Прошлог петка Бајден је поручио да се спрема споразум о „нормализацији” са Саудијском Арабијом, рекавши: „Можда је на путу узајамно приближавање”. Шта је у позадини промене курса?
Прошлог петка Бајден је поручио да се спрема споразум о „нормализацији” са Саудијском Арабијом, рекавши: „Можда је на путу узајамно приближавање”. Бајден је ово рекао донаторима изборне кампање у Мејну.
Ветеран међу америчком колумнистима, Том Фридман, написао је након непосредног састанка са Бајденом да овај заиста ради на америчко-саудијском „узајамном безбедносном споразуму”, чији врхунац би требала да буде „нормализација” односа Саудијске Арабије са „Израелом”.
Кључни елементи наводног споразума су следећи:
„Прво: узајамни безбедносни споразум на нивоу НАТО који би обавезао САД да се укључе у одбрану Саудијске Арабије уколико ова буде нападнута (највероватније од Ирана); друго: цивилни нуклеарни програм под надзором САД и треће: могућност куповине […] анти-балистичког ракетног система THAAD (Terminal High Altitude Area Defence)“.
Ова нормализација би, према Фридмановим речима, зависила од питања да ли ће доћи до „анексије” Западне обале и од „израелских концесија Палестинцима којима би се очувала могућност решења [палестинског питања] са две државе”. Фридман је формулисао хипотетички „ултиматум” Нетанјахуу:
„Можеш да анектираш Западну обалу или можеш да постигнеш мир са Саудијском Арабијом и целим муслиманским светом – али не можеш и једно и друго, тако да је избор на теби? Зар то не би била интересантна расправа за столом за састанке Нетанјахуове владе?”
Издаја партнера у влади
Уколико се боље погледа утисак је да није у питању нешто револуционарно (чак и ако је Фридман формулисао да тако звучи): безбедност за Саудијску Арабију у замену за обуставу „актуелног” заузимања палестинске арапске земље на Западној обали те „очување могућности дводржавног решења”. Ово је, поврх свега, основа још увек неспроведене Арапске мировне иницијативе из 2002. године (коју је изнова покренуо Мохамед бин Салман на претходном састанку Арапске лиге) – као и иницијативе за нормализацију из Уједињених Арапских Емирата која је предвиђала да се Израел одрекне quid pro quo односа према палестинском питању.
Стога, шта се заправо догађа? Због чега су сада сви (Џејк Саливен, Брет Мекбарк и Ентони Блинкен) похитали у Џеду? Зашто је наступила ова изненадна експлозија активности? Да ли они заиста верују да ова стара саудијска „гласина” може да „присили Нетанјахуа да напусти екстремисте из свог кабинета и да нађе заједнички језик са израелским левим и десним центром”; што је, како Фридман сугерише, „шлаг на торти” Бајденовог плана?
Једноставно речено, Бајден предлаже да Нетанјаху изда своје коалиционе партнере у влади – и највероватније оде у затвор (након пада с власти). Ко или шта би онда спречило досељенике? Њихова „крв би прокључала”? Они нису само у Нетанјахуовој влади, већ они јесу легитимно изабрана влада у пуном смислу. Да ли Бела кућа верује да ће они тихо капитулирати пред Бајденовим захтевом молећи за милост?
Како стоје ствари са Мухамедом бин Салманом? Он је већ испословао безбедносне гаранције за своје краљевство – директним преговорима са Ираном и Кином као гарантом. На путу је да покрене нуклеарни програм (у савезу са Ираном и Кином) и да игра водећу улогу у регионалним односима као део блока ШОС-БРИКС.
Ствар која ће одлучујуће одредити бин Салманову реакцију на предлог, наравно, јесте стални разарач свих договора: током више од две деценије, САД инсистирају да се обустави подизање јеврејских насеобина на Западној обали. То се никада није десило. Зашто би МБС Бајдену понудио поклон који му се не допада, знајући да насељавање неће престати – чак и уколико на власт дође израелска влада левог центра?
Брига за долар
Тако да се намеће питање: шта се заправо крије иза овога? Фридман одаје о чему се ради: „… сужавање опсега саудијско-кинеских односа – била би прекретница блискоисточних прилика, већа него мировни споразум из Кемп Дејвида постигнут између Египта и Израела”.
Он наставља: „САД нису биле одушевљене прошлогодишњим извештајима да Саудијци разматрају прихватање кинеског јуана у којем би обавили поједине трговинске трансакције са Кином науштрб америчког долара. Током времена, узимајући у обзир економски утицај Кине и Саудијске Арабије, то би имало врло негативан утицај на долар као на најважнију светску валуту. То би се морало поништити. САД такође желе да Саудијска Арабија напусти споразуме са кинеским технолошким гигантом Хуавејом.”
Аха, сада смо дошли до суштине. Министарка финансија САД Џенет Јелен недавно је обавила дводневну посету Пекингу која се неочекивано продужила на четири дана. У западној штампи објављено је мало детаља о овим разговорима. Извештаји, међутим, сугеришу да је њен примарни циљ било да убеди Кинезе да наставе са својом куповином обвезница америчког Министарства финансија (US Treasuries). Током спорова у америчком Конгресу о подизању горње границе америчког дуга, готовински фондови америчког Министарства финансија пали су готово на нулу: она је морала некоме да прода хиљаду и сто милијарди долара вредности обвезница… и то хитно.”
Изгледа да Јелен није добила никакво обећање од Кине. Нема шансе да ће Кина куповати обвезнице Министарства финансија: они су продали додатних 20 милијарди ових обвезница у мају (власти намерно са закашњењем објављују податке о држаоцима америчких обвезница).
Ово је кључно: Бајден очајнички жели да Ријад купује обвезнице Министарства финансија – и да то чини и убудуће. Посета тима Џеди заправо је реприза Кисинџерових преговора из 1970-их година прошлог века који су изнедрили петродолар и током којих се саудијско краљевство обавезало да купује и држи вредносне папире америчког Министарства финансија.
Данас, ситуација са доларом је много тежа. Инфлација и каматне стопе истовремено су високе и стога је вредност обвезница последично ниска. Амерички дуг је експлодирао и износ који се плаћа као интерес на тај дуг досегнуће хиљаду милијарди долара годишње. Што је још значајније, добар део света преусмерава своју трговину у друге валуте.
Саудијци тргују нафтом у јуанима, а то је шљаштећи аларм – међу много таквих упозорења која шљаште широм света. Сви ови аларми указују на жељу за „растављањем” како од институција установљених у Бретон Вудсу тако и од колонијалног финансијског система.
Ријад се сада бори – у координацији са Москвом – да развије један аспект „система”: Западни стисак цена добара, укључујући цену нафте. То је циљ Мохамеда бин Салмана – у чијем постизању он остварује известан успех – зашто би, дођавола, хтео да себе поново убаци у мрежу доларске глобалне хегемоније и, такође, наруши своје добре односе са Кином?
Ово забрињава. Целокупна шема указује да је Бела кућа одвојена од реалности – и очајна. (Уколико је тако, шта нам то говори о могућностима њеног управљања украјинском кризом и односима са Русијом?)
Превод Милош М. Милојевић/Нови Стандард
Извор Almayadeen
