Ron Desantis, guverner Floride, još nije objavio nominaciju za republikanskog kandidata na predsedničkim izborima 2024. godine. Ipak, već zavređuje posebnu pažnju liberalnih medija koji upozoravaju na opasnost od „desantizma“, dok bivši predsednik Tramp nastoji da ga, naizmenično, diskredituje i privoli u svoj tabor. Za to vreme unutrašnja kriza u Americi je sve dublja, a demokratski establišment sve više gubi poluge američkog globalnog uticaja
Čak 76 odsto republikanaca smatra da Americi preti „invazija imigranata“ na južnim granicama, dok se sa ovim stavom slaže 42 odsto demokratskih glasača, pokazuje istraživanje iz avgusta prošle godine. Za Bajdenovu administraciju je ovo bilo dovoljno da prepakuje svoj pristup imigracionom problemu. Do današnjeg dana zvanični sajt Bajdenove kampanje navodi da je „nemoralno i sramotno za naciju da se deca zatvaraju u prenatrpane centre za pritvor. Tramp je poveo nedopustivi rat protiv naših vrednosti i istorije naše nacije imigranata. To je pogrešno, i to će prestati kada Bajden postane predsednik!“
Ili neće? Kada je ušao u Ovalnu sobu, Bajden je obustavio politiku pritvaranja migranata i odmah pustio preko 100 porodica u Ameriku. Međutim, nakon što je za dve godine u Ameriku ušlo oko dva miliona migranata, naravno, uz dodeljivanje narukvica za praćenje i posebnih mobilnih telefona koji nadzornim službama omogućavaju da s lakoćom znaju gde se nalaze, demokratski establišment se vraća na trampovsku politiku.
Od dva miliona migranata, 250.000 su deca, koja najčešće završavaju na radnim mestima gde provode po dvanaest sati dnevno u nehumanim uslovima, protivno svim zakonima. Nekada su ovakve statistike bile argumenti protiv Trampove administracije, ali demokratska propaganda je uspela da republikanske postupke predstavi kao postupke „belih suprematista“, dok iste predstavlja kao pitanje „sigurnosti, reda i humanosti“ kada ih sama sprovodi.
Prema prošlonedeljnom izveštaju Njujork tajmsa, Bajden restriktivnom politikom granične kontrole dolazi u opasnost da izgubi podršku svojih demokrata pred predstojeće izbore. Ni ostali pokazatelji ne idu u prilog demokratskoj administraciji. Podrška američkoj pomoći Ukrajini je od maja 2022. do februara ove godine pala za 12 odsto, sa 60 na 48 procenata. Prema prognozama Federalnih rezervi, inflacija će 2023. pasti na između 3,5 i 4 odsto, ali je za sada na visokih 6,4 odsto. Kada se uzmu u obzir ekonomska i migraciona politika kao dva goruća unutrašnja problema i gotovo nikakvi uspesi na frontu protiv Rusije, demokratski establišment se suočava s političkim krahom.
DOK SE SLONOVI TUKU… Ostaje otvoreno pitanje kako će Republikanska partija ovu situaciju iskoristiti. Izbori za Kongres su pokazali da su republikanci saglasni s Trampovom politikom i da za Trampa neće glasati. Gotovo listom, kandidati koje je podržao Tramp su izgubili izbore, dok je Ron Desantis, kandidat s Floride koji je jedan od vodećih političara iz „učinimo Ameriku ponovo velikom“ tabora, ostvario zavidan uspeh i sada sprema svoju predsedničku nominaciju. Ukoliko se prisetimo 2015. godine, možemo zaključiti da i sada Trampu odgovara što više nominovanih republikanaca. Zbog načina glasanja, Tramp bi lako mogao da pobedi Desantisa na stranačkim izborima, mada će po svoj prilici utakmica unutar partije „slonova“ biti neizvesna. I čini se da je Tramp toga svestan, budući da guvernera s Floride naziva „Ron Ćufta“, aludirajući time na njegovo italijansko poreklo, a u pokušaju da ga na svoj trampovski način dezavuiše i oslabi. Ipak, pre nekoliko dana je decidno odbio mogućnost da se kandiduje s Desantisom kao potpredsednikom.
S druge strane, Desantis najavljuje svojim glasačima i ostatku Amerike da „još ništa nisu videli“. Krajem februara svetlost dana je ugledala druga Desantisova knjiga pod naslovom Hrabrost da se bude slobodan, i završila s lakoćom na prvom mestu Njujork tajmsove liste bestselera. Njegova knjiga se u izvesnom smislu može tumačiti kao manifest američkih konzervativaca, utoliko pre što ju je jedna od njegovih oštrih protivnika Fabiola Santijago, kolumnistkinja Majami heralda, nazvala „uputstvom za autoritarnu vladavinu“.
A šta „autoritarna vladavina“ podrazumeva, možemo naslutiti prema dosadašnjoj politici koju je Desantis vodio kao guverner Floride. Zaštitom roditeljskih prava u okviru akta o obrazovanju učiteljima je onemogućeno da predaju o pitanjima roda i seksualne orijentacije u nižim razredima osnovne škole. Zatim, tu je Zakon o individualnoj slobodi, koji predviđa zabrane da se promoviše „kritička rasna teorija“ u obrazovnim institucijama i na radnim mestima. Neke knjige su povučene iz javnih škola na Floridi, dok je istovremeno doneta odluka o tome da se zabrani medicinskoj komori da dopušta hormonsku terapiju maloletnim osobama koje se identifikuju kao transrodne. Desantis poručuje da možda ne može da brani decu imigranata koja završavaju tako što ih američke korporacije izrabljuju, ali može da zaštiti američku decu.
Abortus je, uz izvesne izuzetke, takođe zabranjen na Floridi nakon što se završi petnaesta nedelja trudnoće. Doneti su i zakoni koji onemogućavaju glasanje poštom i sve one načine glasanja koji su dali osnov za sumnju u izbore na kojima je Bajden pobedio Trampa 2020. godine.
Poseban simbolični značaj imao je sukob Desantisa sa Dizni vorldom na Floridi, koji funkcioniše kao da je poseban distrikt otkako je 1967. dobio poreske olakšice i praktično stekao oblik samouprave. Kada je donet Zakon o roditeljskim pravima u obrazovnom sistemu, čelnik Dizni vorlda Bob Čapek oglasio se kritikujući Desantisov zakon, na šta je guverner Floride objavio da se pojavio „novi šerif u gradu“. Dizni, međutim, zauzima posebno mesto u srcima američkih liberala. U ime borbe za ljudska prava, Dizni je uklonio tradicionalni pozdrav koji je dočekivao posetioce sa ulazne kapije, a na kome je pisalo „dame i gospodo, devojčice i dečaci“, jer je vređao transrodne osobe. Takođe, uklonio je scenu na kojoj pirati prodaju žene u ropstvo na aukciji iz svog tematskog kompleksa posvećenog Piratima sa Kariba. Međutim, Desantis im je suštinski objavio rat uvodeći svoje poreznike u bord Dizni vorlda čime im je oduzeo status povlašćenog subjekta na Floridi. Time je načeo status povlašćenosti institucija i simbola koji su najpre „okupirani“, a potom postali startna pozicija liberalnih snaga u kulturnom ratu u Americi, pokazavši time da je spreman da ide do kraja.
Naravno, ovakva politika izaziva bes u liberalnim mejnstrim medijima, ali čini se da Desantis za sve to malo mari. Štaviše, njegov uspeh na Floridi ukazuje na to da ima sasvim solidnu podršku za politiku koju sprovodi.
BAJDENOV KOŠMAR Analogije sa izborima 2016. su neodoljive. Pre osam godina sve je manje-više bilo jasno. Očekivao se sukob dveju dinastija: Buša (Džeba Buša) i Klintona (Hilari Klinton). A onda se pojavio Donald Tramp. Sada je izvesno, što opaža i Edvard Lus iz Fajnenšel tajmsa, da i Tramp i Bajden žele da Tramp bude kandidat „velike stare partije“ na sledećim izborima. Tramp želi da dovrši započet posao, dok Bajden ispravno smatra da je mobilizacioni potencijal demokrata protiv Trampa toliki da ga može pobediti svako. Budući da demokrate u ovom trenutku nemaju ličnost koja bi mogla da zameni Bajdena, američki predsednik smatra da bi kandidatura na idućim izborima mogla ponovo da ga odvede do Bele kuće. Ali pojavio se Desantis.
Arizona, Džordžija, Mičigen i Viskonsin su izabrali demokratske senatore ili guvernere na međuizborima 2022, prešavši iz crvenog u plavi tabor. Ostaje otvoreno pitanje da li će zemlje Pojasa rđe, koje su Trampa dovele na vlast 2016, a potom ga napustile 2020. godine, biti naklonjenije demokratskom ili republikanskom kandidatu. Tu i počiva jedna od ključnih slabosti Desantisove kampanje – Desantisova prepoznatljivost na nacionalnom nivou je značajno manja od Trampove.
Pored kulturnog rata koji diktira ritam političke scene u Americi, u žiži javnosti je i pitanje sukoba u Ukrajini. Za većinu Desantisovi pogledi povodom aktuelne krize ostaju nepoznanica, budući da je proukrajinski žar s početka Specijalne vojne operacije Rusije u Ukrajini značajno opao. U okviru Republikanske partije postoje načelno dve spoljnopolitičke doktrine, od kojih je jedna intervencionistička Bušova, dok je druga izolacionistička Trampova. Reklo bi se da Desantis naginje ka Trampovoj, čime opravdava strahovanja tzv. pretrampovskih republikanaca koji sanjaju o obnovi stare Bušove partije. Ipak, i prema Desantisovom izolacionizmu treba imati rezervu.
Najpre, naklonost Trampovoj opciji ima vrlo praktičnu dimenziju: za razliku od Buša koji je Ameriku upleo u višedecenijske ratove na Bliskom istoku, Tramp je napravio bitne pomake za američku diplomatiju u odnosima sa Izraelom i nastojao da konsoliduje američki uticaj u svetu kroz uzdržan nastup Amerike.
Pored toga, Desantis je pre pojave Trampa aktivno učestvovao u kreiranju američke spoljne politike. Bio je u komitetu Predstavničkog doma za spoljne poslove i bio je šef potkomiteta za nacionalnu bezbednost. Za to vreme je iskazivao svoje neslaganje sa Obaminom administracijom koja je nastojala da obnovi svoje odnose sa Kubom, oštro je nastupao protiv Venecuele i zalagao se za podršku Izraelu, zahtevajući od Obamine administracije da prebaci ambasadu u Jerusalim, što je tek Trampova administracija učinila. Kada je Obama 2013. razmatrao slanje trupa u Siriju, Desantis se tome takođe usprotivio. Kod Desantisa se vidi isti antikomunistički refleks koji republikanci baštine od vremena Regana, čvrsto se držeći za nasleđe hladnoratovske pobede. U jednom od poslednjih pojavljivanja na Foks njuz televiziji Desantis je istakao da Rusija ne predstavlja ozbiljnu pretnju po SAD i da je strahovanje od toga da će RF upasti u NATO zemlje neutemeljeno, uz to kritikujući politiku „blanko čeka“ koju SAD ima prema Ukrajini. Najvatreniji pobornici američke podrške Ukrajini su, naravno, ovu izjavu Desantisa dočekali puni osude i ogorčenosti. Desantisu nije pomogla ni poslovična rusofobija, koju je izrazio govoreći o Rusiji kao o sili „trećeg reda“ čiji su građani „protiv Putina“, ali u nemogućnosti da svoje neslaganje s ruskim režimom izraze javno iz „očiglednih razloga“. Treba razumeti da je, nažalost, rusofobija opšte mesto zapadnog javnog diskursa, ali ukoliko takvo stanovište prihvatimo kao nepromenljivo, onda ostaje nivo čiste politike gde se nazire pomirljivija politika koju Desantis zastupa, nasuprot Bajdenovoj administraciji, koja je na ličnom, ideološkom, finansijskom i političkom nivou značajno više investirana u sukob u Ukrajini i podršku kijevskom režimu. Desantisa, kao i njegovog partijskog saborca i protivkandidata Trampa, više interesuje odnos Amerike i (komunističke) Kine, koju smatraju istinskim izazivačem američke moći. Na spoljnopolitičkom planu, Amerika gubi u gotovo svim arenama. To ne znači da će Amerika „sutra pasti“. Pitanje je kada će. Ali i mimo Ukrajine, procesi kao što je pomirenje Irana i Saudijske Arabije, ogorčenog američkog neprijatelja i lojalnog američkog saveznika, pod kineskim patronatom, jasno svedoče o neumitnoj propasti američke hegemonije. Piter Frankopan, oksfordski profesor i vizantolog, a ujedno i jedan od najvećih stručnjaka za istoriju Evroazije, nedavno je u Spektejtoru pisao da je „pobeda Putina“ gotovo rešena stvar, i da mu nadolazeći izbori u SAD idu naruku.
