Piše: Anton Pavlovič Čehov
Pre neki dan sahranjivali smo mladu ženu našeg starog poštara Slatkopercova. Kad pokopasmo lepoticu, mi, po običaju naših dedova i otaca pođosmo u poštu da… učinimo pomen — njenoj duši.
Kad iznesoše na sto palačinke, starac-udovac se neutešno zaplaka i reče:
— Palačinke su isto onako rumene kao i pokojnica. Isto tako tople! Isto… kao dve kapi vode!
— Da — složite se učesnici pomena — pokojnica je doista bila lepotica… Žena da joj para nema!
— Da… Svi su se divili kad bi je videli… Ali, gospodo, nisam ja nju voleo zbog njene lepote niti zbog dobre naravi. Te dve osobine svojstvene su ženskoj prirodi uopšte i sretaju se dosta često u ovom svetu pod suncem. Voleo sam je zbog njene druge duševne osobine. A, naime: voleo sam je,
pokojnicu, bog joj dao rajsko naselje, zato što je i pored živog i nestašnog karaktera svome mužu bila verna. Bila mi je verna, bez obzira na to što je imala samo dvadeset, a meni će uskoro ravno šezdeset! Verna je bila meni, starcu! — Đakon, koji je bio na podušju, značajno muknu i kašljucnu, i na taj način izrazi svoju sumnju.
— Vi znači, ne verujete? — upita ga udovac.
— Ama nije da ne verujem — zbuni se đakon — već onako… Danas su mlade žene i suviše, znate… Randevu, sous provansal…
— Vi sumnjate, a ja ću vam dokazati! Ja sam kod nje podržavao vernost prema sebi na razne načine, tako reći strategijskim metodima, nešto slično fortifikaciji. S obzirom na moje držanje i lukavi karakter, moja žena nije mogla ni u kom slučaju da me prevari. Jer ja sam lukavstvo upotrebljavao radi čuvanja moralne čistote svoje bračne postelje. Ja znam izvesne reči, slične lozinki. Izgovorim te reči i… gotovo, mogu mirno da spavam. Što se tiče vernosti…
— A kakve su to reči?
— Sasvim proste. Ja sam raširio po gradu lažan glas. Vi ga sigurno znate. Govorio sam svakom: „Moja žena Aljona živi s našim šefom policije Ivanom Aleksejičem Zalihvatskim.” Bilo je dovoljno samo to reći… Niko živ nije imao smelosti da se udvara Aljoni, jer se svako bojao šefovog gneva.
Kad bi je videli, odmah bi se sklanjali da ne bi Zalihvatski nešto pomislio. He-he-he! Jer ko bi se zakačio s tim brkatim anatemnjakom, rđavo bi se proveo… pet prijava će napisati sanitarnoj inspekciji. Ako, na primer, vidi tvoju mačku na ulici, napraviće zapisnik da ti je stoka lutala po gradu.
— Znači, vaša žena nije živela s Ivanom Aleksejičem? — otegosmo mi svi uglas zapanjeno.
— Ne, to je bilo moje lukavstvo… He-he… Šta kažete, zar vam nisam vešto podvalio, omladino? E, u tome i jeste veština!
Prođoše jedno tri minuta u ćutanju. Sedeli smo i ćutali, osećali smo se uvređeni i osramoćeni što nas je tako lukavo nasamario ovaj debeli starac crvenog nosa.
— Pa, daće bog, oženićeš se ti i drugi put! — progunđa đakon.
Izvor: Fenomeni
