Пише: Мића Вујичић
Желите ли да видите шта се дешавало, отворићете уџбенике историје. А ја сам пред собом имао живу књигу. Ретко се среће неко ко је у себе увукао читав век, каже члан Француске академије за Радар поводом свог новог романа Стари календар једне љубави
Прве странице новог романа Андреја Макина испуњава важна арома – мирис упаљене цигарете на гробљу. „Цигаре!“, одмах нас исправља француски књижевник, рођен у Русији, у Краснојарску 1957. „Донет однекуд ветром… Немају је у рукама два човека из уводне целине.“
Да ли је одатле почео? Мора да је „горчина дувана“ отворила рукопис?
Одговара да све јесте онако како стоји у својеврсном прологу. Почетком деведесетих нашао се на Азурној обали, идући за траговима загонетног руског песника. „Ођедном сам наишао на веома старог господина. Разменили смо реченицу-две и мало-помало, он је почео да ми прича свој живот. Прошао је кроз читав двадесети век.“
Било да узмемо издање под насловом Стари календар једне љубави, Француско завештање, награђено 1995. Гонкуром, или пак дело Пријатељ Јерменин, у издању Лагуне, у преводима Анђе Петровић – увидећемо да за темељ проза узима најзвучније историјске догађаје прошлог столећа. Први и Други светски рат, Октобарску револуцију, Лењинову, Стаљинову смрт; догађаје из 1948, 1956, подизање Гвоздене завесе, пад Берлинског зида. У Пријатељу Јерменину, где тринаестогодишњак из сибирског сиротишта брани друга у школском дворишту, стиже чак до Нојеве барке! Завештање је „зарањање у праисторију породице“ разапете између Русије и Француске.
„Желите ли да видите шта се дешавало, отворићете уџбенике историје. А ја сам тада пред собом имао живу књигу. Зато сам се заинтересовао. Ретко се среће неко ко је у себе увукао читав век“, објашњава Макин у разговору за Радар. Додаје да обично учимо о крупним геополитичким питањима. Комунизам, социјализам и остало. „Да бисмо их оживели, бирамо звучне личности. Стаљина, Черчила, Тита. Где су други? Људи попут нас?“
Сусрет у Ници, међу гробовима смештеним изнад мора, пружио му је могућност да саслуша некога „стварног“.
Окамењено време
Но, не оклевамо да кажемо како поред расцепа у простору, његову поетику обележава додатна игра са протоком времена. Ликови су бачени у најкрупније потресе епохе, међутим, за њих сата као да нема. Приповедач Француског завештања рећи ће за себе да је чудан мутант, неспособан да живи у стварном свету.
Тежња да се стопира време, јасно је видљива у роману чији назив садржи реч календар. Доносећи Валдасову судбину, најпре чудесни судар с кријумчарима – указује на „мир пешчаних часовника“; пита се којим животним мерилима вагати успомене, тренутке што не брину „да обележе дане и године“.
Хавијер Блас: Шта се десило са афричким растом или о још једној изгубљеној деценији
Крај речи време, исписује расцеп, понор… У Пријатељу Јерменину налазимо скулптуру Успавана динамика. Све се чини да се живот окамени, јер је ту место Макиновим протагонистима. Дани протекли „за време рата“, личе у Француском завештању на сиво недељно поподне на празним улицама паланке. Јунакињи Шарлоти преостаје једино чекање. Земља је бескрајна: „Ипак је ишла кроз то заустављено време. Возом, таљигама, пешке.“
Поверава нам да су тренуци који остају они када се осетимо – бесмртним: „Сетите се Пруста. У трагању за ишчезлим временом…“ Скреће пажњу да је написао Друго рађање. „Ствари су јасне! Ту је рађање нашег тела. Живимо, волимо, патимо, умиремо… Онда смо пуштени да почнемо да живимо у друштву: постајете новинар, писац, преводилац, свеједно. Говорим о другом рођењу! Оба воде умирању. Човек је смртан и одлази. Па чекајте, постоји ли нешто друго? Уколико нема ничега, чему живети… Памтимо Камија и Мит о Сизифу. Осам сати рада, осам сати одмора, осам сати сна. Ово је сврха? Суштина није у најважнијим догађајима, већ у интимној епопеји.“
Чудесно се игра и преводитељка: наш песник, бачен у рат, „нема представу о времену“. Захваљујући њој, ступамо у позориште.
„Видели сте да маћеха тог дечака Валдаса прави мизансцене. Поставља Чеховљеве приче на импровизовану сцену у кући. Прељуба, новац, секс. Четрнаестогодишњак схвата да је живот баш то, да нема границе која дели тај мали театар и реалност. Пре свега, она је фатална. Вара мужа. Али и револуција, политичари, њихов наступ – све је право позориште. Младића занима има ли нечега иза сцене, кад се склони декор.“
Приметили смо друге мотиве поновљене у опусу, попут морфијума или слабог светла – најчешће: џепна лампа, фењер, светионик – али овом приликом начинили смо списак места на којима у Старом календару једне љубави помиње театар.
Маћеха Лера приређује „сезону“ на тераси. Њен љубавник упоређен је са филмским глумцима; од оних „црномањастих меланхолика који своју ћутљивост покривају изражајном мимиком“. Кључна су привлачења тела, моћи, новца. Декор је на брзину намолован, па опет схвата да је све игра, укључујући престо, краља. Ништа не измиче „театралној логици живота“. У салону, Лера даје комедију – муке веренице којој су украли одећу па се сакрила у футролу за контрабас.
Макин гледа списак. Водвиљ, костими, срушене кулисе света. Долази рат. Валдасово оружје није довољно ни за реквизит, камоли крваве окршаје белих и црвених.
„Рат је страшно позориште“, саопштава гост овогодишњих Молијерових дана. „Погледајте историју Југославије. Људи су се волели, венчавали. Ођедном долази ужас. Можемо ли да пронађемо другу димензију у оваквом животу; да буде истина, не људска комедија. Валдас проналази такав моменат. Среће јунакињу Тају и излази из стварности.“
Лукавство историје
Макинови јунаци донекле јесу изван збиље, „ослобођени од закона овог света“, премда снажно њоме притиснути; онако како накратко сами изгубимо појам о спољашњем животу док у мраку седимо пред сценом.
Може бити да је све покушај да се избегне „лукавство историје“ и спречи вечно враћање истих догађаја.
Стари календар једне љубави говори о емиграцији. Потврђује колико је повест лукава. Поздрављамо се с нашим саговорником и са Соњом Филиповић из Француског института, преводитељком разговора. Излазимо у Кнез Михаилову улицу и чујемо људе у пролазу.
Тешко је после тих гласова не размишљати о подвученим редовима о емиграцији. Не искључиво зато што је Валдас прошао кроз Београд, кроз Србију, на путу до Париза, где ради као таксиста, а сопствену Русију своди на отрцано задње седиште возила паркираног на периферији града.
Делује једноставно уклопити се: „Читати новине, понекада отићи у биоскоп, придружити се животу осталих људи, њиховој стварности, њиховом ’новом календару’.“
Остаје страх да ли постоји земља коју сте напустили.
Такође, да ли данас стоји закључак, у роману везан за емигранткињу нешто млађу од наратора, да је „нова генерација ослобођена мучне меланхолије која је обележавала старије избеглице“…
Или смо хтели – не хтели свакако „урасли у снежно дисање своје домовине“.
Извор: Радар
