Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Ово што овдје читате представља један истраживачки покушај на тему Голог отока и злочина који се тамо збио, али у наше дане поприма карактеристике прилога за изучавање феномена Андријевице. Дакле, „четири пута више од Пљеваља и много пута више од Цетиња“. У овој малој варошици изгледа да се запатио феномен оданости „диктатору“, па, без обзира што „срце Васојевића“ 2/3 куца и ритму 30. августа 2020., чињеница да једна трећина и даље гласа ДПС, је забрињавајућа, попут степена загађености ваздуха у Пљевљима, или расипања шљунка из ријечних корита Мораче.
Разумио бих гласање за СДП (странку која је својевремено напустила Владу због неких принципа), или за СД (странку која нема криминалног „путера“ на глави) па чак и за Новака Аџића (странку која је у имену спојила државу и Европу). Разумио бих, кажем, ако си Васојевић, а одрекао си се српства и завјета предака, да тражиш неког у коме видиш неку перспективу па да гласаш за неку од ових горе странака. Или бар за Пуру Поповића, једног од оних из бившег ЛСЦГ за које је Славко рекао да су чиста УДБА. Али глас за странку чије су перспективе више везане за Спуж и Бјелопавлиће, него за Васојевиће?
Па то може само нарав навикла на хапшења, привођења и логоре. Нема је, додуше пуно ни у Андријевици, али трећина гласача, послије свих сјеча шума и расипања природног богатства, показује да је на овој обали Лима треба још воде да протече како би се дошло до слободне грађанске свијести.
До читања у сљедећем броју….
