Пише: Јанис Варуфакис
Суочени с економским потезима председника Трампа, критичари с центра политичког спектра углавном се двоуме између препуштања очају и дирљиве вере да ће се његово царинско лудило ускоро само од себе стишати. Претпостављају да ће Трамп наставити да пенуша док стварност не покаже неутемељеност његовог схватања економије. Али изгледа да им је нешто промакло: Трампову фиксација на царине само је део глобалног економског плана који је сасвим солидан — мада рискантан.
Њихово размишљање заснива се на погрешној представи о томе како се капитал, роба и новац крећу светом. Као винар који се напија сопственим вином, центристи су поверовали у сопствену пропаганду: да живимо у свету конкурентних тржишта, у ком је новац неутралан, а цене аутоматски уједначавају понуду и тражњу. Несофистицирани Трамп заправо је много софистициранији од њих, јер схвата да је сирова економска моћ, а не маргинална продуктивност, оно што одлучује о томе ко шта може себи да допусти – једнако на домаћој и међународној сцени.
Мада покушаји да се проникне у Трампов ум личе на зурење у амбис, треба разумети како он размишља о три кључна питања: Зашто верује да остатак света експлоатише Америку? Каква је његова визија новог међународног поретка у ком ће Америка поновно бити „велика“? Како то намерава да оствари? Одговори на ова питања воде ка утемељеној критици Трамповог економског мастерплана.
Зашто председник верује да је Америка лоше прошла у нагодби с остатком света? Његова примарна замерка је то што странци користе надмоћ долара – који америчкој администрацији и владајућој класи даје огромну моћ – на начин који води у неминовни пад Сједињених Држава. Дакле, оно што већина сматра великом америчком привилегијом, он види као велики терет.
Трамп већ деценијама јадикује због гашења америчке производње: „Ако немате челик, немате ни државу“. Али зашто за то криви глобалну улогу долара? Зато што стране централне банке не дозвољавају корекцију вредности долара наниже, на „исправан“ ниво, онај на ком би се извоз Сједињених Држава опоравио, а увоз ограничио, одговара Трамп. То не значи да су стране централне банке сковале заверу против Америке. Једноставно, долар је једина сигурна међународна резервна валута која им је доступна. Сасвим је природно то што европске и азијске централне банке гомилају доларе који пристижу у Европу и Азију када Америка купује њихову робу. Одбијањем да залихе долара замене за сопствену валуту, Европска централна банка, Банка Јапана, Народна банка Кине и Банка Енглеске смањују тражњу за сопственим валутама (па тако и њихову вредност). Захваљујући томе извозници из њихових земаља могу да продају више робе у Америци и тако зараде још више долара. У зачараном кругу, долари се гомилају у трезорима страних централних банака које их користе за куповину америчког државног дуга и тако остварују принос.
У томе је проблем. Трамп верује да Америка превише увози зато што се превише узорно понаша, као да је дужна да странцима осигура доларске резерве. Укратко, производња у Сједињеним Државама је у паду зато што је Америка добри Самарићанин: њени радници и средња класа трпе да би остатак света могао да се развија на рачун Америке.
Али америчка изузетност почива управо на хегемонијском статусу долара, што Трамп добро зна и уме да цени. Улагања страних централних банака у америчке обвезнице омогућила су америчкој администрацији да одржава буџетски дефицит и плаћа огромну војску од које би свака друга земља одавно банкротирала. Као окосница међународног платног система, хегемонијски долар омогућује председнику данашњи еквивалент дипломатије топовима: може да казни било ког појединца или државу на свету.
Ипак, по Трамповом мишљењу, то није довољна компензација за страдања америчких произвођача који не могу да конкуришу странцима чије централне банке злоупотребљавају услугу (доларских резерви) коју им Америка бесплатно пружа и тако доприносе прецењености америчке валуте. Трамп верује да Америка саму себе поткопава због свог геополитичког примата и акумулирања туђих профита. Прилив богатства из иностранства користи Вол Стриту трговцима некретнинама, али штети људима који су Трампа већ два пута довели у Белу кућу: то су Американци у средишњем делу земље који производи „мужевна“ добра, као што су челик и аутомобили, добра потребна за опстанак нације.
Трампова ноћна мора је и пролазност америчке хегемоније. Давне 1988, када су му Лери Кинг и Опра Винфри помагали да промовише књигу Уметност договора, често се жалио: „Ми смо дужничка нација. Нешто се мора догодити у неколико наредних година, јер не можемо вечно правити минус од 200 милијарди долара годишње“. Сада је још уверенији да се та катастрофална преломна тачка приближава: док се амерички производ у односу на остатак света смањује, глобална тражња за доларима расте брже од америчких прихода. Зато вредност долара мора расти још брже да би се одржао корак с потребама света. То не може трајати заувек.
Када амерички дефицит пређе одређени праг, странци ће се успаничити. Продаће средства деноминована у доларима и пронаћи неку другу валуту. Американци ће се наћи усред глобалног хаоса, с уништеним производним сектором, застарелим финансијским тржиштима и несолвентном администрацијом. Због тог сценарија Трамп верује да је његова мисија спасавање Америке и успостављање новог међународног поретка. И то је суштина његовог плана: да у 2025. години произведе снажан глобални шок којим ће поништити последице Ниxоновог укидања система из Бретон Вудса 1971. године, чиме је започела ера финансијализације.
Централно место у новом глобалном поретку треба да заузме јефтинији долар, који ће истовремено сачувати статус светске резервне валуте – чиме би се додатно смањиле стопе дугорочног задуживања Америке. Може ли Трамп добити и јаре (хегемонијски статус долара и одржавање приноса америчких државних обвезница на ниском нивоу) и паре (депресирани долар)? Он зна да му тржишта то неће испоручити добровољно. То могу обавити само стране централне банке. Али да би оне то учиниле, прво их треба довољно испрепадати да нешто предузму. Ту на сцену ступају царине.
То је оно што његови критичари не схватају. Они погрешно мисле да Трамп верује да су царине довољне за смањење америчког трговинског дефицита. Трамп зна да се то неће догодити. Царине су корисне као средство којим ће шокирати стране централне банке и принудити их да смање домаће каматне стопе, што ће омекшати евро, јен и јуан у односу на долар. Тако ће неутралисати раст цена оцарињених роба увезених у САД, па ће цене које плаћају амерички потрошачи остати непромењене. Трошкове Трампових царина практично ће сносити земље против којих су царине уведене.
Али царине су само прва фаза његовог економског мастерплана. Пошто је наметнуо високе царине као нову нормалност, док страни новац наставља да се акумулира у Америци Трамп може чекати прави тренутак док га пријатељи и непријатељи у Европи и Азији моле да пристане на разговор. Онда почиње друга фаза: велики преговори.
За разлику од својих претходника, од Картера до Бајдена, Трамп не воли мултилатералне скупове и преговоре с много учесника. Више воли да преговара један на један. Његов идеални свет може се представити моделом точка бицикла са жбицама, где ниједна од појединачних жбица не утиче на окретање точка. На основу таквог погледа на свет Трамп је уверен да се може успешно носити са сваком земљом понаособ. Уз царине с једне и претње повлачењем америчког безбедносног штита (или чак његовим окретањем против саговорника) с друге стране, Трамп планира да већину земаља натера на послушност.
Оне треба да пристану на знатно увећање вредности сопствених валута без ликвидације дугорочних доларских улога. Он захтева не само да сви смање домаће камате, него и да пристану на неке посебне захтеве. Од азијских земаља које тренутно гомилају највише долара тражиће да део краткорочних доларских пласмана замене сопственом валутом (и тако увећају њену вредност). Еврозона је релативно сиромашна доларима и изнутра подељена, што ојачава Трампову преговарачку позицију, па може захтевати три ствари: да пристану на замену дугорочних обвезница обвезницама које ће бити ултра-дугорочне или чак трајне; да дозволе немачким произвођачима да се преселе у Америку; и, наравно, да купују више оружја произведеног у САД.
Замислите Трампов осмех док замишља другу фазу свог мастерплана. Сваки пут када нека страна влада пристане на његове захтеве, он бележи још једну победу. А ако га нека непослушна држава одбије, царине ће остати на снази, што ће генерисати стални прилив долара којима може располагати како год жели (будући да Конгрес контролише само фискалне приходе). Када друга фаза плана буде довршена, свет ће остати подељен на два табора: онај заштићен америчким безбедносним штитом, по цену поскупљења сопствене валуте, губитка производних погона и присилне куповине америчког извоза, укључујући оружје, и онај који ће стратешки можда бити ближи Кини и Русији, али ће остати повезан са Америком кроз трговину умањеног обима која ће Трампу доносити редовне приходе од царина.
Његова визија пожељног међународног економског поретка разликује се од моје, али то не значи да треба потценити њену солидност и сврховитост – што чини већина центриста. Као и сваки добро осмишљен план, и овај се лако може завршити неуспехом. Можда пад вредности долара неће бити довољан да неутрализује скок цена које ће плаћати амерички потрошачи због увођења царина. Или би продаја долара могла бити превелика да би се приноси од дугорочних америчких обвезница одржали на довољно ниском нивоу. Поред тих ризика, којима се може управљати, његов мастерплан ће морати да положи испит и на два политичка питања.
Прва политичка претња његовом мастерплану долази изнутра. Ако трговински дефицит почне да се смањује, као што је планирано, стране приватне инвестиције ће престати да се сливају на Вол Стит. Трамп ће бити приморан да изда или своје племе бесних финансијера и трговаца некретнинама или радничку класу која га је довела на власт. У међувремену ће се отворити још један фронт. Ако све земље буде третирао засебно, ускоро би могао да изазове њихове посебне реакције. Пекинг би могао одустати од своје опрезне политике и претворити БРИКС у нови Бретон Вудс, у ком би јуан имао улогу стожера коју је долар имао у изворном Бретон Вудс систему. Можда ће то бити најважније наслеђе Трамповог импресивног мастерплана, а уједно и најтежа казна за његовог творца.
Извор: Пешчаник
