Убилачке нагоне код извесних психопата и социопата, говорили су стари психијатри, може да спречи само претња смртном казном.

Свирепи злочин у Добоју, убиство оца четворо деце, од стране супруге и њеног љубавника, улази у ону црну хронику која превазилази уобичајене границе те рубрике, и привлачи пажњу најшире јавности. Такве догађаје пратили су и највећи светски писци, а код нас су добијали коначну оцену у гусларским песмама.
Тако огољено зло исцерило си и на романтичарске представе какве у делу наше јавности владају о Републици Српској. Из тога би могло да изађе и нешто добро: да се коначно посветимо питањима друштвене ситуације каква она јесте, а не онаквој како се она пропагандистички представља.
Друга, честа предрасуда, а нарочито у време ниског наталитета, јесте она о вишеструким мајкама као херојима, жртвама за породицу и нацију. У време када је вишеструко материнство било правило, од дворова до сеоских кућа, мајке нису због тога добијале никакве похвале. Данас и саме о себи мисле као о посебно заслужним бићима и није их кривити због тога. Само треба имати у виду, да и вишеструке мајке могу да праве грешке у васпитању, па и угрозе психичко здравље деце, исто као и мајке (наравно и очеви) једног или два детета. Разуме се, има много више супротних примера, али лекарска пракса региструје и ове о којима сам нешто рекао.
Умишљено и безочно спроведено убиство у Добоју, најзад, покреће и питање адекватне казне („задоваљавања правде“). У време прилагођавања „европском правном оквиру“, једна од првих мера код нас била је укидање смртне казне. Аргументација против смртне казне, правна, морална, па, ако се хоће, и хришћанска, веома је снажна.
Свако ко је у младости „прошао“ кроз Достојевског, не може бити за смртну казну. Потписани спада у такве. Међутим, добро се сећам упозорења старих психијатара када је укидана смртна казна, да извесне психопатске и социопатске личности само претња по лишавање сопственог живота, може да спречи у убилачким намерама.
Несавршени какви смо, желимо савршене правне институте. На овој земљи их нема.
Александар Живковић
