Како је могуће да се, почев од размеђа миленијума, драматичари овог нашег, хипер-брзог, растрзаног и хистеричног века (и позоришта) релативно често упуштају – кроз парафразе, пародије или пастише – у креативни дијалог са опусом Чехова, тог „статичног“, „интровертног“ хроничара једно наизглед „застарелог“ света? Премда не тежи неком коначном или „дубокоумном“ одговору на ово питање, недавна … Настави са читањем Чехов наш насушни