Пише: М.В.
Неке одлуке имају незгодну особину да су прецизне. Не миришу на спектакл, али имају тежину документа. Не нуде наслов за клик, али нуде оно што је у новинарству најскупља роба, а то је јасан траг гдје је професија прешла границу.
Управо то представља одлука Омбудсмана ТВ Вијести у случају жалбе генералног директора РТЦГ Бориса Раонића. Омбудсман је крајем прошле седмице у одлуци по жалби Раонића утврдио кршење Кодекса новинара/новинарки Црне Горе.
Шта се заправо десило
Омбудсман ТВ Вијести усвојио је жалбу генералног директора РТЦГ, Бориса Раонића, и утврдио да је у информативном програму ТВ Вијести дошло до кршења Кодекса новинара/новинарки Црне Горе.
У образложењу одлуке наводи се да је Телевизија Вијести емитовала нетачну тврдњу да је Раонић „ружно писао“ о новинарки Јелени Јовановић, иако таква изјава не постоји у њеном судском исказу, нити је икада изречена. Омбудсман констатује да је ријеч о непровјереној информацији која је произвољно приписана судском поступку.
Посебно се истиче да чињеница да спорни навод, иако је, према наводима уредништва ТВ Вијести, преузет са портала Вијести – што новинарка Јелена Јовановић негира већ тврди да је у питању погрешно преношење – не ослобађа уредништво ТВ Вијести професионалне одговорности, јер Кодекс јасно прописује да се информације морају додатно и пажљиво провјерити прије емитовања.
Иако је реаговање Бориса Раонића емитовано у истом термину и у истој информативној емисији, Омбудсман је оцјенио да оно није презентовано као јасно издвојена и интегрална исправка, већ у полемичком контексту, што није у складу са професионалним стандардима. Због тога је уредништву ТВ Вијести упутио препоруке да убудуће реаговања, која испуњавају услове прописане Кодексом, објављују засебно и у пуном обиму, уз јасно раздвајање чињеница, коментара и контекста. Такође, препоручено је да се након исправке грешке гледаоци обавијесте о учињеној грешци и да се упути извињење гледаоцима и особи на коју се нетачна информација односила.
Наравно, по већ устаљеној пракси када је у питању однос према РТЦГ, осим поштовања новинарских принципа, правила и стандарда, и извињење је и овог пута изостало.
Исправка која није исправка
Други слој одлуке Омбудсмана тиче се начина на који је грешка „адресирана“. Да, реаговање Бориса Раонића је емитовано. Али Омбудсман закључује да оно није било презентовано као јасно издвојена и интегрална исправка, већ у полемичкој форми, гдје се Раонићевом реаговању придружује контрастав уредништва, што цијелу ствар контекстуализује на начин да јавност остаје без јасне информације да је грешка учињена, да су је учинили из ТВ Вијести, те да је информација коју је гледалиште добило нетачна.
То је, суштински, најважнији дио приче. Разлика између исправке и полемике није пука формалност. Исправка је признање чињенице у маниру „ово није било тачно, извињавамо се јавности због тога“. Полемика је покушај да се чињеница утопи у расправу, да грешка постане мишљење, а неистина „један угао“.
Зато су препоруке Омбудсмана ТВ Вијести биле јасне и нимало благе: реаговања треба објављивати засебно и интегрално, а након исправке грешке треба обавијестити гледаоце и упутити извињење и публици и особи на коју се нетачна информација односила.
Сугестија као техника
У жалби Омбудсману, Раонић је указао и на још осјетљивији елемент: инсинуативно довођење његовог имена у контекст случаја рањавања новинарке Оливере Лакић, без једне једине чињенице, без иједне макар и посредне повезнице која би такво повезивање оправдале, а све у циљу стварања погрешног утиска јавности.
То је опасан новинарски преседан, подсјетник да се репутација често не руши директном тврдњом, већ пажљиво састављеном асоцијацијом: довољно је да се име појави у истој реченици, у истом кадру, у истом даху, и остаје да публика „сама закључи“. Новинарство, међутим, није умјетност инсинуације. Новинарство је дисциплина провјере, чињаница и етичког односа према јавности. Ако није тако, онда није у питању новинарство.
Зашто је ова одлука важна и шире од једног случаја
Да је ријеч о изолованом пропусту, одлука Омбудсмана ТВ Вијести била би затворена као професионална опомена. Али тешко је говорити о изолацији када постоји континуитет. А управо ту долазимо до суштине.
У претходним годинама, РТЦГ и њен менаџмент били су предмет изузетно учесталог извјештавања Вијести, готово без иједног изузетка, у негативном контексту, неријетко у потпуности лишеног чињеничног основа. Оспоравале су се процедуре, проблематизовале одлуке, инсистирало на терминологији која унапријед пресуђује, а одговор институције често је третиран као сметња, а не као саставни дио информације. Мишљење друге стране, када се обрађује тема у журналистичком смислу је обавеза. Међутим, то не важи за Вијести када је тема РТЦГ.
Не ради се овдје о праву да се критикује. Критика је легитимна. РТЦГ је национални јавни сервис, и мора бити предмет тема, од похвала до критика, када је шта заслужено. Ради се о нечему другом: о упорно понављаном наративу који не тражи чињенице.
Иначе, РТЦГ је, према налазима више релевантних домаћих и међународних институција, препозната као једна од свега пар најтранспарентнијих институција у Црној Гори. Отвореност података, доступност информација и спремност на институционални надзор представљају стандард, а не изузетак у њеном раду.
Да ово није ствар утиска, већ обрасца, најбоље се види на конкретним примјерима. Три случаја из различитих периода и са различитим темама илустративно показују исти механизам, исти начин конструкције приче, исти однос према чињеницама и исти третман. Разлике су само у поводу, метод и циљ су увијек исти.
Студија случаја 1: станови за запослене у РТЦГ
Најчитљивији примјер тог механизма јесте прича о становима за запослене у РТЦГ.
У основи, ријеч је о пројекту којим је 90 запослених ријешило стамбено питање. Деведесет породица у 2025. години добило је привилегију да под веома повољним условима добије сопствени кров над главом. А ту прилику је добило зато што је њихова матична кућа стала иза потребе њихових породица, вреднујући рад, али и дубоку свијест о потреби социјалне политике.
Та чињеница, макар и на нивоу објективне информативе, дакле, без уласка у меритум ствари, у извјештавању медијског концерна Вијести не добија простор. Али добија перманентни третман који цијелу причу покушава представити искључиво из реално непостојећег лошег угла.
Умјесто тога, јавност се води кроз серију текстова и прилога у којима се социјална мјера, и то једна од ријетких у Црној Гори, третира као сумња, а појединачни случајеви – уколико уопште постоје – покушавају представити као доказ системске корупције.
Писало се о „становима у огласима“ у моментима када ниједан стан није био ни додијељен. Писало се о „повлашћенима“ без јасних параметара поређења. Писало се о правилнику без озбиљне анализе да ли је тај модел бољи или гори од других модела у земљи. Није се обазирало на реаговања тим поводом, уз обавезно пребацивање тежишта са чињеница на унапријед креирану моралну пресуду. Оваквим приступом се покушао створити утисак злоупотребе, без елементарних чињеница које би га поткријепиле.
Када су станови додијељени и када су запослени коначно добили кључеве, није било никакве вијести да се то десило. Деведесет ријешених стамбених питања, јединствен дан у животу за деведесет срећних породица није постало вијест. Нису објављене приче о људима који су деценијама живјели као подстанари, нити је анализиран модел као примјер добре праксе у јавном сектору. Та тишина била је једнако гласна као и претходни наслови.
Умјесто тога, баш тог дана, опет покушај скандализовања. Опет без провјере, без другог мишљења, без чињеница. У таквом оквиру, стамбена политика РТЦГ престаје да буде социјални успјех и примјер другима, и постаје извор сумње.
Међутим, посебно је индикативно оно што у кампањи Вијести изостаје. Нема упоредне анализе са другим јавним институцијама. Нема одговора на питање да ли је иједна друга државна или јавна установа у посљедњих десет година ријешила стамбено питање запослених на повољнији и транспарентнији начин. Да ли је то урадила боље од РТЦГ? Да ли је њен правилник бољи, или гори? Да ли више форсира раднике, или менаџмент? Нема интересовања за чињеницу да су критеријуми били јавни, да је процедура била формализована и да су резултати лако провјерљиви.
Кључно питање, које се упорно избјегава, гласи: ако је циљ истина и фер однос према јавности, зашто се не говори макар и неједнако гласно, о 90 ријешених стамбених питања, већ се упорно, без обзира на истину или професионалне стандарде, покушава креирати наратив? А одговор је веома прост: зато што је сумња овдје уређивачки циљ.
Скандал није само жељени резултат, скандал је овдје полазна тачка.
Студија случаја 2: одговор који није смио да се види
Други илустративан примјер односа према РТЦГ односи се на поступање по праву на одговор, и то у случају који је добио и институционални епилог. Дана 6. октобра 2025. године РТЦГ је поднијела жалбу због повреде права на исправку и одговор, након што дневни лист Вијести није обезбиједио исти пласман одговора РТЦГ-а на текст о службеним возилима, иако је то изричито прописано Законом о медијима. Спорни текст био је најављен на насловној страни, док одговор РТЦГ-а – иако објављен – није добио ни изблиза исти третман. Тиме је суштина права на одговор обесмишљена: информација која ствара утисак добила је пуну видљивост, док је исправка остала ван фокуса. Након неуспјешне медијације и изостанка благовременог изјашњења уредништва, жалба је у потпуности усвојена, уз констатацију да је кршењем смјернице 3.1 Кодекса новинара нарушен принцип равнотеже у информисању.
У контексту шире слике, овај случај додатно потврђује образац у којем одговор постоји – али не смије да буде једнако видљив.
Студија случаја 3: када наслов говори више од чињеница
Трећи примјер додатно осликава механизам којим се од информације прави утисак, и то кроз језик, конструкцију и селективну употребу извора. Ријеч је о тексту „Раонић се ‘частио’ новом ‘тојотом’“, на који је генерални директор РТЦГ Борис Раонић поднио жалбу заштитнику права читалаца Вијести.
У самој жалби није се оспоравала законитост поступка, напротив, Раонић је затражио оцјену да ли текст садржи кршење професионалних стандарда, указујући накнадно да употреба израза попут „частио“ и „трговина“, постављених у конкретан контекст, може сугерисати морално проблематично понашање иако је све урађено у складу са законом.
Након спроведене процедуре и неуспјешне медијације, жалба је дјелимично усвојена. Утврђено је кршење смјернице 1.2 Кодекса новинара/новинарки Црне Горе (тачност). Такође је утврђено кршење смјернице 1.3, поступање са изворима, јер Раонићу није дата могућност да одговори на оцјене и коментаре које је о његовим примањима изнијела чланица Савјета РТЦГ. Заштитница права читалаца јасно је констатовала да коментари саговорника немају исти статус и да, нарочито када су изнијети у негативном контексту, захтијевају право друге стране на одговор.
У контексту шире слике, овај случај је значајан не због тога што је жалба дјелимично усвојена, већ због онога што разоткрива како се комбинацијом сугестивног наслова, нетачне временске референце и једностраних коментара може произвести снажан утисак, иако су формалне чињенице – попут законитости поступка – неспорне.
Ово су тек три примјера у мору сличних случајева, међу хиљадама негативних текстова о РТЦГ објављених у посљедње четири године.
Уз садржај, једнако досљедно се дјелује и кроз избор фотографија, опремање текста и позиционирање на порталу, као паралелни механизми којима се негативна слика непрекидно гради и учвршћује.
Реаговање, деманти, исправка – тишина
Овдје се природно враћамо на оно што је Омбудсман ТВ Вијести проблематизовао: начин поступања након грешке.
У професионалном медију, деманти није непријатељ. Исправка није пораз. То су механизми који штите публику од дезинформације и штите медиј од самог себе. Када се реаговање објави „у пролазу“, када се сопствена грешка преведе у полемику, а публика се не обавијести јасно да је нешто било нетачно – тада не страда само особа о којој је ријеч. Страда повјерење.
Када се такви елементи понављају кроз различите теме и различите текстове и прилоге, они престају да буду изоловани пропусти. Постају дио препознатљивог обрасца у којем наслов носи поруку, а корекције долазе касно, тихо и са знатно мањим дометом од првобитне тврдње.
И ту долазимо до већег питања, оног које читалац не мора да добије сервирано: да ли је овај случај изузетак, или логична посљедица уређивачког обрасца у којем је РТЦГ стална мета, а чињенице понекад само материјал који се преслаже да би слика постала баш она која се жели?
Питање је, наравно, реторичке природе. Одговор јасан као дан.
Шта РТЦГ тражи и шта не тражи
РТЦГ не тражи заштиту од критике. Јавни сервис мора бити најотворенија институција у држави, што и јесте, и мора подносити најстрожији надзор. Али РТЦГ има право и хоће до краја да инсистира на стандардима новинарства: провјера прије објаве, одговорност након грешке, фер третман реаговања и равноправан однос према чињеницама које не одговарају почетној тези.
Одлука Омбудсмана ТВ Вијести показује да стандард у овом случају није испоштован. И зато је ова прича важна. Не због личности, не због полемике, већ због принципа. Ако изгубимо, или још горе, ако намјерно “покваримо кочнице” које професију раздвајају од дивљања, гдје смо? Уосталом, одговорност Јавног медијског сервиса Црне Горе није само информисање јавности, већ и чување стандарда професије.
Новинарство није производња утиска. Новинарство је провјера информација, и прије свега другог, одговоран однос према грађанима. А када се чињенице заобилазе да би се информација подредила утиску, онда више не говоримо о извјештавању. Не говоримо ни о критици. Тада говоримо о кампањи.
Закључак
Када се подвуче црта, разлози ове кампање су веома јасни.
РТЦГ је посљедњих година изашла из стања хроничне слабости, консолидовала је редакције, ојачала информативни и истраживачки капацитет, увела и уводи низ новина у свој рад, од социјалних програма за запослене до изразитог унапређења посла, и најважније од свега, повратила је повјерење јавности које је дуго било изгубљено. Јавни медијски сервис више није ирелевантан, већ према свим истраживањима и оцјенама завређује највећи дио пажње и повјерења јавности. Постали смо иновативни, поуздани, занимљиви, динамични.
Постали смо најгледанији.
Медијски концерн који деценијама функционише као централни филтер информација, као незаобилазни, самопроглашени судија туђих намјера и поступака, свако јачање Јавног сервиса доживљава као пријетњу сопственој позицији. Зато се не оспоравају само одлуке, већ легитимитет; не проблематизују се само потези, већ сама улога РТЦГ. Кампања, у том смислу, није одговор на пропусте, већ отпор губитку моћи.
У таквим околностима, гдје је РТЦГ квалитетан јавни сервис грађана Црне Горе губи се нешто много важније од тржишног удјела. Губи се монопол над интерпретацијом стварности.
Извор: РТЦГ
