“Волела бих да напишем властиту књигу због које ћу увек имати разлога да напишем још једну и још једну и још једну, јер у том чаробном незадовољству и свести о томе да увек можеш даље је – спас. Никада нисам пожелела да наликујем ни на кога другог нити да напишем што је неко други”, рекла је песникиња Ана Ристовић у Глифовој рубрици „Шта читају они који пишу“. Недуго потом је на друштвеним мрежама поделила вест да је завршила збирку песама, а крајем 2023. ју је објавила под насловом Ту за издавачку кућу Архипелаг.
Поезија Ане Ристовић, песникиње награђиване још од прве књиге (Сновидна вода, 1994), превођена је на бројне језике, заступљена је у више домаћин и странин антологија, а жири британског Гардијан уврстио је њену песму „Око нуле“ међу 50 најбољих љубавних песама написаних у последњих пола века. Ту је њена десета збирка.
„Цела књига песама Ане Ристовић Ту настоји да осмисли, препозна и изговори то чудесно место за које се, без остатка, може рећи ту. То место се у песмама Ане Ристовић тражи и на мору и на копну, и у себи и у свету, и у даљини и у близини, и у свакодневици с којом се мора и у сновиђењима без којих се не може ни у свакодневици ни у поезији, и у кинеским призорима и у медитеранским или београдским видицима. Али се најпре и најједноставније налази у самој поезији, као стајној тачки изнијансираног унутрашњег и узбурканог и многостраног спољњег света“, пише Гојко Божовић, песник, критичар и главни уредник Архипелага у рецензији .
Ту је слојевита збирка, доноси различите тематске кругове и динамичне промене тона, понекад и из стиха у стих. Уз ризик да одмах с почетка зазвучи наивно, али ипак: колико вам је у овој књизи био важан редослед песама и по чему сте знали (осетили) да је завршена?
Ову збирку почела сам да пишем једне летње вечери, 2019. године на Корчули, у Улици Тина Ујевића, за столом под стаблом маслине и смокве чије су се гране укрштале (руковале). Тада је у налету, у наредних десет дана настало и десет морских песама, испуњених препуштањем свакодневним призорима медитеранског спокојства. Да је књига завршена закључила сам три године касније, нашавши се на истом острву, једног кишног и ветровитог поподнева када се није могло изаћи из собе: за три песме које сам том приликом записала у свеску знала сам и да су логичан крај ове збирке. Она је почела на истом месту на којем се и окончала, сама по себи била нека врста спољашњег и унутрашњег путовања, препуштања призорима, доживљајима, непознатом и новооткривеном познатом.
Један њен део чине ,,острвске песме” и оне су природно једне уз друге. Други део чине песме настајале приликом путовања у Кину, трећи део чине оне настајале током пандемије, када се могло путовати и корачати само по атласу сопствене собе.
Ту су и песме које критички промишљању свакодневицу, обичаје и појаве савременог (не само нашег) друштва. Моји цртежи који чине део књиге, њих шеснаест, представљају некакве граничнике; циклуса нема. Када читам поезију савремених песника, наиме, чини ми се понекад да вештачки организују песме у циклусе, понекад је малтене више циклуса него песама, нпр. једна танушна књига, а десет циклуса! То ми се чини као кућа у којој је више врата него соба. Тематски кругови у мојој збирци су препознатљиви и мислим да се песме чврсто држе једна уз другу пратећи неки логичан ток.
Прва и завршна песма у збирци носе исти наслов, “Ту”. Прва је ноћни призор са Корчуле, а у последњој “бешавно и бешумно /место је у којем си увек ту / – баш ти”. Да ли је то ту географски или унутрашњи простор, њихов додир и преклапање, место одељено од буке језиком и тишином, спој свега тога или…?
Ту је истовремено и географски и унутрашњи простор. Често када путујемо не избијамо из властитог простора, затворени смо у себе, не прожимајући се, заправо, са другошћу коју срећемо на свом путу, неспремни да напустимо обрасце уобичајеног понашања и навика. На путовање одлазимо кофера препуних наше сопствене собе, неспремни да ишта од тога напустимо на тих десетак дана изборене слободе.
А права слобода би требало да буде – препуштање непознатом и откривање новог или барем измењеног себе у сусрету са другачијим светом. Откривамо само оно што нам нуде туђи блогови и интернет водичи, задовољно смештамо себе у већ виђено, у разгледницу коју су други већ хиљаду пута приказали на друштвеним мрежама.
Оно ,,ту“ које ја подразумевам као једини поштен облик препуштања географској различитости је апсолутно и огољено присуство у датом тренутку, било где, измештено и удаљено од властитих неопходности и комодитета. Можете носити ,,парадајз на плажу“, али понесите и поглед отворен да препозна разноликост камичака на њој, стопала која ће добро памтити улегнућа у песку, ухо које ће запамтити жамор деце и звук бицикала у уличицама које се нису нашле запамћене нигде другде осим у вама. Данашњи човек је, међутим, чини ми се изложен једном темељном парадоксу – иако му интернет нуди могућност да истовремено буде виртуелно присутан на било којој тачки света, он у откривању и препознавању света заправо не учествује пуним плућима, па ни онда када се уживо са тим светом сретне.
Умножено присуство заправо је одсуство, и човек је све мање присутан и у властитом животу, дајући примат само сопственом одразу у туђим очима, и непрестаном размишљању о неком неухватљивом и нејасном – сутра. Никада овде и сада, никада – ту, у себи, помирен са собом. Никада препуштен географији и атласу сопственог бића и садашњег тренутка.
Саставни део ваше претходне књиге, Књиге нестајања, чине фотографије, а у Ту сте унели и своје цртеже. Чини се да вам је тај визуелни моменат све важнији. Одакле то, у каквој су вези цртежи (често названи као песме уз које су дати) са стиховима (који већ носе упечатљиве слике)?
Цртање је било мој хоби и љубав из детињства и ране младости, као дете имала сам обичај и да правим мале ,,кућне“ стрипове чији су јунаци били чланови моје породице и комшилука. Свуда сам одлазила са већ припремљеним блокчићем и оловком, а сваки мој домаћи задатак у школи или рад био је илустрован, јер ме је то испуњавало. Својевремено сам била осликала и зидове своје собе. Касније сам на студијама напустила и запустила овај таленат, да бих му се изнова спонтано вратила завршавајући ову збирку поезије, када сам осетила да бих песмама могла да дам једну нову димензију, кроз припадајући им цртеж. Цртежи се – а има их шеснаест – огледају у песмама, и песме се огледају у цртежима.
Делује да вам је јако важно и оно што се (не) дешава баш сада, било у урбаној свакодневици, било у тишини острва. Постоји ли нешто што бисте одмах променили у том сада и ту?
На то – сада и ту – често реагујем у поезији, јер мом песничком бићу одговара да промишљам урбану свакодневицу у којој живим(о), да је понекад пропустим кроз филтер ироније, и свакако да се критички осврнем на одређене појаве у савременом друштву. То су, на пример, конзумеризам, фаворизовање глупости, потреба да се износи мишљење о свему, неуважавање другог као ни оног што нам је недовољно познато, снобизам, популизам, морализам, затуцаност, отуђеност данашњег човека, усамљеност… Ето, променила бих све то, као што бих волела да живим у неком другачијем времену.
Социолози, психолози и антрополози деценијама уназад баве се општим убрзањем и терором тренутка. Ви предлажете управо учење успоравању, макар при читању књига и гледању серија и филмова. Може ли се успоравање (поново) научити и да ли је оно, на ширем плану, одрживо?
Успорити данас, чини ми се да би било попут поновног учења ходању по земљи, и подразумевало би и пуно спотицања и болних падова, јер је човеково срце навикнуто да убрзано куца, и његово тело је заборавило да мирује, а руке су непрестано упослене, док је мозак површно препуштен примању и пропуштању бројних информација које га засипају 24 часа са свих страна. А ноге му, што је парадоксално, никад мање нису ходале.
Кошница тржног центра је место опуштања данашње деце и одраслих, вештачки рај који их подсећа да непрестано морају да троше не би ли уопште постојали и да замењују једне ствари другим, новим. У том непрестаном расипању човек губи и делић по делић себе, љушти своју кожу непрестано је замењујући новим и новим заменама, одасвуда га окружује жамор и бука медија и интернета, и све подсећа на ону Шекспирову причу коју идиот прича, пуну крика и беса. Није лако остати свој и читав у тој какофонији и свету који је начињен тако да стално одузима делић по делић нас самих од нас самих.
Једини начин је, чини ми се, да човек изнова научи да успори, да застане, да допусти себи да га један садржај – на пример када је реч о стварима у којима уживамо у доколици, књигама, филмовима и серијама – не води нужно истог трена ка новом садржају, већ да допусти да тај садржај одлежи у њему, прожме његово биће, препусти га запитаности и промишљању. Ако цео викенд проведемо ,,бинџујући“ једну серију, можда ћемо у року од два-три дана имати илузију да смо заиста проживели свет њених ликова и приче, али нећемо имати онај чудесни доживљај ишчекивања, наслућивања, нестрпљења који нам омогућава одлагање садржаја који примамо. И некако, брзо ћемо заборавити оно што смо гледали, јер оно није одлежало у нама.
Парадоксално је да је човек данас изложен општем убрзању и терору тренутка, а да је све мање способан да живи у тренутку (и за тренутак) и да му то ,,сада“ непрестано измиче. Човек који би се научио успоравању, морао би да се учи и вештини очувања тог успоравања у свакодневљу убрзавања. Као када би, уместо да свакодневно користи лифт, због властитог здравља бирао да се попне степеницама до десетог спрата.
Ако су “фина дечица… у ајподове загледана” и шетају се тржним центрима као да се “дуго и поштено спремају / за армију / будућих купаца”, а одрасли листају “свеце из новчаника”, “читају бесцење” и носе у “мобилном телефону / цео живот / мисли / иметак/ биографија/ ДНК”, где су они и оне што пишу и читају поезију?
Увек има и биће оних који читају и пишу поезију. Песници често живе у заблуди да поезију мало ко чита, а управо међу људима који нису професионално окренути књижевности и поезији има пуно оних који је читају у слободно време и разумеју је на свој начин. Захваљујући интернету, поезија је данас доступна и на друге начине, мада ништа не може заменити осећај држања књиге у рукама и шуштања папира. И у поменутим тржним центрима увек има неког ко ће отићи у књижару и потражити књигу поезије. Али, да ли ће је наћи с обзиром на то да можда полица са поезијом не постоји? Управо у томе је проблем, у илузији подгреваној купопродајном логиком да поезија није читана и да за песничке књиге нема купаца.
Код нас се, међутим, много преводи, и нико ме неће убедити да за све те књиге прозе разних светских аутора (а не говоримо о бестселерима и врхунским писцима) постоје читаоци и купци, и да у књижари није могућа једна полица која би била резервисана само за поезију. Уколико сте издавач у Србији и објављујете, рецимо, само поезију, ако немате нека лична познанства тешко да ћете моћи да продајте своја издања у већини књижара у Београду и осталим градовима.
Уколико вам песничка едиција није главна, већ пре свега објављујете књиге прозе домаћих и светских аутора, онда ћете уз њих моћи евентуално да провучете и по који примерак неке песничке књиге. Али књижаре бојажљиво примају по 2-3 примерка, као да сумњају у то да ће се и они продати. А није тако.
Кад год објавите нову збирку неко понови синтагму о “издвојеном месту у српској поезији”. Ваше песме одскора су и део Музеја поезије. Где ви, после 10 збирки и два избора, видите своје место у поезији и ко су песници и песникиње које осећате блиским по сензибилитету, без обзира на језик и традицију којој припадају?
Музеј поезије у Чачку, у библиотеци Владислав Петковић Дис, заиста је јединствено и посебно место, и било је веома узбудљиво поклонити нешто од личних мојих и очевих предмета за сталну поставку.
Што се тиче поменуте синтагме, не знам шта да кажем на њу, моје место одређују други, канон је једно, читаоци друго, антологије треће, а за песника је увек најважнији сам тренутак стварања тј. писања, јер то је тренутак непрестаног личног обнављања, нека врста неопходне трансфузије крви. Његово место је место на којем пише и на којем настају његове песме. И место које те песме начине у другима, настанивши се у њима, померивши их, покренувши их на размишљање и пробудивши у њима неки осећај или запитаност.
Тешко ми је да говорим о блискости по сензибилитету, јер радо читам и песнике и песникиње који се поетички сасвим разликују од мене. Али, волим поезију, наравно, Виславе Шимборске, Чеслава Милоша, Адама Загајевског, Еве Зоненберг, Тонија Хогланда, Марка Стренда, Воласа Стивенса, Силвије Плат, Ен Секстон, Томаса Трантремера, Елизабет Бишоп, Стевана Раичковића, Ивана В. Лалића, Милоша Комадине, Небојше Васовића, Драгослава Дедовића, Радета Танасијевића, Радмиле Лазић, Јелене Ленголд, Јасмине Топић, Петра Милорадовића, Данице Вукићевић, Мирјане Стефановић, Тање Ступар Трифуновић, Дејана Алексића, Стевана Тонтића, Ненада Јовановића, ево, сад ћу неког сигурно ненамерно изоставити …
Мотиви (са) путовања и прожимање култура чести су у вашим песмама. Ваши стихови превођени су на многе језике, ви преводите са словеначког. Шта чини добар препев?
У једној својој књизи есеја, Олга Токарчук је добро приметила да превођење личи на баштованску технику узимања пелцера с оригиналне биљке, његовог калемљења на другу биљку која онда пушта изданке, добија нову снагу и постаје пуноправна грана. Најтеже је, наравно, преводити поезију и често најбоље резултате у томе постижу сами песници који преводе, јер преводити поезију подразумева и поседовати извесну креативност у стихотворењу. Добар препев подразумева да потпуно разумемо и осетимо говор другог песника, али и да на вешт начин његов језички идиом прилагодимо нашем, да пренесемо ту биљку са једног простора на други не повредивши је, и истовремено стварајући нови изданак.
Нажалост, немам толико прилике да преводим словеначку поезију колико преводим прозу, и због свега поменутог свака прилика за превођење поезије неког песника додатно ме радује и испуњава.
”Право читање песничке књиге подразумева увек и додир папира”, закључили сте у једном разговору. Међутим, све је распрострањенија инстапоезија какву пишу, рецимо, Рупи Каур или Атикус. Могу ли екран, друштвене мреже и поезија заједно?
Зашто да не? Друштвене мреже свакако служе њеној популаризацији и буде заинтересованост за њу. Са друге стране, како инстаграм и сличне друштвене мреже не трпе много текста и углавном су сведени на кратке објаве, они могу послужити пре свега као окидач за то да се неко након сусрета са поезијом на интернету упути у потрагу за књигом.
Као пост-скриптум књиге додали сте и песму “написану уз помоћ вештачке интелигенције у стилу песама Ане Ристовић”. Занимљиво је као експеримент, с тим што ми се чини да та песма одскаче као најблеђа у збирци. Како ви гледате на АИ, може ли она да ствара вредна уметничка дела?
Не може, зато што ништа неће одменити и заменити људску креативност и пре свега потребу за стварањем, а стварање увек носи са собом и једну дозу ризика и неизвесности на коју уметник рачуна. Нажалост, бојим се да већ долази у бројним случајевима до злоупотребе вештачке интелигенције, и да живимо у свету у којем нека дела већ увелико настају створена од стране АИ.
То ће се најпре примити и прима се тамо где је новац – на пољу стварања бестселера, биографија познатих, популарне историографије … као и у сценаристици, драматургији…
Склона сам томе да не верујем да ће неки истински песник прибећи помоћи АИ да би написао збирку. Било би то као отићи од самог себе. С друге стране, намерно сам учинила експеримент писања песме уз помоћ АИ, да бих се поиграла, јер да би непријатеља победио, мораш га упознати.
Питања и уводна белешка: Матија Јовандић
Ана Ристовић
Извор: Глиф
