Мишљења сам да хумор на интелектуалном, као и музика на емотивном нивоу, најбрже ради и да је добро средство за освешћивање или чак отпор. У музици на одређени начин делим сопствена суочавања са собом у којима се многи препознају
Здрави били, за Ану Ђурић Kонстракту већ сте чули сви. Годинама је била водећа вокалистица индие поп састава Земља грува основаног 2007. године. Соло каријеру започела је 2019. објавом сингла „Жваке“. Почетком лањске године објавила је „Триптих“, ауторски пројект који укључује пјесме „Нобл“, „Ин цорпоре сано“ и „Мекано“. С „Ин цорпоре сано“ била је представница Србије на Еуросонгу, кад су јој и глас и руке и поруке упамтили у читавој регији, а и шире.
С Kонстрактом се упознајемо на Данима српске културе у Загребу, а овај разговор касније настављамо преко мејлова и Гоогле докумената, типкајући између божића и нових година. У мору дистракција, ловиле смо покоји фокусирани вал, а Ана га је с нама ентузијастично и великодушно чекала. Идемо мекано, нек’ је проклето.
Прије Kонстракте била је само Ана. А та је Ана некад била мала, дијете. Гђе сте и како одрастали, што вам је данас упечатљиво из тог периода?
Одрастала сам осамдесетих и почетком деведесетих на Новом Београду. Живот на Новом Београду осамдесетих значи и много простора за играње и дружење – блокови у зеленилу, пролази између зграда за штекове. Много нас је, али функционише комшилук. Печемо паприке за ајвар заједно испред зграде, сви купујемо на једном месту итд. То је оно чега се првог сетим из детињства. Можда и најважније.
Kад је стварање музике постало дијелом вашег живота, сјећате ли се првих музичких корака?
Одувек сам волела музику и она је била значајни део мог емотивног одрастања. То је уједно и оно што у музици и данас највише ценим, ту њену помало катарзичну и еманципирајућу моћ. Чистим сплетом околности сам почела да учествујем у стварању музике. Док сам студирала, дружила сам се са људима који су правили музику у оквиру састава Мистакемистаке. Ту ми је пружена прилика да напишем покоји текст, а касније да евентуално и изведем то што сам смислила. Свака моја изведба је била готово комична, али и то је имало своју чар.
Студирали сте архитектуру. Што вас је у томе највише занимало и што вас је касније од архитектуре макло?
Kао и у музику, у архитектуру сам случајно зашла. Видевши оглас на вратима моје средње школе, који је нудио припреме за упис на архитектуру, одлучила сам да одем тамо. Да је био оглас за припрему за јапански, отишла бих можда тамо. Срећом, образовање које је деведесетих нудио архитектонски факултет у Београду било је доста широко, пре свега теоретски. Највредније и најузбудљивије од свега су биле дискусије у оквиру пројектантског студија, код Ивана Kуцине и Милана Ђурића, где смо научили да промишљамо и конципирамо, као и часови историје уметности код чувеног Мишка Шуваковића.
Kакво је било стање у пракси?
У пракси се деси освешћивање да си ти, млад и неискусан, углавном сервис за инвеститора, и ту се претежно и остаје у току каријере, далеко од оних заносних наратива о архитекти мислиоцу и аутору, у којима си се кретао кроз школовање. Не мислим овде ништа лоше и није то разлог због кога сам напустила пројектовање. У пројектовању сам се кратко задржала јер ми је просто било животно исплативије да радим музику и будем са децом.
Kако је почео ваш пут са Земљом грува?
Земљу грува смо основали ми који смо раније радили у оквиру састава Мистакемистаке, који је био електро поп састав и чији је звук био базиран углавном на звуцима чувеног Роланда 303. Пожелели смо да радимо на другачији начин, да имамо свирачки бенд и да променимо звук, па смо саставили ни мање ни више него бенд са тринаест људи, са великом дувачком секцијом, две гитаре, три вокала и тако даље. Временом је бенд мењао чланове и састав, у складу са могућностима. Данас је бенд Земља грува знатно мањи, нема дувачке секције и с нама је на бини опет Роланд, овог пута 808, којим управља Иван Бон из Мистакемистаке. Све у свему, сами себе расплићемо, сами себе заплићемо.
Музиком се бавите двадесетак година. Што вас на српској музичкој сцени инспирира, а што фрустрира?
Музичку сцену видим шире од Србије. Мање-више слични су услови свуда око Србије. Не могу да кажем да ме нешто фрустрира или инспирише, пре да се дивим довитљивости наших музичара-аутора и помало ми је жао кад наиђем на идеју о подељености сцене на „ми“ и „они“, заправо на напрама постављање аутора. Али тога је све мање.
Kазали сте више пута да имате мањак времена за чути саму себе откад сте постали сензација на Беовизији и Еуросонгу. Kаква је ситуација тренутно, имате ли ишта мира, времена за рефлексију?
Нема времена за чешљање мисли, оно кад их прођеш, провериш и проживиш милион пута па си сигуран у став. На бизнис терену нема времена за то, мораш да идеш са ризиком, скоро на прву лопту. То је сасвим другачији спорт.
Kроз ваше пјесме се на различите начине провлачи питање избора, тога колико уопће избора имамо у капитализму, под тиранијом тржишта. Зашто вам је битно бавити се тим питањем?
Питање избора је данас капиталистичка патка, као и питање новог, и питање бољег, на коју најбоље и сасвим лагано наседа тзв. средња класа. Мени није ни битно да бирам, битно ми је како се осећам. Осећај сигурности привидно може да се компензује кроз некакав привид избора, који се своди на избор лајфстајла. Не знам на који други начин је могуће разумети стварно стање ствари које упире прстом на велики наратив о избору чији је садржај заиста празан. Довољно је сетити се народне пословице „колико пара, толико музике“ да би било јасно какав је статус избора, био и остао. Имамо наратив о слободи избора који у пракси остаје заглављен у немогућности јер зависи од тржишта моћи које лежи у рукама апсолутне мањине.
Уши сте критички и према селф-хелп пророцима и плошним сликарима „повратка природи“. Пјевате како немате шамана. Kако знати тко си, ако немаш шамана? И што да се уопће ради с „дубоким“ спознајама о себи – о том оперативном кораку даље не чујемо превише?
Посета шаману је део приче о selfcareu. Да се разумемо, selfcareu може бити благотворан, уколико није једино на шта могу да се ослоним. Друго, selfcareu је заправо доступан бољестојећима. Шаман је данас, између осталог, углавном питање наплативе услуге која није доступна свима. А једна од шаманских функција изворно је и да заштити читаву заједницу те да нас доведе до спознаје како смо сви повезани. То да смо повезани, то је битна спознаја за мене, револуционарна чак.
С тим у вези, идеја респонсибилизације која нам се пропагира је подла и прескаче чињеницу да смо део друштва. Сервира нам се уз свеприсутну реторику о томе да свако може да од свог живота направи чудо те да, ако се то не деси, проблем је само у нама самима и ми сами смо у потпуности одговорни за сопствену беду. Додала бих, идентитет јесте жива ствар, није коначан, вазда је променљив и у спрези са заједницом с којом је у интеракцији. Kоначно проналажење себе нам бежи попут сваке потраге за бољим. У песми „Нема шамана“, између осталог, дотичем спиритуални туризам и потрошњу ритуала готово на естетском, а не на нивоу уверења која су део неке заједнице.
У „Ноблу“ режете оштро на више фронтова, дотичете се међу осталим и цијене старења у оваквом друштву, нарочито за жене које око старења вуку и страх и срам. А будућност је старење, пјевате. Има ли у овом систему будућности за стар(иј)е?
На старост се често гледа као на неко врсту непотребности, на ћорсокак. Логички гледано то није тако. Старост је саставни део живота једнако као детињство, младост и одраслост. А свако од тих раздобља је тешко и лепо на свој начин. Мислим да је у основи погрешно мислити о младости као нечем бољем од старости, а из свог искуства и окружења могу рећи да скоро свака друга особа, ако не и више, има предрасуде у односу на старије, што има последице у менталном здрављу. Чињеница, или уверење, да је живот непобитно коначан је посебно тешка уколико се крај, западњачки је то тако, доживљава као нешто непожељно. Последично, остајемо често заглављени у грчевитој и исцрпљујућој тежњи за продужетак младости која се презентује као могућност за остваривање доброг живота. Ако тело изгледа младо, то би требало да значи да имамо још времена за остваривање свега онога што нам говоре да је нужно како би потврдили своје животе.
Али систем ту игра своју улогу, чини старење тешком работом?
То уверење да је старост несигуран терен, пун страха од напуштености и самоће, сами смо себи обезбедили, највише услед недостатка системског управљања овим питањем. Иако је замишљено да старост, тј. пензија, доноси слободно време и многе могућности попут хобија, даљег образовања, дружења и путовања, те могућности су у директној спрези са здрављем и парама. Јавно здравље је комодификовано, здравље купујемо науштрб улагања у те могућности слободног времена. Иако је замишљено да право на пензију јесте право на коришћење сопственог улагања, пензионери се понегде третирају као они који не остварују вишак те су у том смислу терет.
Имајући све ово у виду, и још много тога, долазимо до погледа на старост и саме старости без достојанства. Ту смо у проблему који се протеже на све генерације. Ако је достојанствен живот за свакога без разлике оно што нам свима служи, младима и старима, онда би ваљало и успоставити такав захтев. Овде није згорег поменути и то да Светска здравствена организација наводи да ће до 2030. године свака шеста особа имати преко 60 година. До 2050. године очекује се да ће се број особа старијих од 80 година утростручити. Очекује се да ће најстарија популација у будућности бити доминантна и у сиромашнијим земљама. Дакле, старење јесте будућност, не само за појединца, већ и за друштво. Питање достојанствене старости је јако важно и верујем да има будућности за старе, али и да је оно једно од питања које је неопходно третирати ван тржишне логике.
Пуно је (само)ироније у вашој музици. „Мекано“ у том погледу посебно боде, тај портрет умртвљених грађаниста који дискутују о неолиберализму, чуде се људској глупости па после једу лепо, гледају серије и филмове, опуштају се. Зашто вам је хумор битна алатка у писању и промишљању текстова?
Мишљења сам да хумор на интелектуалном, као и музика на емотивном нивоу, најбрже ради, и да је добро средство за освешћивање или чак отпор. На одређени начин ја у ствари делим сопствена суочавања са собом, у којима се многи препознају на овај или онај начин. Говорим пре из позиције публике и говорим понекад аутоиронично, аутосаркастично, а не из улоге Јованке Орлеанке. Такођер, оно што може да продужи дух песме јесте незавршена интерпретација. Не постоји оно нешто коначно што је аутор хтео да каже, а његов критичар да одгонетне, већ сваки текст живи у отвореном процесу распршене и неисцрпне (ре)интерпретације.
Идемо на још једну нашу интерпретацију. Насиље, структурно, слојевито, системско пишти из ваших стихова. У пјесми „Жваке“ пјевате како „ово није живот, ово је рат“, а људи пуцају к’о балони што их човјек ради кад жваче жваке. На које вас све начине насиље опсједа ауторски, тематски?
Нисам до сада тако именовала оно око чега се развија песма „Жваке“ – насиље. Сад кад тако кажете, можда могу да кажем да је насиље та тактика респонсибилизације, преноса тоталне одговорности на појединца с једне стране, и с друге стране потпуна релативизација истине и привид избора, који су углавном интересно контролисани. Човек остане слуђен, или барем ја сам слуђена, у психолошком сукобу, између усхићења и надомак обећања решења и депресивног разочарања. Свако је постао свој пророк, у вечитом тражењу те дубоке коначне истине која бежи. Ево има још и ово нешто ново у понуди терапија (па и уверења), нешто што још увек ниси пробао, а можда помаже и даје смисао. На пример, одлазак на Хо’опонопоно хавајску терапију, или купање у пиву, или отров жабе, гледања новог левичарског подкаста, или ђотиш, одлазак у манастир, борба за очување коралног гребена, све смислено и бесмислено у истој равни… И то те оставља у вечитој борби из које повремено делује да би неупитно поверење у једну идеологију олакшало ствар. Било би лако кад бих веровала, Јесус.
А проблематично је и то неупитно повјерење?
Наравно. У свету тзв. слободног избора и права, све је јачи терор изјашњавања и заузимања стране, сврставања… Изражени партикуларизам, инсистирање на разликама и питање индивидуалне слободе је до те мере первертирано да је индивидуална слобода постала неслобода осталих. А ствар је веома једноставна: моја слобода је ограничена слободом осталих и обратно, зар не? Нико не би требао никоме ништа да намеће, већ је потребно да се постане оно што јеси на месту на коме се јеси. Дакле, идентитет није апсолутна, већ је генеричка категорија.
Ипак, оптимистична сам. Верујем у ово, верујем у оно, двојака је то тема – с једне стране тема поменуте слуђености, а с друге ту постоји потенцијал избегавања субјективизације, несврставања или чак свесврставања. Нека могућност отвореног мишљења, онога које је отворено за друга мишљења, друге дискурсе.
Kазали сте у једном ранијем разговору да сте разочарани у класичне моделе активизма. Што вас је конкретно разочарало?
Чини ми се да није фер да причам на ову тему, нисам активиста. Раније сам о томе нешто рекла да ми се чини да протестирање на улици можда више није адекватно, довољно у данашњем времену. Склони смо комфору, излазимо на протест викендом, или ако не пада киша, или ако немамо нека преча посла… Мада, у крајњим ситуацијама и немаш ништа осим свог тела. А опет знамо да капитализам лако усиса активизам и презентује га малтене као забаву одређених групација. Девалвира сам појам. Такођер, оно што мени делује као добра стратегија јесте „залагање за“, а не „борба против“. Али, кажем, не чини ми се коректно да ја о томе причам.
Да вам за крај поставимо оно ваше питање – и шта ћемо сад? Што вам, свему унаточ, даје или би могло дати наду?
Почнимо љубав испочетка, као по читању у новој песми Бојане Вунтуришевић.
разговор водила Ивана Перић
Извор: sdf.hr
