Пише: Антон Јегер
Превео: М. М. Милојевић
Док се одлази из Брисела возoм, Аудијева фабрика је један од првих призора који се појављује на хоризонту. Место које чини сива правоугаона зграда дуго је било један од највећих белгијских произвођача аутомобила. Престижна и продуктивна, одговарала је као симбол европској престоници. Раније, ове године, подлегла је индустријској кризи која обузима континент и без помпе је затворена. На некада беспрекорним зидовима већ се уочавају графити.
Последњих месеци, приповест о овој Аудијевој фабрици постала је приповест о Европи. Обе стоје лоше, у опасности да буду збрисање новим ововековним геоекономским таласима. У Бриселу, одговор на овај усуд је у исто време у сагласју са токовима времена – као део шире војне обнове, министри тврде, некадашња фабрика аутомобила требало би да постане прооизвођач наоружања. Такво поновно покретање, кажу заговорници ове замисли, допринело би европској стратешкој аутономији и отворило би три хиљаде нових радних места.
Широм Европе, политичари се крећу према истој стратегији, надајући се да ће убити две муве једним ударцем. С једне стране, повећана војна потрошња учинила би Европу безбедном од Русије и независном од Америке, и барем би осигурала њен статус суперсиле. С друге стране, она би поспешила занемоћали европски индустријски сектор, који мори кинеска конкуренција и висока цена енергената. Преусмерење велике количине новца у војску, наводи се у излагању овог аргумента, је начин да се бори против двојне кризе геополитичке рањивости и економске обамрлости.
Ове наде ће се по свој прилици показати узалудним. Европско прегнуће ка милитаризацији, које пати истовремено и од проблема обима и од проблема мањка ефикасности, неће остварити оне замисли које је само прокламовало. Али ово прегнуће носи још већу опасност од оне да само претрпи неуспех. Усредсређење на одбрану по цену свега осталог, ризикује да Европску унију помакне уназад а не напред. Уместо да представља велики напаредак, вратоломно наоружавање могло би се да покаже као историјска грешка.
Новом европском приступу углавном се даје старије име: војни кејнзијанизам. Изворно, концепт је означавао склоност влада из половине двадесетог века да се супротставе економским потешкоћама повећањем војне потрошње – комбинација коју су наводно први увели нацисти тридесетих година 20. века, а онда су је глобализовали Американци четрдесетих година. У новије време, овим термином се означава ратна економија председника Владимира Путина у Русији.
Ипак, све је само не очигледно да садашња европска настојања оправдавају тај опис. За почетак, континент једноставно пролази кроз повратак на ниво војне потрошње из времена пре 1989. године. На врхунцу током шездесетих година 20. века, на пример, немачка војна потрошња досегла је нешто испод пет процената бруто домаћег производа; циљ немачког канцелара Фридриха Мерца, објављен прошле недеље, је три и по одсто. Такав повратак тешко да се може означити као велики скок напред – а сигурно не одговара концепту ‚Цајтенвенде“ односно „прекретне тачке“ који је коришћен у Немачкој како би се описала промена у приступу војној потрошњи.
Јавна корист од ове стратегије – кејнзијански део – остаје подједнако нејасан. Иако је Немачка у извесној мери олабавила правила око јавног задуживања, европски политичари и даље оклевају да уведу буџетске дефиците. Више новца за војску ће пренапрегнути ионако сужен буџетски простор, одузимајући од програма социјалне заштите, инфраструктурног развоја и јавних добара. Уместо војног кејнзијанизма, боље поређење европског одбрамбеног рога изобиља јесте реганизам из осамдесетих година 20. века, у којем су повећање војне потрошње и сужавање социјалних давања ишли руку под руку.
То је, на крају крајева, логика заговарања белгијских званичника да се Аудијева фабрика претвори у снабдевача оружја. Главни заговорник овог плана, министар одбране Тео Франкен, тврдио је да држава настоји да умањи свој дефицит и да увећа војни будеџ у исто време када мора да умањи издатке за социјалну помоћ. „Социјална помоћ се превише угојила‘, рекао је. ‚Скидање неколико милијарди од буџета који је тежак 200 милијарди евра није нечовечно, зар не?“ Узимајући у обзир колико раширено друштвено незадовољство потхрањује крајњу десницу и прети европској кохезији, ово гледиште је у најмању руку врло кратковидо.
Међутим, постоји и други проблеми са настојањима да се континент ремилитаризује. Под један, многи некадашњи индустријски сектори постаће заинтересовани за вођење рата у иностранству – што је далеко мање поуздан извор профита него продаја аутомобила потрошачима. Осим тога, више новца за војску не значи нужно и боље резултате. Као што је економиста Адам Туз приметио, Eвропљани заједно раскалашно троше на своје ‚зомби војске‘ а заузврат добијају врло мало, и у погледу расположивог људства и у погледу расположиве борбене технике. Ниједна европска компанија, на пример, не убраја се међу десет највећих одбрамбених компанија по оствареном промету.
Потом ту долази суштински европски проблем координације. Пошто су тенкови и друга војна опрема већ веома скупи, трошкови поновног континенталног наоружавања биће увишестручени децентрализованом структуром доношења одлука у Унији, у којој појединачне националне државе настоје да осигурају уговоре. Назнаке ове неефикасности видљиве су по слабим настојањима да се произведу артиљеријске гранате за рат у Украјини. Поред ове збрке, прве исплате европске расипничке потрошње отићи ће не Европљанима него Американцима.
Ова логистичка ограничења требало би да буду одмерена заједно са културним ограничењима ремилитаризације Европе. Деведесетих година 20. века, британски новинар Анатол Ливен тврдио је да свако ко мисли да ће Европа посведочити повратак пруског милитаризма по свој прилици ‚није никада био у немачком диску‘. Многе европске државе напустиле су систем регрутације почетком двехиљадитих а и даље имају велике потешкоће да свом бирачком телу приближе замисао војне службе. Као одговор на позиве за поновном мобилизацијом, на пример, један немачки водитељ подкаста говорио је у име многих: ‚Пре бих био жив него мртав‘.
Упркос томе, европски политичари су одлучни да промовишу поновно наоружавање као услов за ступање континента у 21. век. На прошлонедељном НАТО самиту, на којем су се скоро све државе чланице обавезале да повисе војну потрошњу током наредне деценије на пет одсто бруто домаћег прозова – иако би од тога један и по одсто одлазио за инфраструктурне и истраживачке пројекте повезане са одбраном – могла се видети права изложба оваквих гледишта. Број ратова широм света, уз нови који прети да се разбукта у Ирану тобоже потцртавају потребу да Европа изнова постане борбени континент. Ова стратегија, званичници тврде, комбинује војну независност са привредним опоравком.
Ниједан од ових исхода није вероватан. Уколико настави кретање по садашњој путањи, Европа се неће упутити ни ка војном кејнзијанизму са друштвеном дивидендом нити ка одбрамбеној стратегији која би одговарала аспирацијама суперсиле. Уместо тога, ризикује најгоре од оба света: танак економски опоравак без дугорочне перспективе раста, и раскошне накнаде одбрамбеном сектору али које не би допринеле томе да Европа по војној снази досегне своје ривале. Кратко путовање до Брисела, у којем фабрика Аудија и даље стоји празна, требало би да је довољно да посетиоцу поткрепи истинитост ових тврдњи.
Извор: The New York Times
