Пише: Јанис Варуфакис
Шаролика група центристички усмерених коментатора у Европи, на глобалном југу, а после изборне победе Доналда Трампа и у Сједињеним Државама, верује да је запад на силазној путањи. Наравно, никада није било више моћи концентрисане у рукама тако малог броја људи (на тако мало адреса) као што је то данас случај са западом. Али можда управо то значи да је моћ запада осуђена на пропаст?
У Европи постоје добри разлози да прича о паду буде прихваћена. Баш као што је Римско царство преместило престоницу у Константинопољ, не би ли продужило хегемонију за још један миленијум, препуштајући Рим варварима, тако се и тежиште запада померило према Сједињеним Државама, док су Британија и Европа препуштене стагнацији која их чини инертним, заосталим и све мање битним.
Али постоји и један дубљи разлог за суморно расположење: то је склоност да се опадање преданости запада сопственом систему вредности (универзална људска права, разноликост и отвореност) меша с процесом заласка западног дела света. Као змија која одбацује стару кошуљицу, запад покушава да заштити своју моћ одбацивањем система вредности који му је у двадесетом веку омогућио надмоћ, али у двадесет првом више не може служити том циљу.
Демократија никада није била предуслов за успон капитализма. Исто важи и за оно што данас називамо западним системом вредности. Моћ запада није изграђена на хуманистичким начелима, већ на бруталном израбљивању код куће, те трговини робљем и опијумом и бројним геноцидима почињеним у Америци, Африци и Аустралији.
У периоду зенита, западна моћ у прекоморским земљама није имала никаквих ограничења. Европа је слала у свет милионе насељеника да покоре друге народе и искористе њихове ресурсе. Претварајући се да домороци на које наилазе заправо и нису људска бића, могли су да прогласе њихову земљу за terra nullius, територију слободну од насељеника, неопходну европским досељеницима – што је био први чин сваког геноцида, од Америке, Африке и Аустралије до данашње Палестине.
Али, мада неприкосновена у прекоморским деловима света, западна моћ се код куће суочавала с изазовима потлачених нижих класа које су се буниле због економске кризе и неспособности многих да приуште себи довољно добара произведених у фабрикама које припадају малобројнима. Сукоби су се прелили у велике сукобе западних сила које су се надметале за тржишта, што је кулминирало избијањем два светска рата.
Западне елите су након тога биле принуђене да учине извесне уступке. Код куће су пристале на јавно образовање и здравствени и пензијски систем. На међународној сцени, бес изазван суровим ратовима и геноцидима имао је за резултат деколонизацију, универзалне декларације о људским правима и међународне кривичне судове.
У неколико деценија после Другог светског рата, запад је уживао у топлини и сјају дистрибутивне правде, мешовите економије, разноликости, владавине права у земљи и међународног поретка утемељеног на правилима. Економски посматрано, опстанку таквих вредности у великој мери је доприносио централно планирани глобални монетарни систем који су осмислиле Сједињене Државе у Бретон Вудсу, а који је Америци омогућио да вишкове рециклира упућивањем у Европу и Јапан и тако доларизује земље савезнице да би подстакла свој нето извоз.
А онда је 1971. Америка постала земља дефицита. Уместо да стегну каиш као Немачка, Сједињене Државе су демонтирале Бретон Вудс и увећале свој трговински дефицит. Немачка, Јапан, а касније и Кина, постали су нето извозници у размени с Америком, а остварени доларски профите су усмеравани на Вол стрит ради улагања и куповине америчког државног дуга, некретнина и деоница у које су странци смели да инвестирају.
Онда је америчка владајућа класа доживела тренутак епифаније: Зашто бисмо производили ствари код куће, ако се можемо поуздати да ће страни капиталисти своје производе и доларе слати у Сједињене Државе? Тако су комплетну производњу извезли у иностранство и покренули деиндустријализацију центара америчке производње.
Вол стрит се налазио у средишту тог одважног и новог механизма рециклирања. Да би успешно одиграо своју улогу, морао је бити ослобођен свих контрола. За спровођење масовне дерегулације била је потребна економска и политичка филозофија која ће то подржати. Тражња је произвела одговарајућу понуду и тако је рођен неолиберализам. Ускоро је свет био преплављен финансијским дериватима који су јахали на цунамију страног капитала у њујоршким банкама. Када се талас испумпао 2008, запад се замало сломио заједно с њим.
Онда су успаничени западни лидери одобрили емисију 35 трилиона долара за опоравак финансијера и истовремено наметнули мере штедње за становништво. Једини део тих трилиона који је заиста уложен у машине, утрошен је за изградњу капитала у облаку којим су велике техно компаније стекле пуну моћ над срцима и умовима западног становништва.
Комбинација социјализма за финансијере, урушавања животних изгледа за људе на доњој половини доходовне дистрибуције и предаје наших умова капиталу у облаку у власништву великих техно компанија родила је Врли нови запад, чије доминантне елите немају никакве користи од система вредности из прошлог века. Слободна трговина, антимонополска правила, нулта емисија, демократија, отвореност према миграцији, разноликост, људска права и Међународни суд правде третирају се с истим презиром с којим су се Сједињене Државе односиле према компрадорским диктаторима након што би им истекао рок употребе.
Европа је немоћна због неспособности да федерализује политичку моћ након што је федерализовала свој новац, док свет у развоју никада није био задуженији. Једино Кина има довољно снаге да стане на пут западу. Иронија је у томе што Кина не жели да буде хегемон. Све што Кина жели јесте да несметано продаје своју робу.
Али запад је уверен да му је Кина смртни непријатељ. Као Едипов отац, који страда од синовљеве руке зато што је поверовао у пророчанство да ће га убити сопствени син, тако и запад без предаха покушава да принуди Кину да се одважи и упути озбиљан изазов западној моћи, на пример, претварањем БРИКС-а у нешто слично Бретон Вудсу, овог пута с јуаном у улози долара.
Запад је у 2024. наставио да јача. Али, с пропадањем западног система вредности, ојачала је и његова решеност да допринесе сопственом паду.
Извор: Пешчаник
