… — бумба!
И неочекивано, он је обухвати око струка. А она, и сама не знајући шта да ради, стави му руке на рамена и један тренутак с усхићењем, као кроз некакав густ дим, гледала је у његово паметно, заједљиво лице, у чело, очи, дивну браду…
— Ти и сам одавно знаш да те волим — признаде му она и од бола поцрвене и осети да су јој се чак и усне грозничаво искривиле од стида. — Волим те. Па зашто ме мучиш?
Она затвори очи и снажно га пољуби у уста, и дуго, можда читав минут, никако није могла да прекине тај пољубац, мада је знала да је то непристојно, да је чак и он може осудити и да може ући послуга…
— О, како ме мучиш! — понови она.
Кад је после пола сата, добивши што му је требало, седео у трпезарији и јео, она је клечала пред њим и гледала му жудно у лице, а он јој је говорио да личи на кученце које чека да му баце парченце шунке. Затим је стави на једно колено и љуљајући је као дете, запева:
— Тара… рабумба… Тара… бумба!
А кад се спремио да иде, запита га она гласом пуним страсти:
— Када? Данас? Где?
И пружи према његовим устима обе руке, као да жели да ухвати одговор чак и рукама.
— Данас неће бити баш згодно — рече он, пошто мало размисли. — Па, можда сутра.
И растадоше се. Пре ручка Софија Љвовна оде у манастир до Оље, али јој тамо рекоше да Оља негде код неког покојника чита псалтир. Из манастира она пође оцу, кога такође не нађе код куће, затим промени фијакер и поче да се вози улицом и уличицама без икаквог циља; возила се тако све до вечери… При том се, а да ни сама није знала зашто, сећала оне тетке с уплаканим очима, која никако није налазила себи места.
А увече су се опет возили тројком и слушали Цигане у ресторану ван вароши. И кад су поново пролазили поред манастира, Софија Љвовна се сети Оље и би јој ужасно од помисли да девојкама и женама из њеног круга не остаје ништа друго него да се непрестано возе тројкама и да лажу, или да оду у манастир и да убијају тело… Следећег дана је био састанак, па се Софија Љвовна опет возила сама у фијакеру по вароши и сећала се тетке. Након недељу дана Волођа мали је остави. И после тога живот поче да тече као и раније, исто тако незанимљив, досадан, а понекад чак и болан.
Пуковник и Волођа мали играли су дуго билијара или пикета, Рита је неукусно и апатично причала вицеве, Софија Љвовна увек се возила колима и молила мужа да је провоза тројком.
Свраћајући готово сваког дана у манастир, досађивала је Ољи, жалила се на своје неиздржљиве патње, плакала, и при том осећала да је у ћелију, заједно с њом, улазило нешто нечисто, несрећно, отрцано, а Оља јој је махинално, у тону научене лекције, говорила да све то није ништа, да ће све проћи и да ће бог опрости
Извор: Феномени
