Пише: Анита Јанковић Речевић
Милиони дјеце широм свијета жртве су трговине људима, приморани на тежак и очајан живот. Нажалост, то није непознаница јер је на ту тематику снимљено море документарних фимова и још више исписано новинских чланака.
Проблем постоји деценијама, ако не и вијековима и о томе смо сви слушали и гледали, али увијек мислећи да се то дешава негдје далеко.
Да су такве муке и тешке судбине резервисане искључиво за дјецу из Индије, Индонезије, Бразила, бројних афричких земаља, па чак и Албаније, али мало ко је мислио да тако нешто постоји и код нас.
Случај из брчанског насеља Ивици, гдје је у уторак пронађено 31 дијете, за које се сумња да су жртве трговине дјецом, отворио је очи јавности и показао да се такве криминалне радње ипак не дешавају само у филмовима и миљама далеко, него да су итекако присутне и на нашој територији.
И то наочиглед многих који су изабрали да ћуте.
Фармацеутска индустрија, плацебо и депресија: Истраживања професора Кирша
Досадашња званична истрага није открила много, али наводно су бројни мјештани тог насеља знали за „кућу страве“, али су сматрали да је у питању приватни вртић. Поједине комшије у својим изјавама практично па нормализују цијелу причу тврдећи да су дјеца у тој кући практично одгајана, да је жена која их је чувала била привржена њима, да малишани нису малтретирани, запуштени и слично,износећи небулозне тврдње да су у кући чувана и дјеца политичара.
Све изречено требало би додатно да забрине грађане БиХ који озбиљно треба да се запитају у шта се то претвара наше друштво.
Да ли су људи постали до те мјере отуђени да ни тешке дјечје судбине не могу пробудити мрву емпатије. Јер ако је неко знао, па макар и један комшија, да дјеца ту бораве без родитеља, како је могуће да нису посумњали на трговину људима и све пријавили полицији. Јер није ту у питању једно, двоје, па и петоро дјеце. Него десетине. У конкретном случају њих 31. Потпуно је сулудо и бесмислено да се у неусловном објекту налазе десетине дјеце и да неко прича причу како је сматрао да је то вртић.
Аларм додатно пале наводи да су одређене сумње и пријаве постојале још 2018. године, али да нико није реаговао. За седам година кроз кућу страве вјероватно је прошло стотине дјеце потпуно неопажено, њихова судбина вјероватно ће остати тајна. Мало је вјероватно ће се судбине тих малишана икада бити објелодањене, да ће се сазнати гдје су завршила и којим каналима. Кријумчари ће, као што су бројни досадашњи случајеви показали, заметнути сваки траг и врх леденог бријега неће се отопити. Али је важно да одговорни, макар они из БиХ, буду кажњени како бисмо овакве случајеве гледали само на филмском плату, не у стварности и непосредној близини.
Немили догађај из Брчког мора бити позив за буђење комплетне заједнице, изградњу сигурнијег и хуманијег друштва. Дјечје ропство у 21. вијеку не смије бити опција.
Извор: Глас Српске
