Пише: Алистер Крук
Стратегија националне безбједности (NSS) периодично настаје у мандатима различитих америчких администрација (једну је, у свом првом мандату, потписао и предсједник Доналд Трамп). Углавном, ти документи износе идеализовану верзију спољне и безбједносне политике дате администрације и немају велики практични значај — прије свега због онога што у њима изостаје: укоријењени политички и економски интереси САД; дубоки спољнополитички консензус којим управља „кустоски“ слој апарата дубоке безбједносне државе; као и политике које заговара колектив великих донатора.
Ипак, ова недавно објављена Стратегија чита се прилично другачије, јер америчкој спољној политици даје препознатљив печат доктрине „Америка на првом мјесту“, одбацујући стремљење ка глобалној хегемонији, „доминацији“ и идеолошким крсташким походима, у корист прагматичног, трговачко-реалистичког приступа усредсређеног на заштиту кључних националних интереса — безбједности „матичне земље“, економског просперитета и регионалне надмоћи у западној хемисфери.
Према истој Стратегији, САД стога „више неће држати читав свјетски поредак на својим плећима као ‘Атлас’ и очекују да Европа преузме већи дио терета властитe одбране“.
Она критикује ранију политику трагања за глобалном надмоћи као „неуспјех“ који је на крају ослабио саму Америку — и Трампову политику поставља као „неопходну исправку“ тог ранијег курса. На тај начин, документ прихвата и помјерање свијета ка мултиполарном поретку.
Два кључна спољнополитичка циља нису радикално преокренута, већ прије нијансирана:
Прво, Кина је „спуштена“ са позиције „примарне пријетње“ и „пријетње која задаје курс“ на ниво економског конкурента (Тајван се третира као инструмент одвраћања).
Када је ријеч о Русији, у документу стоји:
„Од суштинског је интереса Сједињених Држава да преговарају о што скоријем обустављању непријатељстава у Украјини, како би се стабилизовале европске економије, спријечила ненамјерна ескалација или ширење рата, поново успоставила стратешка стабилност са Русијом, као и омогућила послијератна обнова Украјине, како би она опстала као одржива држава“.
Документ, међутим, не помиње „стратешки мир“ са Русијом, већ само „обустављање непријатељстава“, односно примирје. Пажљив избор формулације може да указује да Трамп нема намјеру да иде ка потпуном свеобухватном уређењу односа с Русијом и њеним безбједносним бригама, већ само ка затишју – „обустављању непријатељстава“.
Односе Европе и Русије описује као „озбиљно ослабљене“:
„Трамповa администрација налази се у раскораку с европским званичницима који, сједећи у нестабилним мањинским владама, негују нереална очекивања у погледу рата, при том често газећи основна начела демократије како би сузбили опозицију. Већина Европљана жели мир, али се та жеља не претаче у конкретну политику, у великој мјери управо због поткопавања демократских процеса од стране тих влада. То је стратешки важно за Сједињене Државе управо зато што европске државе не могу да се реформулишу ако су заробљене у сталној политичкој кризи.“
Суштински, Украјина се од сада гура Европљанима као њихова примарна одговорност. Генерално, од савезника се очекује да плаћају рачуне — док се САД усредсређују на изградњу код куће.
Једна од највећих промјена у овој Стратегији националне безбједности јесте то што се Америка сада дефинише као утврђена сила у оквиру своје хемисфере, умјесто као глобални хегемон:
„Желимо Хемисферу која остаје слободна од непријатељских страних упада и од страног преузимања кључних стратешких ресурса, која подржава кључне ланце снабдијевања; и желимо да обезбиједимо наш трајни приступ важним стратешким положајима. Другим ријечима, наметнућемо и спроводићемо ‘Трампов додатак’ Монровљевој доктрини.“
Када је ријеч о војном присуству, Стратегија наводи да то подразумијева „преуређење нашег глобалног војног присуства ради суочавања са хитним пријетњама у нашој Хемисфери“.
Можда најзначајнији практични помак јесте позивање на „окончање НАТО-а као савеза који се непрестано шири“, као и осврт на Европу, о којој се говори у крајње оштром тону.
Стратегија је изразито критична према економској стагнацији Европе, њеном демографском паду, губитку суверенитета у корист институција ЕУ и њеном „цивилизацијском брисању“:
„Желимо да Европа остане европска, да поврати своје цивилизацијско самопоуздање и да напусти свој промашени фокус на регулаторно гушење“, стоји у документу.
Документ проглашава либералне/технократске елите ЕУ и многих држава чланица пријетњом будућности Европе, регионалној стабилности — и америчким интересима. Јасно се ставља до знања да су подршка Патриотској десници у Европи и „његовање отпора“ садашњем европском курсу у интересу Сједињених Држава.
Као најтежу дугорочну пријетњу Европи и америчким интересима документ означава „замјену становништва“ (путем имиграције), отворено доводећи у питање да ли ће неке европске државе, задрже ли садашњи курс, уопште остати поуздани савезници.
Трансатлантски однос, дакле, формално остаје на снази, али више није централни стуб америчке спољне политике.
Европски лидери, укључујући бившег шведског премијера Карла Билта, оцијенили су да је дио Стратегије који се односи на Европу „десније од екстремне деснице“. У САД су демократе, попут конгресмена Џејсона Кроуа, документ прогласиле „катастрофалним“ по савезништва, односно по НАТО.
Да би се у потпуности разумио талас паничне огорчености који се шири из Европе, потребно је мало контекста.
Либерално-„woke“ идентитетско политиканство није допуштало никакву „другост“, никакво мишљење које одступа од задатог оквира.
Колумнисткиња Вашингтон поста и сарадница MSNBC-а Џенифер Рубин (коју је Вашингтон пост дуго представљао као „републиканску колумнисткињу“ ради привида „равнотеже“), пишући у септембру 2022, одбацује и саму идеју да расправа има „двије стране“, јер би сваки супротан аргумент имплицирао да конзервативци имају некакву рационалност:
„Морамо заједнички, у суштини, да спалимо Републиканску партију. Морамо да их сравнимо са земљом — јер ако буде преживјелих, ако буде оних који претуре ову буру преко главе, урадиће то поново… Кабуки-позориште у којем се Трамп, његови браниоци и његови присталице третирају као рационални (чак и лукави!) потиче из медијског естаблишмента који одбија да одбаци… ту лажну еквиваленцију.“
А тадашњи предсједник Џо Бајден, у говору истог мјесеца, практично је поручио исто што и Рубин.
У сценографији обасјаној језивим црвеним и црним свјетлима, испред историјске Зграде независности, Бајден је недвосмислено надовезао причу о спољним пријетњама упозорењем на једну другу, домаћу пријетњу — од „Доналда Трампа и МАГА републиканаца“, који, како је рекао, „представљају екстремизам који пријети самим темељима наше републике“.
Основни постулат ове апокалиптичне поруке постепено се, како и приличи, прелио преко Атлантика и заробио, преобратио бриселску управљачку класу. То не би требало да чуди: унутрашње тржиште ЕУ, засновано на регулативи, и било је замишљено као механизам који ће сваку политичку „сукобљеност“ замијенити техно-менаџерским управљањем. Евро-елитама је очајнички био потребан неки Систем вриједности који би попунио идентитетску празнину саме Уније.
Рјешење се, међутим, већ налазило при руци [како је Бајден говорио у Варшави, на прву годишњицу рата у Украјини, 21. фебруара 2023]:
„Апетити аутократе не могу се намирити. Њима се мора стати на пут. Аутократе разумију само једну ријеч: ‘Не.’ ‘Не.’ ‘Не.’ (Аплауз.) ‘Не, нећеш узети моју земљу.’ ‘Не, нећеш ми одузети слободу.’ ‘Не, нећеш ми одузети будућност… Диктатор опсједнут обновом једне империје никада неће моћи да избрише љубав народа према слободи. Бруталност никада неће самељети вољу слободних. А Украјина — Украјина никада неће бити побједа за Русију. Никада. (Аплауз)
Стојте уз нас. И ми ћемо стајати уз вас. Хајде да кренемо даље… у постојаној одлучности да будемо савезници не таме, него свјетлости. Не угњетавања, него ослобођења. Не ропства, него, да, слободе.“
Бајденов каснији говор у Варшави – са свјетлосним ефектима и драматичном позадином која је подсјећала на онај у Филаделфији, испред Дворане независности – настојао је да домаћу МАГА опозицију прикаже као озбиљну безбједносну пријетњу Америци и ослонио се на радикални манихејизам: овога пута да у ту улогу стави Русију (Русија је представљена као спољашња паралела повезана са унутрашњом МАГА пријетњом у САД). У том оквиру, он је читаву ствар представио као епску битку између сила свјетлости и сила таме, која се мора водити без престанка и завршити потпуним поразом противника.
Бајден је, још једном, настојао да учврсти дубоко укоријењени мисионарски етос Сједињених Држава као „града на гори“, светионка за читав свијет, призваног у неки „вјечни“ космички рат против руског „зла“. Намјера му је била да владајућу америчку класу трајно веже за ту метафизичку борбу за „свјетлост“.
Дејвид Брукс, аутор књиге „Бобос ин Парадајс“ и колумниста „Њујорк тајмса“, признаје да га је у почетку та либерална идеологија заниjела, али касније отворено каже да је то била велика заблуда:
„Како год да их назовете [либерале], они су се слили у затворену, међусобно испреплетену ‘браминску’ елиту која доминира културом, медијима, образовањем и технолошким сектором.“
Милош Милојевић: Идеолошко преобликовање републиканске странке
Он потом додаје:
„Нисам слутио колико ћемо агресивно настојати да наметнемо елитне вриједности прописима о ‘исправном’ говору и мишљењу. Потцијенио сам у којој мјери ће креативна класа успјешно подићи зидове око себе да би заштитила своје економске привилегије… И потцијенио сам колико смо нетолерантни према идеолошкој разноликости.“
Једноставније речено, управо је тај „кодекс мишљења“ европским елитама дао њихов нови, сјајно упаковани култ апсолутне чистоте и безгрешне врлине — попунивши за ЕУ њену до бола очигледну идентитетску празнину. То је довело до призивања једне авангарде чији је прозелитски жар усмјерен на „Друге“.
Урсула фон дер Лајен, предсједница Европске комисије, у свом говору о „стању Уније“ пред Европским парламентом 2022. године, готово је у потпуности понављала Бајденову реторику.
„Не смијемо изгубити из вида на који начин страни аутократе гађају наше земље. Страни субјекти финансирају институте који поткопавају наше вриједности. Њихова дезинформација се шири с интернета до универзитетских амфитеатара… Те лажи дјелују отровно по наше демократије. Размислите о овоме: увели смо законску процедуру провјере страних директних инвестиција из безбједносних разлога. Ако то радимо ради заштите економије, зар не бисмо требали учинити исто и за ‘наше вриједности’? Морамо се боље заштитити од злонамјерног мијешања… Нећемо дозволити никаквим тројанским коњима аутократије да нападају ‘наше демократије’ изнутра.“
Упркос томе што су се амерички „бобоси“ стопили са либералним ратницима у ЕУ, многи широм свијета били су запањени брзином и полетношћу с којом је бриселско руководство пригрлило Бајденову линију заговарања дугог рата против Русије — послушношћу која је очигледно ишла против елементарних економских интереса Европе и њене друштвене стабилности.
Просто речено, радило се о рату по избору, који је, у својој дубини, дјеловао као производ радикалног манихејизма.
Првобитно формирање НАТО-а 1949. године европска љевица је у начелу одбацивала, због његовог отворено антикомунистичког карактера. Ипак, након НАТО бомбардовања Београда 1999, тај војни савез се за дио шире љевице (укључујући социјалдемократе и либерале) преобраћа у инструмент либералног учвршћивања и преношења „наше демократије“ (тако се тада изражавао Бајден).
Спој руководства ЕУ са НАТО-ом и с Бајденовим пројектом тиме је био довршен. Њемачка министарка иностраних послова у то вријеме, Аналена Бербок — једнако ријешена да „уништи Русију“ као и Бајден — у говору у Њујорку у августу 2022. нацртала је визију свијета којим доминирају Сједињене Државе и Њемачка.
Она је подсјетила да је још 1989. предсједник Џорџ Буш, како тврди, понудио Њемачкој „партнерство у вођству“. Али је Њемачка у то доба, заокупљена уједињењем, била превише обузета сопственим послом да би ту понуду прихватила. Данас су се, рекла је, ствари темељно промијениле: „Сада је дошао тренутак да то и створимо: заједничко партнерство у вођству.“
Наглашавајући да се то „партнерство у вођству“ мора разумјети и у војном кључу, додала је:
„У Њемачкој смо напустили дугогодишње њемачко увјерење у ‘промјене кроз трговину’… наш циљ је да још више ојачамо европски стуб НАТО-а… а ЕУ мора постати Унија која је у стању да са Сједињеним Државама разговара равноправно: у партнерству у вођству.“
Стога, вапај европских елита због разорне критике Европе у новој Стратегији није само израз огорчења што им се Америка сада, тако очигледно, окреће леђима, управо након што су владајући кругови у Европи све подредили удварању Вашингтону. NSS их жестоко кори због поткопавања демократије — и чак доводи у питање да ли ће они уопште бити подобни савезници у будућности.
НАТО се, штавише, више не проглашава савезом који ће трајати „заувијек“.
Европски владајући слојеви сада стоје изоловани, широко непопуларни и без стварног ослонца.
Алистер Крук је директор и оснивач организације Conflicts Forum са сједиштем у Бејруту. Раније је био савјетник за питања Блиског истока Хавијеру Солани, шефу спољне политике ЕУ.
Извор: Substack
