Невероватно је да нека компанија потроши милијарду долара на права за адаптацију једне од највећих франшиза у историји и да од тога створи једну осредњу, непрепознатљиву и на тренутке чак и досадну серију. Баш то је учинио „Амазон“ са адаптацијом дела Џ. Р. Р. Толкина у новој серији Прстенови моћи. У прве две епизоде које су објављене на прсте једне руке могу се пребројати сцене које ће изазвати неку емоцију. Чак и да се занемари то што се творци серије Патрик Макеј и Џ. Д. Пејн нису много двоумили да направе огромне измене оригиналног материјала и епске фантазије коју је Толкин креирао, серија Прстенови моћи изгледа и делује као свака друга генеричка серија смештена у неки измишљени свет. Једини аспект серије који делимично оправдава буџет су визуелни ефекти, сценографија и костими, који су заиста урађени беспрекорно. Али то не чуди када се има у виду да је „Амазон“ на куповину права за адаптацију и снимање серије потрошио милијарду долара. Да, добро сте прочитали – хиљаду милиона долара.
Лош сценарио = лоша серија
Серија је смештена у друго доба Средње земље, хиљадама година пре дешавања у Хобиту и Господару прстенова, који су се одиграли у трећем добу. Пошто је „Амазон“ за 250 милиона долара откупио права за адаптацију текстова из баш та два дела, одмах се може приметити проблем. Толкин је у Хобиту и Господару прстенова о другом добу писао само у предлошцима и додацима. Много више о другом добу је писао у Силмарилиону и Незавршеним причама. Али „Амазон“ на њих није имао права, па су творци серије морали да узму неке, што би Енглези рекли, креативне слободе. Узмимо главну протагонисткињу за пример. Толкин ју је замислио као бесмртну и одлучну чаробницу која напушта идилични свет Валинора јер жели да види небрањена пространства Средње земље и влада царством по својој вољи.
У Прстеновима моћи она је ратница Галадријела, командант северних армија, која се пење уз замрзнуте водопаде и истражује најзабаченије делове Средње земље у потрази за Сауроном. И читаву прву епизоду, сем што убија леденог трола у маниру Џексоновог Леголаса, проводи тако што убеђује друге вилењаке да Саурон вреба, док је они убеђују да не треба да брине.
И онда када коначно поклекне пред њима и прихвати да се врати у бесмртне земље Валинора, негде пред крај пута и усред огромног океана одлучује да се врати, скаче са брода и плива назад. Еквивалент тога би био као када бисте испловили из Европе ка Америци и онда на пола пута одлучили да скочите и отпливате назад. Али не брините, у другој епизоди усред тог огромног правог пространства, Галадријела наилази на остатке брода и неколицину људи који су преживели напад мистериозног чудовишта. Међутим, кад открију да је вилењакиња, бацају је назад у воду, јер у „Амазоновом“ свету Средње земље, људи не подносе вилењаке (?!). Још једна креативна слобода јесте убацивање Харфута, неке врсте протохобита, у причу. Чије постојање је и сам Толкин говорио да уопште није важно за друго доба. Притом, тешко је схватити и која је сврха њиховог постојања у серији, сем да се гледаоцима у неком облику понуди јефтина копија Фрода, Сема, Мерија и Пипина.
Елронд, владар вилењачког краљевства Ривендела где се формира дружина прстена у трећем добу, у серији је замишљен као забринути политичар, којем се касније поверава „индустријски пројекат“ на нивоу који никада није виђен. Пст, вилењаци би требало да буду највећи противници било какве индустрије.
Једине сцене које изазивају било какву позитивну реакцију су интеракције Елронда и Дурина IV у патуљачком краљевству Казад Дум, када вилењак долази да тражи помоћ. Вилењаци су, као што сам већ поменуо, у серији представљени као агресори у многим кутцима Средње земље где живе људи. Заузврат, у серији провејава и доза вилењачког фашизма према људима који су некада служили злом господару Морготу, а у чијим земљама сад они одржавају ред и мир.
Протраћени потенцијал
Оно што је најтужније јесте да када би на тренутак заборавили да је у питању адаптација једне од најпопуларнијих и највољенијих франшиза, серија Прстенови моћи могла би да се подведе као генеричка фантазија са не претерано харизматичним ликовима, пристојном глумом ограниченом неубедљивим дијалозима и веома лошим темпом. Током прве две епизоде толико се скаче са краја на крај света да чак и они добро упознати са Толкиновим делима тешко могу да похватају све конце.
Почињемо у Валинору, онда идемо у Линдон, па смо на путу за Валинор, па онда усред океана, одакле идемо у источне делове Средње земље, па онда у пределе где живе номадски харфути, па онда у Ерегион (друго вилењачко краљевство), да би мало скокнули до патуљака у Казад Дум. Звучи збуњујуће? Зато што јесте.
То је још један посебан проблем начина адаптације за који су се творци одлучили. Друго доба Средње земље траје хиљадама година, током којих долази до ковања прстенова моћи, Јединог прстена, победе над Сауроном и његовог заробљеништва у људском краљевству Нуменор које Саурон на крају доводи до пропасти. О сваком од ових догађаја могли бисте да направите посебну серију и уз компетентне писце и сценаристе бисте могли да раширите причу и дате гледаоцима квалитетан и потпун увид у све лепоте и грозоте Средње земље.
Али „Амазон“ се одлучио да све ове кључне догађаје, који се одигравају током хиљада година, кондензује у исти временски период и убаци их све у један лонац. Проблем је што не праве гулаш, него серију.
Неке гледаоце који су посебно гладни за светом Средње земље или оне који траже просечну епско-фантастичну серију, Прстенови моћи ће вероватно задовољити. И то је сасвим у реду. Али ту је читава трагедија. Прстенови моћи су посебно велик промашај када се има у виду протраћени потенцијал Толкиновог света који је остао неискоришћен зато што је једна џиновска компанија желела има свој блокбастер.
Душан Дреновац
Извор: РТС
