Пише: Жанета Ђукић Перишић
Андрић је често спомињао кључне утицаје на своје интелектуално обликовање: боравак у Кракову током 1914. године, живот у Француској, време проведено у Шпанији 1928. године, а једнако тако, ако не и више, неколико боравака двадесетих година у Италији оставили су јасан и снажан траг не само у пишчевој личности него, у великој мери, и у његовом делу. У години обележавања 50-годишњице смрти Иве Андрића, Државни архив Србије у сарадњи са Архивом Републике Српске и Српском православном црквеном општином у Трсту приредио је изложбу под насловом „Иво Андрић и Италија – документа“, која ће бити отворена у Сали „Шкуљевић“ Српске православне црквене општине у Трсту, 17. октобра 2025. Поводом Андрићевог рођендана, доносимо текст из каталога ове изложбе, уз неколико одломака из Андрићевих текстова о рађању фашизма у Италији.
Иво Андрић највероватније би се сложио са пољским писцем Хенриком Сјенкјевичем, добитником Нобелове награде за књижевност 1905. године, да сваки човек има две домовине: једна је она у којој је рођен, а друга је – Италија. Та земља и њена раскошна култура, богата историја, непролазна уметност, градови чудесне лепоте, пријатна клима, топла мора и разнолика природа, чини се да су, кроз литературу, били блиски нашем писцу и пре него што је 16. фебруара 1920. године распоређен на рад у посланству Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца при Светој Столици.
Колико је Андрићев боравак у Италији за њега био инспиративан, у којој се мери огледао у његовим лектирама и преводима, избору тема књижевних приказа, есеја и приповедака, види се и у његовој преписци и бележницама као и увидом у његову библиографију.
Италијанске теме, питања фашистичког покрета, легенда о Светом Франциску из Асизија, родоначелнику фрањевачког реда чијим је посленицима Андрић посветио добар део своје прозе, ишчитавање дела Леонарда да Винчија, Микеланђела, Макијавелија, Гвичардинија, Леопардија, Манцонија, Пирандела, Петрарке, неких мање познатих песника или извештаја венецијанских амбасадора при Порти, као и савремене уметности футуризма, свакако су били један посебан корпус знања, идеја и, слободно се може рећи, осећајности који су трасирали пут једном делу Андрићевог стваралаштва. О некима од њих Андрић је доцније писао или је преводио њихова дела.
Поред утицаја Леопардијеве мисли на Андрићеву рану поезију, у његовом делу можемо пронаћи и друге непосредне доказе, чак и директне инспирације италијанским писцима. Тако је сам Андрић посведочио да је почетни пасус романа На Дрини ћуприја инспирисан почетком Манцонијевих Вереника. Андрићев опис Дрине с почетка његовог романа подсећа на Манцонијеву слику језера Комо у Вереницима:
„Онај огранак језера Комо који се окреће ка југу између два непрекидна планинска ланца, с обе стране са затонима и заливима, према томе како се планинске косе истичу или узмичу, одједном се сужава и добија облик и ток реке, између једног гребена с десне стране и простране обале с леве; и мост који ту спаја те две обале изгледа да чини још осетнијим тај преображај, и да обележава тачку где језеро престаје, а река Ада почиње док поново не узме име језера онде где се две обале опет размичу, те се вода разлива и успорава по новим заливима и новим затонима.“
Почетак романа На Дрини ћуприја пак гласи:
„Већим делом свога тока река Дрина протиче кроз тесне гудуре између стрмих планина или кроз дубоке кањоне окомито одсечених обала. Само на неколико места речног тока њене се обале проширују у отворене долине и стварају, било на једној било на обе стране реке, жупне, делимично равне, делимично таласасте пределе, подесне за обрађивање и насеља. Такво једно проширење настаје и овде, код Вишеграда, на месту где Дрина избија у наглом завоју из дубоког и уског теснаца који стварају Буткове стијене и Узавничке планине. Заокрет који ту прави Дрина необично је оштар, а планине са обе стране тако су стрме и толико ублизу да изгледају као затворен масив из којег река извире право, као из мрког зида. Али ту се планине одједном размичу у неправилан амфитеатар чији промер на најширем месту није већи од петнаестак километара ваздушне линије.“
Андрић у Риму
Према „вечном граду“, у који је стигао фебруара 1920, писац је имао амбивалентан однос. Из писама пријатељима видимо усамљеног песника који се труди да разуме рад векова на лепоти на којој лежи „ужас столећа“. У клими „меланхоличног и нездравог Рима“, како доцније вели у есеју „Његош у Италији“, која му се чини „преслатка“ и са којом је „на ратној нози“, где све је „тужно, прашно и болесно од многих столећа“, Андрић ипак успева да сагледа немерљиву лепоту прохујалих времена заточених у камен.
Полако се навикавајући на италијанску престоницу, после почетних несналажења он постепено открива заносно богатство града са остацима раскоши древне античке престонице, са зачуђујућим и колосалним грађевинама и сликарством ренесансе и свих потоњих епоха које су остављале печат на његовој величини. Одлази покаткад на краћа путовања у Напуљ („лијеп, неописиво и неизрециво лијеп“), Року ди Папа („oкрепио сам се малко шумом и отвореним видиком“), Остију („видио рушевине римских кућа, храмове и позоришта, купао се – након толико – опет у мору“), Арбуцо, Пизу, Субијако…
Јерков на предавању у Никшићу: Андрић је био преширок за нас
На тим првим корацима у Италији Андрић евоцира и мисао на Његоша, трудећи се да препозна знакове које је о великом песнику оставио Љуба Ненадовић у Писмима из Италије: „Кад год сам долазио у коју од тих вароши, ја сам увек, на сталним местима, помишљао на владику“, пише Андрић у свом првом есеју о Његошу из 1925. године.
„Колико сам љепоте видио у ово кратко време, не да се казати“, пише Андрић пријатељици већ априла 1920. године. „Антички мрамори обогаћују човека за сав живот; отварају нам очи, али одузимају реч, да нам душа бива мудра, и лепа и шутљива као што су и они.“
Јуна 1920. године Андрић своме професору и добротвору Тугомиру Алауповићу из Рима пише: „И најбољи историчари, филозофи и археолози не могу него само наслутити величину антике и очајни напор ренесансе, јер се сви закључци стварају само по фрагментима (одприлике као кад би неко по изломљеном костуру хтио реконструисати љепоту тога човјека док је био жив). Само једно знам: да ме из сваког комадића камена гледа таква љепота и такав мир и снага, да сам често срећан и поносан што је у људској свијести могло бити толике љепоте и што су руке човјекове имале снаге да јој дају облик.“
Кад није заузет радом у Посланству, на чијем је челу правник и публициста Лујо Бакотић, Далматинац југословенске оријентације, он има времена да чита, стиче нова знања и да се дружи: виђа се са краљевским војним изаслаником Михајлом Јовановићем, његовом женом Даницом и ћерком Маром, дружи се са дон Антом Анићем, секретаром Посланства са којим се зна још из времена тамновања у Марибору. С њима је у друштву, нарочито на краћим излетима, и Милан Ристић, који ради при Посланству, те сликари Игњат Јоб и Никола Бешевић.
Повремено му навраћају и стари пријатељи: др Ђуро Димовић долази из Загреба, а у касно пролеће 1921, на повратку из Париза, посећује га Црњански. Заједно путују по Тоскани из које ће Црњански доцније, 1930. године, своје утиске преточити у Љубав у Тоскани.
„Прво сам био код Андрића, у Риму, у посети (…) а затим сам, са Андрићем, отишао у Фиоренцу“, вели Милош Црњански у тексту „Уз поему Стражилово“, коју је написао у тосканском месту Фјезоле, 1921. године.
Готово пола века доцније, у зиму 1964. године, са женом Милицом Бабић поново ужива у Риму, шета са задовољством Форумом Романумом, око Цркве св. Петра или Шпанским степеницама, хода по Via Apia, одлази и у Року ди Папа и Фjезоле, да се присети младости. Потом посећује Напуљ, Херкуланум и Милано, сусреће се са писцима Албертом Моравијом и Салватореом Квазимодом, који је Нобелову награду за књижевност добио 1959. године, и са сликаром Ренатом Карузом.
„Римске студије“
У време својих раних такозваних „римских студија“ Андрић преводи „Химну сунцу“ Светог Франциска из Асизија коју је Ернст Ренан сматрао „најбољом религиозном поезијом после еванђеља“, а Жак ле Гоф „бисером ране италијанске поезије“.
Францискова химна сунцу
Свевишњи, свемоћни, добри Господе, Теби припада хвала и слава и част, и сваки благослов;
Теби једином доликују они, и ниједан човек није достојан да Те помене;
Слава Ти, Боже мој, са свим Твојим створењима;
Нарочито господаром братом Сунцем које освиће и обасјава нас светлом дана,
И лепо је и зрачи великим сјајем, и Твoja je, Свевишњи, слика и прилика,
Слава Ти, Боже мој, рад сестре наше Месечине и рад звезда које си створио сјајне и драгоцене и красне.
Слава Ти, Боже мој, рад брата Ветра и рад ваздуха, ведра и облачна, и рад сваког времена којим Ти крепиш своја створења.
Слава Ти, Боже мој, рад сестре Воде, која је много корисна и понизна и драгоцена и чиста.
Слава Ти, Боже мој, рад брата Огња којим расветљујеш ноћ, и који је леп и пријатан, и моћан и јак.
Слава Ти, Боже мој, рад мајке наше Земље, која нас држи и води, и која рађа свакојаким родом, са шареним цвећем и биљем.
Слава Ти, Боже мој, за оне који праштају ради љубави Твоје и подносе увреде и невоље.
Блажени они који их поднесу у миру, јер ћеш их Ти, Свевишњи, окрунити.
Слава Ти, Боже мој, рад сестре наше Смрти телесне којој нико жив не може избећи.
Тешко онима који умру у смртним гресима, блажени они који су по Твојој светој вољи, јер им друга смрт неће наудити (мисли на смрт духовну).
Хвалите и благосиљајте Господа, и благодариге му и служите у великој понизности.
Ово је чувена Францискова химна сунцу. Она представља суму његова живота. У њој је најочитије „уклоњен древни јаз између религије и природе“ и „све живо сједињено у један усклик благослова и хвале“. Он, који је целог свог века био далеко од књига и књишког знања и вештина, „homo simplex et illiteratus“, дао је у овој песми на јединствено прост и узвишен начин пун израз и својој дубокој вери и својој готово паганској љубави за природу.
(Иво Андрић, „Легенда о св. Франциску из Асизија“)
Још су три песме италијанских аутора (једног непознатог песника из 14. века, Наполитанца Јакоба Санацара с краја 15. века, те Флорентинца Сануча дел Бенеа из средине 14. века) заинтересовале Андрића у време дипломатске мисије при Светој Столици. Преводе тих песама објавио је 1923. године.
За боравка у Риму Иво Андрић живо се занима и за савремени тренутак у Италији. Осим што упознаје и настоји да разуме антички Рим, уз дела класичне италијанске књижевности, њега занимају и проблеми модерног стварања. Пише о футуризму као књижевном правцу, као снажном авангардном покрету који узбуркава италијанску литерарну сцену.
У текстовима о Маринетију, том „позоришном превратнику“, Андрић даје кратку слику новог покрета описујући га као „буку и бес“, са заглушујућом реакцијом публике.
У тексту „Позориште изненађења“, са поднасловом „Писмо из Рима“ из 1921. године, Андрић описује саму Маринетијеву представу у римском варијетеу „Салоне Маргерита“ и уочава трагове опште психозе и хистерије које полако захватају све области живота у Италији, наговештавајући полако рађање фашизма.
Једнако критички Андрић је писао и о Маринетијевом роману Алковен од челика, сматрајући да роман компромитује свога аутора, тога проповедника рата као „хигијене света“.
И поред свих изазова који су га мамили и свег богатства историје што су му се у Италији нудили, Андрић се у Риму, ипак, не осећа пријатно јер га друштвена клима плаши и онеспокојава. Тражи да га преместе, било куда. Указом краља Александра, почетком октобра 1921, он добија звање вицеконзула II класе са местом у Краљевском генералном конзулату у Букурешту.
После око годину дана у Румунији, писац поново пакује кофере и новембра 1922. године одлази на место вицеконзула друге класе у Конзулату Краљевине СХС у Трсту.
Ту га дочекује један од првих трагичних призора какви ће убрзо постати уобичајена пракса фашистичких дивљања: јула 1920. године фашистички црнокошуљаши спалили су тршћански Словенски дом, одневши као ратни плен заставу Краљевине СХС. О том вандалском чину известиле су многе светске новине.
Сведок рађања фашизма
После првих текстова о Маринетију Андрић након повратка у Италију наставља да пише о фашизму. Током 1922. године штампа и приказ романа Ноктурно Габријела Д’Aнунција под називом „Једна ратна књига Габриела Дaнунциа“. Тај текст један је у низу публицистичких чланака који се баве актуелном италијанском политичком стварношћу о којој је Андрић знао из прве руке, због својих дипломатских боравака у Италији. Објављује потом и текстове „Фашистичка револуција“ (1923), „Бенито Мусолини“ (1923), „Случај Матеоти“ (1924), „Криза фашизма – криза Италије“ (1925), „Стање у Италији“ (1925), „Ђовани Амендола“ (1926).
Непогрешивим политичким инстинктом, Андрић већ у чланку о Д’Aнунциjу из 1922. уочава и демистификује деформације и искораке у италијанском друштву. Критички оштро и непоткупљиво осврће се на раскорак између Д’Aнунцијеве уметничке супериорности и инфериорности његовог става о оправданости рата, сматрајући недостојним пишчево естетизовање рата које се коси са елементарном хуманошћу.
Андрић је био и сведок „марша на Рим“ Мусолинијевих присталица: он јасно види куда иде италијанска стварност, осећајући опасност од фашизма који се шири Апенинским полуострвом. Са свешћу интелектуалца који сагледава сву бруталност надолазеће катастрофе, са искуством и осетљивошћу борца који је, спознавши већ једну крваву голготу Великог рата, видео у какав бездан води крајност идеолошке и политичке концепције фашизма, Андрић упозорава на безумље и виолентност идеје која ће раскомадати Европу.
Боравећи, као што смо видели, у дипломатској мисији у Риму од 1920. до 1921. године, те у Трсту крајем 1922, почетком 1923. и, доцније, накратко, у лето 1926. године, Андрић је морао бити непосредни сведок и очевидац колективне хистерије и масовне идеолошке заразе која је харала Италијом.
„Ко је у новембру 1921, за фашистичког конгреса у Риму, видио њихове поворке како, у црним кошуљама са мртвачким главама, разбарушене косе и парадна корака, пролазе мирним римским улицама, тај је у њима могао да чита порекло и пут фашизма“, бележи писац у тексту „Фашистичка револуција“.
Послуживши се трима Мусолинијевим биографијама, одбацујући, притом, пропагандистичке украсе, у тексту „Бенито Мусолини“, већ удаљен из италијанског фашистичког пакла, Андрић ипак, живо и ангажовано, анализира историјат фашизма и појаву, личност и деловање Мусолинија на путу до неупитне позиције диктатора.
Андрић о Мусолинију 1923.
(…) Време од конгреса у Риму па до похода на Рим у октобру 1922, значило је за фашизам беспрекидно пристизање снага. Упоредо с тим и Мусолини је све више узимао алире диктатора, као да се вршећи партијску диктатуру вежбао за државну која га је чекала. Он показује све атрибуте диктатора: безобзирност, проницавост и организаторску способност. Његова сурова безобзирност привлачи уместо да одбија. Он прониче душу маса којима хоће да се наметне и искоришћује вешто њихово часовито расположење. Он уноси у јаван живот декор и церемонију, проскрибовану од демократских времена а тако вољену од италијанских маса, враћа фрази њено место, отвара нова поља локалним страстима и таштинама и личним амбицијама. У исто време он, противно од социјалиста, прилази масама с идејом жртве, подвргавања реду, одрицања и слепе покорности. Он уме да их дирне у то место које је вечно у људској души и које само треба умети пронаћи. Као награду за борбу и одрицање он им не обећаје ништа до тај исти занос одрицања. „Фашиста је дужан да све даде за отаџбину а да за награду не тражи ништа.“
Наравно да се тим средством могло успевати само код мањина, дела интелигенције, омладине. Али он има и мање идеалних средстава, за најшире масе. Он оснива фашистичке синдикате, који су испрва слаби и исмејавани али у којима се доцније радници хиљаде, јер су ти синдикати ближе власти и већ услед тога респектовани од послодаваца.
Поседујућим класама, обогаћеним ратом али озловољеним и изнуреним поратним хаосом, он ставља у изглед осигурано и мирно уживање њихова поседа; патриотима: ред у земљи и углед према вани; онима који су се борили, нарочито официрима: респектовање и признање ратних заслуга; младежи зараженој поратном психозом спорта и авантуре: некажњив размах страсти, бучан церемонијал, црне кошуље, јефтину славу. А за све оне којима нема шта да стави у изглед или који његових дарова неће, он има такођер начина: он их хладнокрвно препушта „акцијама“ својих squadra, тј. тољаги, рицинусу, огњу, прогонству и погрдама сваке врсте.
Тако је Мусолини разорио и у земљу сатерао Социјалистичку партију и социјал-комунисте свих нијанса и у исто време докраја уништио и онако посрнули углед демократског државног уређења.
Победник у тој крвавој и огорченој борби, он није више имао шта да оклева. Држава је клечала пред њим као краљевска кћи пред светим Ђорђем, витезом. Требало је само да руку положи на њу. И он је то и учинио: у бескрвном и доста театралном походу на Рим, за који је организовао 50.000 црнокошуљаша, Мусолини је отео власт из руку добричине Факте а затим, онако у црној кошуљи и још задихан од похода, изишао пред краља и из његових руку примио (заправо узео) владу над Италијом.
Овде се, тактом тријумфалних маршева, завршују биографије које су пред нама. Ту ћемо се зауставити и ми, јер све што би се даље рекло било би критика Мусолинијева дела, а то није задатак овог приказа; можда једног од наредних.
Показујући фашизам као доминацију безакоња на примеру убиства социјалистичког посланика Матеотија, у тексту „Случај Матеоти“ Андрић управо у том кључном моменту предоминације силе и игнорисања права, уочава увод у кризу фашизма о којој ће нешто више рећи у чланку „Криза Италије – криза фашизма“.
У општем метежу и силовитим погромима који се обрушавају на неистомишљенике, у злослутној грмљавини фашистичког терора, полако се издваја опозиција, са јасним гласом моралног револта. Стреловитом брзином умножавајући број противника, фашизам „све више показује да нит уме да се свлада ни да влада“.
Андрић о случају Матеоти 1924.
(…) Са доласком Мусолинија на власт дошао је и читав рој младих људи из провинције, адвокатских кандидата или често само резервних потпоручника по занимању, који су стекли заслуга за фашизам. Они су запремили највиша места у најважнијим министарствима и почели да деле између себе благодети власти која им је брзо ударила у главу. Давани су највиши ордени и одличја, подељиване баронске титуле (уз опрост такса); неке од њих је Мусолини сам поженио дамама из аристокрације.
А за тим младим људима, који су преко ноћи дошли до власти и угледа, појурио је опет нов рој сателита, њихових партизана и сиромашних рођака из провинције. И многи који је донедавно био опћински чиновник или секретар месног одбора фашистичке странке у Козенци или негде у Абруцима, нашао се сада као начелник целог једног одељења, заденуо монокл и почео да и осећа и показује шта значи власт. Цео тај свет новајлија је, углавном, припадао ратној генерацији, одраслој у култу силе, личног подвига, вратоломног ризика, генерацији која је гледала како се убија, расипа, троши, али која није никад видела како се споро и тешко ствара и гради, са одрицањем, без бучног и брзог успеха. То је нараштај изнимних мера, изнимних у добром и у рђавом смислу.
Доведени на власт у име законитости, права и реда, они су требали да отпочну са савезним примењивањем посгојећих закона и мудрим увођењем нових. Уместо тога је настало једно несрећно и надасве антипатично мешање револуционарних средстава и законских мера. Где је партији или партијским величинама било згодно и корисно, ту се примењивао постојећи закон са пуном снагом и санкцијом државне власти, а где није било згодно ни могуће, ту се остало при фашистичким методама од пре доласка на власт: мучком премлаћивању појединих лица, разбијању покућства, паљењу редакција.
У тој пометњи се, наравно, лако десило да су до утицаја дошли најбезобзирнији и најгрлатији, неодговорни елементи с криминалним инстинктима и без неке идеологије. Тако је у кратко време настало оно што данас опозициона штампа неприкривено назива „banda del Viminale“ (палача Виминале је Министарсгво унутрашњих дела) или фашистичка Чека.
Посве је природно да ни ти млади људи с великим титулама и малим искуством, с великом власти а слабо развијеним осећањем одговорности, омамљени тамјаном друштва и штампе, нису могли, све и кад су лично били благородни и честити, да држе на узди оне мрачне елементе који су се све више око њих скупљали, што су се они више пењали, и који су им све потребнији бивали.
И у сенци Мусолинијева неприкосновена лика, у име фашизма-спасиоца, почела је безглава хајка за новцем и частима, искоришћавање положаја, уцењивање индустријалаца, један одвратан канкан скоројевића и пробисвета.
Једном окусивши сласт победе и плодове власти, сви ти крупни и ситни прваци фашизма су постали још осетљивији на критику и подозривији на противнике. А навикли на кратка разрачунавања, лишени осећања за закон и дух закона, почели су, разумљиво, да се све чешће лаћају већ опробаних преких средстава која су била тако замамљиво једноставна и тако успешна. Уместо да одговара на досадне и ситничаве интерпелације социјалиста, либерала и сличних цепидлака, које сваки прави фашиста мора да презире као тужне преостатке „копиланских времена“ пре велике године 1922, Министарство унутрашњих дела је почело да организује нападе на посланике који такве интерпелације доносе – или би их могли донети. Крвава фашистичка тољага је из просторија партијских организација пренесена у државна надлештва и одговорна министарства. А кад се већ једном пошло тим путем, онда није било лако зауставити се на косини. То је било тим теже што та клика аривиста није имала ни могла да има оно осећање мере, ону власт над сопственим апетитима и онај трезвен поглед на ствари, који даје само радом и искуством стечена култура. Него је та шака десперадоса гомилала насиље на насиље, док није у свом бесу коначно почела да мисли да су римски тргови исто што и уске улице њихових родних варошица у којима се узајамно премлаћује без суда и сведока, да је сва Италија коначно само један фашистички пашалук, а Европа потпуно без савести.
Тако је могло доћи и до уморства посланика Матеотија. И баш оно је било кап која је учинила да се чаша прелије (…)
У виду некролога италијанском антифашистичком, демократском борцу и државнику-филозофу Ђованију Амендоли који се жестоко супротставио вођи фашиста Мусолинију, Андрић даје профил једне храбре личности унутарњег племства, која спада у ред оних трагичних бораца који су до краја живота изгарали за своју идеју.
Међутим, фашизам, иако се „спотакао о Матеотијев леш“, нажалост, није био побеђен, констатује Андрић у тексту „Стање у Италији“. Наглашавајући да је 1925. година време потпуне фашизације Италије, када се, у садејству са футуристичком борбеном доктрином и вокабуларом, ради на установљавању једног новог, супериорног фашистичког „надчовека“, Андрић ипак уочава подземни рад и дух опозиције који се „шири сашаптавањем, тим древним средством незадовољних и гоњених“.
И зато, „онај ко влада Италијом, неће ове године имати летњег одмора“, узвикује писац на крају текста, слутећи дугу борбу са озбиљним и трагичним последицама на светској сцени.
Тршћански дани
Ни сâм писац, судећи према писмима која пише пријатељима, није имао много одмора нити пријатних дана у Трсту. Био је то један од градова који нису пријали његовом осетљивом здрављу. Влажна клима, суморни, ветровити зимски дани, уз велику скупоћу на коју се жали, учинили су Андрићу тршћанске дане неподношљивим: „Мастило ми се смрзло од ‘боре’ и зловоље. Нaпатио сам се довољно у ова два месеца. Лекар ми је саветовао да одмах напустим Трст. Срећом преместише ме у Грац“, пише Андрић у јануару 1923. године.
После боравка у Грацу где је стекао и докторат, Андрић поново, накратко, долази у Трст августа 1926. године. Три недеље у Трсту ради у комисији при Конзулату, суочавајући се са много главобоље и посла око утврђивања неправилности у раду особља.
О овом Андрићевом боравку у Трсту може се сазнати само из његових писама пријатељима, дочим о томе нема трагова у документацији о Андрићевој дипломатској служби при Министарству спољних послова. На основу увида у студију Аљоше Фонда Il Consolato del regno di Jugoslavia a Trieste из 2005. године, писаном на основу италијанских архивских и новинских извора, излази да је Андрић овог пута кратко боравио у Трсту.
Ту сазнајемо и да је конзул Душан Степановић јула 1926. нестао из Трста, са собом одневши и 1.200.000 динара (што је у то време износило око 200.000 лира). Никада није пронађен, сматра се да је отишао у Јужну Америку. О овом случају нема трагова у архивима у Србији, али их има у локалним, како тршћанским, тако и београдским новинама.
Траг Италије у Андрићевим причама
Поред неколико песама озарених духом Медитерана и култом светлости и сунца, а свакако инспирисаних Андрићевим боравком у Италији, та земља са својом престоницом Римом и великом јадранском луком Трстом ушла је и у Андрићеву уметничку прозу.
На самом почетку боравка у главном граду Италије, Андрић 1920. пише и објављује причу „Дан у Риму“. Врло прецизно следећи топографију тог града („Мене је, ипак, највише одушевио један парк, Пинчио, велик и већ сав зелен, пун и мирисних стаза и великих рондоа с дјецом.“), радња приче везана је за чудесну и бујну атмосферу италијанске престонице.
У причи „Први дан у радосном граду“ (1926), један безимени Андрићев јунак, који неодољиво подсећа на свога творца, проживљава веселе дане у италијанској престоници. Сва у загрцнутом тону кратких, химничних реченица, написана у форми писма пријатељу из Италије, та прича дата је као својеврстан путописни есеј о посебностима италијанског менталитета.
У приповеци „Занос и страдање Томе Галуса“ (1931), Андрић овако описује Трст, тај велики лучки град, године 1914, у освит Првог светског рата:
„И сада, док се пред њим пружао Трст, у велу дима и прашине, прожете сјајем сунца које је зашло, са светлима која се пале као неочекиване гирланде, са музикама које се укрштавају, ишчезавају, па опет јављају, као по плану неке игре, њему дође све то просто и разумљиво, као посве природан наставак свега што му се досада дешавало. И гледајући с палубе како се пале светла у низовима, целе улице одједном, он се још само питао: каква му радосна изненађења спрема ова варош.“
Међутим, Трст неће пријатељски дочекати Андрићевог јунака: без правог разлога и доказа о било каквој кривици, он бива ухапшен и спроведен до затвора у улици Коронео: тај затвор и данас постоји у Трсту.
Многобројни су ликови Италијана продефиловали Андрићевим делом: безимени неимар из приче „Мост на Жепи“ („У Цариграду је тада живео један Италијан, неимар, који је градио неколико мостова у околини Цариграда и по њима се прочуо“); мајстор Пјетро Сола из романа На Дрини ћуприја (после атентата Луиђија Лукенија на царицу Елизабету Аустријску 1898. године у Женеви, вишеградска деца задиркују месног Италијана Пјетра Сола, трчећи за њим и називајући га именом анархисте Лукенија); преводиоци и тумачи замршеног порекла Колоња, Давна и Николо Рота из Травничке хронике; младићи Макс Левенфелд и Паоло из приче „Писмо из 1920. године“; Паоло из „Разговора са Гојом“; породица Салцер из околине Трста у недовршеној прози На сунчаној страни и многи други Андрићеви јунаци припадају италијанском кругу и разноликом тршћанском миљеу, са свим његовим националним и културолошким разликама.
Андрић је често спомињао кључне утицаје на своје интелектуално обликовање: уз краткотрајни боравак у Кракову током 1914. године, који је умногоме обележио године духовног формирања младог писца, живот у Француској, чију је литературу добро познавао и волео, време проведено у Шпанији 1928. године значило је за Андрића обогаћивање већ уведене и зреле духовности. Једнако тако, ако не и више, неколико боравака двадесетих година у Италији оставили су јасан и снажан траг не само у пишчевој личности него, у великој мери, и у његовом делу.
Извор : РТС ОКО
