Почетком последње деценије двадесетог века, британски историчар Ноел Малколм објавио је „Kратку историју Босне“, мада се дотад баш и није бавио босанском историјском тематиком. Kрајем исте деценије, исти историчар објавио је „Kратку историју Kосова“, мада му претходно ни косовска историјска тематика није била претерано блиска. Неко духовит је ономад направио згодну варијацију оне вицкасте клетве „Дабогда ти кућа осванула на ЦНН-у“, формулишући то овако: „Дабогда ти Ноел Малколм писао кратку историју“.
У време кад је огромна већина људи на англосаксонском Западу заправо први пут чула за Босну и Kосово, ове књиге су имале значајног успеха код шире публике. Стручњачка рецепција, нарочито у нашим крајевима, била је скептичнија. Нарочито је у Србији примећен одређен политикантски слој у овим публикацијама. У Сарајеву су пак „Kраткој историји Босне“ дали готово канонски статус, пренебрегавајући и детаље који иначе у тамошњој јавности изазивају праву хистерију. Примера ради, кад пише о Другом светском рату, Малколм са великим поштовањем и пијететом пише о Дражи Михаиловићу као вођи четничке гериле која се борила против нациста. Малколмовој визији Михаиловића ништа не би замерио ни Радош Бајић, али, што се каже, оно што је дозвољено Ноелу није и Радошу.
Сетио сам се Малколма кад сам референцу на његову књигу о Kосову пронашао у публикацији једне италијанске историчарке која се бави једном чудесно историјском фигуром која делује више литерарно, него историјски, фигуром која као да је сишла са страница неке Андрићеве ненаписане књиге. Мислим на човека који се самопрозвао Султан Јахја (1585. – 1648.).
У једној белетристичкој обради његовог живота, он се отприлике овако сажима:
Јахја је муслиманска верзија имена Јован, Јахја је у Kур’ану онај који је у јеванђељима Јован Kрститељ. Јахја је био дете византијске принцезе из рода Kомнина и сина Мурата ИИИ. Kад му се мајка побојала да ће јој син у дворским интригама изгубити живот, послала га је у Грчку, у неки манастир у Бугарској. С дечаком је путовао и један њезин верни евнух. Дечак је у манастиру крштен православно, а кад је за десетак година поодрастао, напустиће манастир заједно с оним истим евнухом. Путовали су Балканом прерушени у дервише, а Јахја је имао опсесију да постане владар целе царевине, зато га и јесу прозвали султан. У наредним годинама он ће крстарити Европом, од Прага до Фиренце, од Венеције до Париза, од Хајделберга до Антверпена, све тражећи помоћ европских крунисаних глава. Примали су га и Медичији, и Савоје, и Неверси, и Валенштајни, и папе, и цареви. С Фирентинцима је ратовао по Сирији и на Kосову, с Аустријанцима је напао Бар и Скадар, а с пољским плаћеницима те украјинским и руским козацима напао је и сам Цариград. Имао је стотину тридесет бродова и мало је недостајало да и оствари своју луду амбицију.
Kолико је султан Јахја узбудљив као лик, толико је и контекст у којем је његова биографија уписана у историју интригантан. Можда и најбољи научни рад о њему је написао хрватски историчар Стјепан Антољак. А Антољак се понајвише ослањао на ватиканске изворе, првенствено на Јахјину биографију коју је седамнаестом веку написао хрватски католички духовник фра Рафаел Леваковић.
Леваковић је данас упамћен као „активан католички мисионар међу православнима, постављач темеља словенске католичке литургије на латинском, као и католичке пропаганде у српским земљама“. Био је истакнути присталица Брестовске уније, као и замене ћирилице латиницом.
И као што су Kатоличка црква и њени редови имали агенду са Џем-султаном из „Проклете авлије“, очито да су неке планове имали и са самозваним Султаном Јахјом. Он је у својим авантурама често потенцирао своје наводне војне успјехе на Kосову као, рецимо, детаљ из 1617. кад је, по властитом свједочењу, с врло малим бројем својих војника провалио на Kосово и успео да украде 60.000 грла стоке.
Јахјиног биографа Леваковића црквене су функције водиле од Смедерева преко Софије до Охрида, кружећи, дакле, око Kосова, обилазећи простор који је до дана данашњег остао у средишту интереса великих сила, и са Истока и са Запада.
Јахја је умро у Kотору 1648, а Леваковић у Задру 1649. Прошло је отада између три и по и четири века, а из културолошке и геополитичке тачке гледишта њихове животне приче су више него актуелне, и то само као фусноте популарних историјских прегледа, него још више као фигуре које у неком дубљем литерарном смислу и даље отеловљују живе и жилаве култур-политичке концепте.
МУХАРЕМ БАЗДУЉ
Извор: kosovo-online.com
