Пише: Алма Ферхат
Од констатације премијера Барака из октобра 2000. године да не постоји партнер с којим би се преговарало, стигло се до става да се на другој страни не налазе људска бића вредна поштовања. Од шкработина по улицама „добар Арапин је мртав Арапин“ дошло се до неколико десетина хиљада убијених Палестинаца. Знакова за узбуну је било много, али се кроз медије и образовни систем говор мржње нормализовао и постао уобичајен. Тек је рат у Гази разоткрио димензије дехуманизације Палестинаца која се сада огледа и у бесу због радости којом су Палестинци дочекали актуелно примирје и ослобађање палестинских затвореника. Коментари које политичари, новинари па и грађани изговарају у јавном простору показују у којој мери је израелско друштво затровано нетрпељивошћу и презиром према свему палестинском.
Још увек је неизвесно да ли ће се Израел придржавати споразума о прекиду ватре у Појасу Газе јер оно што се дешава на терену изазива сумњу у Нетањахуову вољу да смири ситуацију у региону. Представници коалиције се према споразуму са Хамасом односе као према привременој паузи у сукобу који ће се у неком тренутку наставити (најкасније после повратка отетих). Томе треба додати и да се Израел, упркос преузетим обавезама, још увек није повукао из јужног Либана, правдајући свој останак немогућношћу либанске војске да гарантује безбедност.
Великом неповерењу у посвећеност Израела да разреши кризу доприносе и војне операције на Западној обали, које је војска предузела одмах пошто је прекид ватре у Гази ступио на снагу. Већ неколико недеља траје акција „затирања тероризма“ на Западној обали, која се састоји од протеривања становништва и рушења палестинских кућа. Извршена је војна инвазија на Џенин, Тулкарем и још неколико градова у којима је војска затворила све улазе. На блокаду градова и војну инвазију се надовезују напади насељеника, који су добили зелено светло да се свете и малтретирају становништво као утеху због ослобађања палестинских затвореника. Насиље је посебно појачано након укидања мере административног притвора за Јевреје, али и одлуке новог америчког председника да суспендује санкције насељеницима које је увела Бајденова администрација прошле године.
Према подацима организације Јеш Дин, у последњих 20 година је само 3 одсто случајева насиља према Палестинцима завршено подизањем оптужнице. Преко 60 одсто истрага је затворено јер починилац није лоциран. Док су се раније истраге о убиствима на Западној обали отварале аутоматски, то више није случај. Инциденте најпре проверава војно тужилаштво, које у већини случајева доноси одлуку да не покреће истрагу. Палестинцима на Западној обали није гарантована минимална сигурност, док држава штити насељенике. Кнесет је недавно донео закон којим се Јеврејима олакшава стицање некретнина на Западној обали укидањем предуслова о регистрацији фирме.
У рату 1948. Израел је уништио око 500 палестинских села које никада није обновио. Хамас је недавно изашао са подацима да је 69 посто инфраструктуре у Гази уништено. Поновна изградња ће коштати најмање 18,5 милијарди долара и трајаће барем пет година, за шта Хамас нема капацитете. Израел не само да не намерава да помогне у обнови, већ чини све да и друге у томе спречи. Кнесет је у октобру прошле године донео одлуку о забрани рада UNRWA, која је прекинула са радом крајем јануара. Израел не брине о социјалним, медицинским и образовним услугама које је према међународном закону обавезан да обезбеди. Званичници мало пажње придају апокалиптичној ситуацији и више су усредсређени на могућност да Египат и Јордан под Трамповим притиском приме палестинске избеглице.
***
Расписивање превремених избора о којима се говори би могло да буде нада за Израел, али не због могућег заокрета који би направиле ционистичке партије. Ситуација је с те стране безнадежна, јер се јавност у последње време померила сасвим удесно. Према последњем истраживању Канала 13, највише изгледа би имао бивши премијер Нафтали Бенет са чак 29 места у Кнесету (Ликуд у том случају добија 24). Иако није активан на политичкој сцени, његово име се појављује од почетка рата у Гази и сматра се да једино он може да победи Нетањахуа. Овај бивши министар одбране и министар образовања у Нетањахуовим владама, а пре свега некадашњи председник Већа Јуде и Шомрона, наметнуо се као прихватљива опција чак и за либералну јавност. На јеврејске бираче тешко да може да се рачуна, јер су они дубоко уроњени у националне теме. То објашњава и зашто опозиционе ционистичке партије одбијају сарадњу са арапским партијама у борби против Нетањахуа. Уједињене арапске странке би могле да донесу промену. Ако излазе самостално оне не прелазе 11 мандата (Балад чак не прелази цензус), али би уједињене могле да имају значајнију улогу. Оптимисти предвиђају да би заједничка листа арапских партија могла да освоји чак 20 места у Кнесету.
Требало би ипак рећи да је веома неизвесно како ће рат утицати на политичко деловање и учешће на изборима палестинско арапских бирача. На последњим изборима у новембру 2022. слаба излазност као последица разочарања због распада Заједничке листе довела је до њихове маргинализације. Распадом коалиције је протраћен успех стечен на изборима 2019. када су уједињене арапске партије добиле 15 мандата. Арапско палестински бирачи представљају озбиљну друштвену и политичку снагу која се мора искористити као притисак на ционистичке странке, посебно оне које су некада биле спремне на савез са њима. Историја избора показује да су партије центра и левице увек зависиле од њихових гласова. Политичка неутралност Арапа је 1996. довела до пада Шимона Переса и доласка Нетањахуа на власт, као што је и бојкот на изборима 2001. довео до пада Ехуда Барака и формирања владе Аријела Шарона. Због тога би арапско палестински грађани, као и онај један посто јеврејских бирача који гласа из идеолошких разлога (а не националних), морали бити охрабрени да у што већем броју изађу на биралишта. Политички активисти предлажу разне акције против врховног суда, Кнесета и других државних органа. Бојкот израелских производа на територијама се током Прве интифаде такође показао као ефикасан.
Израел је из стања контролисаног насиља, које је било карактеристика претходних деценија, да искористим израз Шаула Мишала, прешао у безумну и острашћену освету над Палестинцима. Уз помоћ америчке администрације, а можда и остатка света, он ће по свој прилици наставити да игнорише моралне и кривичне импликације рата у Гази. Бруталност и окрутност у спровођењу војних операција су документоване и снимцима које су начинили сами војници. Многи од њих би морали бити процесуирани, али ће се уместо тога вратити својим цивилним животима, бити поштовани и цењени на својим радним местима и у својим породицама. Ми у Србији знамо како изгледа слављење ратних злочинаца и равнодушност према жртвама српских војних и паравојних формација у бившој Југославији. Да ли се са актуелним студентским бунтом тај период завршава, да ли можемо без бојазни да кажемо да је лекција научена и да се од сада брани живот као највиша вредност показаће време пред нама. Видећемо и колико времена је потребно да Израелци схвате цену својих лоших историјских одлука.
Извор: Пешчаник
